Tržište ski opreme je veoma konkurentno. Svedoci smo da se svake godine pojavljuju novi inovativni brendovi koji kupcima nude sjajne proizvode. Tako se u poslednjih desetak godina pojavilo nekoliko veoma interesantnih proizvođača skijaških naočara poput POC-a, SHRED-a, BLIZ-a i drugih. Jedan takav brend dolazi nam iz regiona, iz Slovenije.

“Kao profesionalci i neko ko živi isključivo od skijanja uvek smo nosili i testitrali brojne vodeće brendove u skijaškoj industriji i tokom naših karijera, ali smo uvek bili nezadovoljni performansama, dizajnom ili izgledom iste opreme, pa smo odlučili da izgradimo sopstveni brend nazvan MINT” - MINT Sports.

MINT Sports je kompanija za sport i rekreaciju u prirodi. Misija brenda je razviti najbolju opremu za moderne avanturiste i sportiste, podržati očuvanje prirode i inspirisati istraživanja prirode na globalnom nivou kroz sport koji svi toliko volimo. MINT to uspeva kroz partnerstvo sa elitnim skijašima, lokalnim gorskim službama, vodičima i instruktorima ekstremnih sportova, kao što je skijanje ili planinski biciklizam. Takvim profesionalcima je potrebna oprema koja je napravljena da traje dugo i bude dovoljno otporna za život na planini. MINT je zasnovan na ideji da isporučuje najbolje moguće testirane proizvode koje su razvili vrhunski sportisti koji većinu dana provode na otvorenom, u prirodi. Jedini način da se stvori najbolja oprema koja će u svakom smislu služiti svojoj svrsi je bilo započinjanje početne ideje upravo u prirodi tj. našoj pravoj kancelariji, poručuju iz MINT-a.

MINT je rođen u Sloveniji, skrivenom dragulju na sunčanoj i jedinstvenoj strani Alpa. Glavni proizvod brenda su skijaške naočare. NEW CORTINA model naočara nastao je velikim doprinosom elitnih skijaša i predstavlja novi standard za inovacije sočiva na današnjem tržištu. Tehnologija sočiva ima 22% veće vidno polje i dovodi vidljivost na potpuno novi nivo. Ove zaštitne naočare omogućavaju optimalan vertikalni i periferni vid za najbolje rezultate na planini, gde ćete videti bolje nego ikad pre. Sa vrhunskim tretmanom protiv zamagljivanja, troslojnom memorijskom penom, brzim i lakim sistemom zamene sočiva i trake, MINT tvrdi da je postavio novi standard koji naočare mogu da postignu i ponude danas. MINT proizvode odlikuje jednostavan dizajn sa svim važnim detaljima koji doprinose idealnoj funkcionalnosti.

MINT u svojim proizvodima koristi dve različite tehnologije, Vision+ i Chromavision+.

VISION+ je tehnologija sočiva za poboljšanje kontrasta, koja vidljivost dovodi na potpuno novi nivo, omogućava pretvaranje meke, difuzne svetlosti u preciznu svetlost visokog kontrasta. Vision+ sočiva nude izuzetnu vizuelnu jasnoću u raznim svetlosnim uslovima, za sigurne i maksimalne performanse na planini. Vision+ sočiva rezultat su decenija strasti, dizajna, izrade i istraživanja. Opsežnim razvojem i testiranjem kreirana je tehnologija koja donosi nenadmašnu optičku jasnoću okoline dok skijate. Rezultat je sočivo koje je projektovano tako da pospešuje zaštitu, a istovremeno zadržava najjasniji pregled na stazi.

CHROMAVISION+ fotohromna sočiva automatski menjaju nijansu u zavisnosti od svetlosnih uslova, zatamnjujući se pri jakom svetlu i razbistrujući se u uslovima ravnog ili slabog osvetljenja. Jedan par zaštitnih ski naočara za bilo koji vremenski uslov na stazi ili izvan nje. Od najsunčanijih dana ili uslova do duboke magle na planinama. Kada se svetlost promeni, sočivo se prilagođava. Velika svestranost i sposobnost pružanja odlične jasnoće tokom dana i tokom različitih vremenskih uslova. Uvek imate savršenu nijansu za odgovarajuću količinu svetlosti.

MINT su vrhunske skijaške naočare po konkurentnoj ceni u odnosu na kvalitet i funkcionalnost koju nude.

Za više informacija i naručivanje MINT naočara posetite sajt bootpro.rs ili putem telefona 065/220-6688 i 066/224-664.

Svake godine na hiljade skijaša i bordera širom sveta pogodi lavina, a za oko 200 njih taj susret sa ogromnomm masom snega ima fatalne posledice. Popularnost off-piste skijanja i bordovanja sve je veća, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama. Zato rizik od lavina raste iz godine u godinu.

Jedan od glavnih uzroka zbog koga ljubitelji zimskih sportova dolaze u kontakt sa lavinama je nedovoljna informisanost šta određene pojave na planini mogu da znače. Magazin Outside donosi zanimljivu priču o tome kako prepoznati potenijalno riskantne delove terena i na šta obratiti pažnju kada su u pitanju vetar, sunce i temperaturu, jer ovi faktori imaju i veliki uticaj na snežne površine.

1. Snežni nanosi

Vetar na vrhovima može da pomeri ogromne količine snega i stvori veoma opasnu gomilu, ovo se posebno odnosi na one delove snežnog pokrivača koje vetar na pojedinim mestima nanosi godinama.

2. „Kape“ od snega

 „Kape“ od snega na samim vrhovima jasno pokazuju preovlađujući pravac duvanja vetra. Na padini ispod “kape“ često ćete pronaći kohezivni sloj snega nanet vetrom. Jak vetar ili povišena temperatura može da dovede do toga da se „kapa“ otkine s vrha i prouzrokuje lavinu.

3. Skijanje po ivicama

Krajevi velikih stena, litice i velike strmine ponekad su veoma slabi i lako se odvaljuju. Zato skijanje njihovim ivicama nije baš najbolja ideja, posebno ako se vidi da je područje rizično.

4. Najčešći uzročnik je čovek

Najveći broj lavina izazivate upravo vi, poštovani čitaoci. Preko 90 odsto lavina izazvano je težinom onoga ko je na udaru snežne mase ili težinom nekog iz njegovog okruženja. 

5. Uticaj sunca

Sunce često utiče na konsolidaciju, stabilnost i čvrstinu snežnih površina, ali postoji i veoma negativan uticaj sunca, a to je stvaranje takozvanih snežnih kora, čijim otkidanjem veoma lako može da se izazive lavina.

6. Snežni kristali

Takozvane kristalne površine koje nastaju u hladnim i vedrim noćima su veoma nestabilne, jer ti kristali sneg čine rastresitijim, pa koliko god kore izgledale lepo i privlačno, znajte da je to mesto sa kojeg sneg može lako da krene niz strminu. 

7. Sigurnosne zone

Pre nego počnete da se spuštate terenom za koji sumnjaate da je rizičan, uočite potencijalne sigurne zone. Članovi grupe ne treba da se spuštaju svi zajedno, već da jedan obavezno posmatra ostale sa tog sigurnog metsa, kao što je neko uzvišenje, nekoliko zgusnutih stabala ili blaga padina na kojoj nema opasnosti od lavine.

8. Ugao

Prema istraživanjima lavine se najčešće dešavaju na terenu pod nagibom od 38 stepeni. Zapravo, najrizičnijee su strmine u rasponu od 35 do 45 stepeni. Na padinama s nagibom ispod 30 stepeni sneg veoma retko proklizava.

9. Mala pokreće veliku

Mala pločasta lavina sama po sebi nije opasna, ali može da bude okidač za pokretanje veće gomile snega. Zato ne shvatajte olako malo proklizavanje snega jer ono može da izazove lavinu.

10. Zamke na terenu

Ovde se radi po pojedinim delovima zemljišta koji mogu da pogoršaju posledice ukoliko neko bude zahvaćen lavinom. Konkavni delovi, takozvani „slivnici“ veoma su nezgodni jer se sneg na tom mesto gomila u većim količinama i obično dolazi do dubljeg zatrpavanja ljudi. Takođe, takvim kanalima prolazi i hladna voda koja izaziva hipotermiju.  

11. Malo drveće

Ukoliko na strmini primetite malo drveće koje ima izraženije grane niz padinu, to je verovatno znak da se radi o površini koja je veoma podožna prokizavanju snega.

12. Putevi

Ako dođe do odrona snega na neki od puteva, to je dodatna otežavajuća okolnost jer će otežati dolazak spasilačkim ekipama.

13.  Konveksne strmine

Strmine konveksnog oblika doprinose da sneg ima nešto drugačija svojstva nego na ravnim kosim površinama. Gravitacija čini svoje i konveksne padine su sklonije lavinama. 

14. Konkavne strmine

Za razliku od konveksnih, konkavne strmine imaju dračiji uticaj na snežnu površinu i čine je stabilnijom, pa je spuštanje takvim terenom sigurnije.

15. Ustaljene trase

Prilikom uspona najbolje je koristiti ustaljene trase, pa se treba kretati putem kojim je već neko prošao. Ukoliko to ne možete, pre nego što počnete uspon, procenite koja putanja ima najmanje rizičnih delova.

Foto: Bryan Christie Design

Koncept skijaškog odmora i samo skijanje doživeli su značajne promene u poslednjih nekoliko decenija.  Gužve na stazama u poznatim ski centrima, čekanje u redovima na ski liftovima i u planinskim restoranima postali su uobičajena stvar. Zaljubljenici u neuređene terene se takmiče da prvi stignu do netaknutog snega i ta trka postaje sve stresnija. Skijanje je i dalje zabavno, ali sve manje ima veze sa uživanjem u planinskom miru i boravkom u divljini.

Zbog svega navedenog, sve veći broj skijaša avanturista se okreće turno skijanju. Turno skije se po izvesnim detaljima razlikuju u odnosu na klasične, pre svega po sintetičkim „kožama“ koje se lepe na donji deo skije kako bi omogućile kretanje uzbrdo bez proklizavanja. Ove skije su dosta lakše u odnosu na obične, zadnji deo veza može da se podigne, a sve to u cilju olakšanog kretanja po ravnom i uzbrdo. Pri spuštanju, turno skije se ponašaju kao i svake druge, klasične skije.

Uz mogućnost neometanog kretanja uzbrdo i nizbrdo nestaje potreba za ski liftovima tako da turno skijaši mogu da se upute gde god žele. Međutim, od prvog koraka koji naprave na ovim skijama, oni počinju da slušaju priče o jednoj legendarnoj ski turi, najpoznatijoj od svih. Haute Route, prvi put uspešno izvedena na skijama 1911. godine, povezuje dva mitska mesta, dve prestonice skijanja i alpinizma, Chamonix u Francuskoj i Zermatt u Švajcarskoj. Ona počinje u senci najvišeg vrha Evrope Mont Blanc-a, a završava se na obroncima najupečatljivijeg i najslikanijeg evropskog vrha, čuvenog Matterhorna.

180 km dugu turu kroz najimpresivniji deo Alpa moguće je preći na nekoliko načina, tako da Haute Route obuhvata više lakših i težih varijanti. Za bilo koju od njih potrebna je izuzetna fizička i psihička izdržljivost, kao i izvesno iskustvo i poznavanje skijanja i ponašanja u planini van uređenih skijaških terena.  Koliko je Haute Route ozbiljan izazov govori i podatak da samo polovina od ukupnog broja ljudi koji je započne uspe da je završi. Za vreme šestodnevnog putovanja kroz belu nedođiju, skijaši posle višečasovnog pešačenja i skijanja noće u planinarskim domovima smeštenim na najneverovatnijim lokacijama, na visinama od preko 3,000 metara. Mesto u ovim domovima mora se rezervisati nedeljama unapred jer je prostora malo, a posetilaca mnogo. Ukoliko putnik odustane od noćenja u domu, rezervacija se mora otkazati jer će domaćini pomisliti da se skijašu ili planinaru nešto dogodilo, pa će za njim organizovati potragu.

Sama skijaška tura traje šest dana, međutim, skijaši obično u Chamonix dolaze tri dana ranije radi aklimatizacije i prolaska obuke sa vodičima. Da bi se uopšte krenulo na Haute Route potrebne su povoljne vremenske prilike i dobri snežni uslovi. Zbog toga većina grupa kreće u ovu pustolovinu u drugoj polovini marta i tokom aprila. Zbog ozbiljnosti poduhvata i opasnosti koje vrebaju na putu, za uspešno prelaženje ture neophodno je angažovanje profesionalnog vodiča. Posebnu opasnost na ovom putu predstavljaju loše vreme, lavine i pukotine u glečerima. U Chamonix-u i okolini postoji veliki broj obučenih vodiča koje skijaši mogu angažovati za odlazak na Haute Route. Troškovi aklimatizacionog boravka u Chamonix-u, usluga vodiča, ishrane, iznajmiljivanja opreme, boravka u planinarskim domovima i transfera iz Zermatta nazad za Chamonix iznose oko 1500 Eura po osobi.

Kao što smo pomenuli, Haute Route uključuje više varijanti. Ovde ćemo navesti nekoliko najpoznatijih.

Klasična varijanta

Zimska originalna varijanta Haute Route uključuje duge uspone i planinarenje sa cepinima i kramponima.

• Dan 1: Selo Argentiere u Francuskoj, preko prevoja Col du Chardonnet i Fenêtre du Saleina do planinarskog doma Trient.
• Dan 2: Champex-Lac preko Val d'Arpette. Bus ili taksi do Bourg-Saint-Pierre-a.
• Dan 3: Dugačak uspon do Valsorey planinarskog doma na ramenu vrha Grand Combin.
• Dan 4: Put preko Plateau du Couloir, a zatim silazak preko glečera Mont Durand do planinarskog doma Chanrion.
• Dan 5: Dugačak uspon uz glečer Ottema do planinarskog doma Vignettes.
• Dan 6: Put do  Zermatt-a preko prevoja Col de l'Evêque, Col du Mont Brulé i Col de Valpelline, a zatim dug spust ispod ramena Matterhorn-a i Dent d'Herens-a.
• Dan 7: Opcionalni produžetak rute  do Saas-Fee-a preko Adler Pass-a.

Verbier varijanta

Najpopularnija ruta sa najčistijom skijaškom linijom.

• Dan 1: Selo Argentière u Francuskoj preko prevoja Col du Chardonnet i Fenêtre du Saleina do planinarskog doma Trient.
• Dan 2: Champex-Lac preko Val d'Arpette. Bus ili taksi do Verbier-a i planinarskog doma Mont Fort.
• Dan 3: Preko Rosablanche do planinarskog doma Prafleuri.
• Dan 4: Oko Dixence rezervoara i uspon do planinarskog doma Dix.
• Dan 5: Preko Pigne d'Arolla do planinarskog doma Vignettes.
• Dan 6: Put do  Zermatt-a preko prevoja Col de l'Evêque, Col du Mont Brulé i Col de Valpelline, a zatim dug spust ispod ramena Matterhorn-a i Dent d'Herens-a.
• Dan 7: Opcionalni produžetak rute  do Saas-Fee-a preko Adler Pass-a.

Grande Lui varijanta

Duža, teža i više tehnička varijanta koja eliminiše deo puta koji se mora preći busom ili taksijem  u Klasičnoj i Verbier varijanti.

• Dan 1: Selo Argentiere u Francuskoj, preko prevoja Col du Chardonnet i Fenêtre du Saleina do planinarskog doma Trient ili spuštanje u Bivouac Dorés.
• Dan 2: Preko vrha Grande Lui kroz prevoj Col du Saleina ili oko njega preko Swiss Three Cols a zatim dugačak spust do sela La Fouly.
• Dan 3: Uspon do Val Ferret pa zatim prelaz  do Grand St. Bernard Hospice.
• Dan 4: Spuštanje do Super St. Bernard pa zatim prelaz preko “ramena” vrha Mont Vélan do planinarsko g doma Velan.
• Dan 5: Uspon na Grand Combin pa zatim prelaz preko Plateau du Couloir, pa zatim spuštanje niz Glacier du Mont Durand do planinarskog doma Chanrion.
• Dan 6:  Dugačak, ne-tehnički uspon na Otemma glečer ili strmiji uspon preko Les Portons do planinarskog doma Vignettes.
• Dan 7: Put do Zermatt-a preko prevoja Col de l'Evêque, Col du Mont Brulé i Col de Valpelline, a zatim dugo spuštanje ispod ramena Matterhorn-a i Dent d'Herens-a.
• Dan 8: Opcioni produžetak rute do Saas-Fee-a preko Adler Pass-a.

Haute Route u suprotnom smeru, od Zermatt-a do Chamonix-a

• Dan 1: Put od Zermatt-a ispod Matterhorn-a do planinarskog doma Schonbiel.
• Dan 2: Preko prevoja Col de Valpelline  dolazak do planinarskog doma Bertol.
• Dan 3: Prelazak preko prevoja Col Collon do planinarskog doma Vignettes.
• Dan 4: Prelazak preko vrha Pigne d'Arolla i silazak niz Les Portons do planinarskog doma Chanrion.
• Dan 5: Prelazak preko Otemma glečera, uspon i prelazak u dolinu Aosta.  Autostopom do La Palud-a.
• Dan 6: Uspon ski liftom do Vallée Blanche-a. Spuštanje do Montenvers-a, a zatim skijanje ili silazak vozom u Chamonix.

Kraljica Dolomita, kako još nazivaju Cortinu d’Ampezzo, nalazi se u provinciji Belluno, u italijanskom regionu Veneto, na 1224 m nadmorske visine. Nakon domaćinstva Zimskih Olimpijskih Igara 1956. godine, postala je svetski poznat planinski centar i danas privlači brojne posetioce tokom cele godine.

Iako ima dugu tradiciju zimskih sportova, Cortina, je možda i posećenija u letnjim mesecima. Razlog za to je svakako neverovatan ambijent i pozicija ovog mesta u dolini u srcu Dolomita, masiva koji se nalazi pod zaštitom UNESCO i predstavlja deo svetske baštine. Neke od najvećih atrakcija Dolomita, kao što su čuvene Tre Cime di Lavaredo, nalaze se upravo u neposrednoj blizini Cortine. Zelene livade iz kojih pod pravim uglom izranjaju impresivne, glatke stene predstavljaju pravi magnet za planinare, alpiniste i trkače iz celog sveta, a planine koje okružuju grad i dolinu – Tofane, Cristallo, Cinque Torri i Sorapis – spadaju među najlepše u celim Dolomitima.

Dolina Ampezzo ima izuzetno zanimljivu istoriju – do 1920. godine i ulaska u sastav Italije, ovo područje je nekoliko vekova pripadalo Austrijancima. Brda iznad Cortine su od 1915-1917 bila poprište jednog od najinteresantnijih segmenata I svetskog rata i borbe u surovim planinskim uslovima izmedju Austrijanaca i Italijana. Mnoge lokacije u okolini grada i dalje čuvaju tragove sukoba, ostaci oružja, objekata i tunela danas privlače hiljade turista, a naročito je u ovom pogledu interesantan vrh Lagazuoi, kao neverovatan prikaz sofisticiranosti planinskog ratovanja i strategije. Turistička atrakcija za sebe, rasprostranjena po celim Dolomitima, a naročito u brdima oko Cortine, je sistem via ferrata odsnosno gvozdenih puteva. On se sastoji od sajli, klinova, merdevina i drugih pomagala postavljenih na planinskim vrhovima zahvaljujući kojima su inače nepristupačni alpinistički smerovi postali dostupniji mnogo širem krugu ljubitelja planine. Prve via ferrate su pravljene u I svetskom ratu i pomoću njih su se vojnici na lakši način prebacivali sa jedne lokacije na planini na drugu.

Cortina d’ Ampezzo je izuzetno šarmantan i simpatičan gradić, važi za mondensku destinaciju jer je dosta posećuje bogatija i starija klijentela. Centralna ulica Corso Italia je poprište svih dešavanja, tu se nalaze sportske prodavnice, kao i butici svetski poznatih dizajnera, restorani i kafići, turistički info centar itd.  Pored skijanja, širok je spektar aktivnosti kojima se turisti mogu baviti u Cortini – tu su razni velnes centri, oko 50 km terena za nordijsko skijanje, klizalište, karling, polo na snegu, bob, sankanje itd.

Cortina se ubrzano sprema i glanca infrastrukturu za velike sportske događaje kojima će biti domaćin u narednom periodu. Prvo joj na proleće 2020. predstoji organizacija finala Svetskog kupa u skijanju koje će poslužiti kao generalna proba za Svetsko prvenstvo u skijanju koje je planirano za februar 2021. godine. Kruna svega biće domaćinstvo ZOI 2026. godine zajedno sa Milanom, a sama Cortina će biti domaćin takmičenja u nekoliko sportova – alpsko skijanje za žene, karling, sankanje, bob, skeleton i bijatlon. Za tu svrhu biće korišćeni i neki objekti sa prethodnih ZOI iz 1956. kao što je olimpijski stadion koji je potpuno renoviran i ugostiće takmičenje u karlingu. Nažalost, stara olimpijska skakaonica koja i dalje dominira na ulasku u grad neće moći da bude ponovo iskorišćena jer nema prostora za njeno proširenje.

Od Beograda se do Cortine d'Ampezzo može stići na nekoliko načina. Za put kolima najčešće korišćeni pravci su varijanta preko Austrije - Beograd-Zagreb-Ljubljana- Karavanke-Villach-Lienz-SanCandido-Dobbiaco, dugačka 817 km koja je najkraća i najjeftinija, ili druga opcija nekih 50 km duža preko Zagreba, Ljubljane, Nove Gorice i Belluna. Najbliži aerodromi su Venecija, Milano i Insbruk u Austriji. Najbliže železničke stanice nalaze se u mestima Calalzo di Cadore (udaljen 37 km) i Dobbiaco (31km) koja su povezana sa Cortinom autobuskom vezom.

Skijalište

Skijaške staze u Cortini prostiru se na visini od 1224m do najviše tačke na 2930 metara nadmorske visine. Kao i u drugim skijalištima u Dolomitima, staze su odlično sredjene. Ukupna kategorisana dužina skijaških terena iznosi 120 km, od čega je 45 km (28) plavih, 55 km (32) crvenih i 20 km (13) crnih staza. Cortina je inače generalno poznata po strmijim stazama i neke od njih kao da su pod-kategorisane. Primetili smo da su neke izuzetno strme staze, koje bi na drugim mestima bile crne, ovde označene crvenom kategorizacijom.

Ski liftova ima ukupno 36, od toga je 6 gondola, 25 sedežnica i 5 vučnica. Iako funkcionalna, infrastruktura je generalno malo starija, a razlog tome je vlasnička struktura koja je privatnog karaktera. Skijaška infrastruktura ima čak četiri vlasnika, koji su napravili konzorcijum kako bi omogućili skijašima kupovinu jedinstvenog ski passa i druge pogodnosti, ali kada su u pitanju investicije stvari idu malo teže u nedostatku državnog kapitala. To se donekle menja dodeljivanjem Cortini domaćinstava Svetskog prvenstva i ZOI tako da su neke novine vidljive već od zime 2019-20. Stara stajaća gondola koja je išla iz centra grada na Tofane zamenjena je novom, modernijom desetosedežnicom koja ima kapacitet od 1,800 skijaša na sat. Uz novu gondolu, tokom 2019. otvorena je i nova staza za trening Lino Lacedelli na delu skijališta Cinque Torri. Pored navedenog, jedna od glavnih strateških investicija tiče se izgradnje žice/gondole kojom će se spojiti delovi skijališta Tofane i Cinque Torri, koja je planirana za naredni predolimpijski period.

Skijaški tereni u Cortini su malo raštrkani i nisu međusobno povezani, tako da je najbolje skijati u jednom od delova, bez prebacivanja na neki drugi tokom istog dana. Najveća oblast je Tofana-Ra Valles sa svojih 55 km staza koje se nalaze direktno iznad grada i sa dramatičnim stenama vrhova Tofane deluju zaista impresivno. Na ovim terenima najbolje svetske skijašice svakog januara voze spust i superveleslalom i neverovatnim brzinama proleću čuvenom stazom Olympia izmedju dve stene. Na ovoj i okolnim stazama biće organizovane i trke Svetskog prvenstva 2021. i olimpijska takmičenja za žene 2026. godine. Tofana je poznata po strmim, uglavnom crvenim i crnim stazama, dok će početnici naći nešto za sebe na delu skijališta Socrepes kojeg karakterišu nešto blaže staze plave kategorizacije.

Drugi deo skijališta sa 35 km staza čini oblast Faloria/Cristallo koja se prostire sa obe strane Cortine – Faloria preko puta Tofane, a Cristallo sa iste strane, ali malo udesno gledano iz grada. Faloria se može pohvaliti sa nekoliko odličnih, dugačkih crvenih staza, a jedina mana celog ovog dela skijališta je što je većinu dana u senci. Sunčevi zraci samo delimično, u popodnevnim časovima dopiru do obrisa Falorie. Cristallo, smešten pod dramatičnim stenama istoimenog vrha se nalazi sa druge strane i okupan je suncem veći deo dana. Nekoliko plavih staza u ovom delu su odlične za početnike ili eksperte koji žele da vežbaju tehniku, a vožnja niz crvenu stazu koja ide od vrha najviše sedežnice do početne stanice će zapaliti noge i onim spremnijim skijašima.

Treći deo skijališta sa 20 km uređenih staza čini Cinque Torri (u prevodu pet tornjeva), nazvan po istoimenim impresivnim stenama. Ovaj deo skijališta udaljen je od centra Cortine 16 km i do njega se može stići kolima ili ski busom. Staze u ovom delu su malobrojne ali odlične, uglavnom crvene i plave kategorizacije. Od svih delova skijališta ovde skija najmanji broj ljudi i moguće je da u nekoliko navrata budete jedina osoba na stazi. Generalno u Cortini maltene nigde nema gužve na stazama i ski liftovima što nam se izuzetno dopalo. Veliki broj turista u Cortini ne skija, ili ako koriste ski liftove, izadju samo na neki od vidikovaca da popiju piće ili jedu u nekom od mnogobrojnih planinskih restorana.

Deo oblasti Cinque Torri/Falzarego je i već pomenuti vrh Lagazuoi čija nas je fascinantna istorija iz I svetskog rata već dovoljno zainteresovala. Lagazuoi i vizuelno ostavlja bez teksta, do njegovog vrha na skoro 3,000 metara izvlači stajaća gondola i odatle se pruža jedan od najlepših pogleda na celu dolinu i okolne fantastične vrhove Dolomita, kao i na susednu Alta Badiju do koje se može stići i skijama jednom od staza koje vode sa vrha.

U ski oblast Cortine u širem smislu spadaju i skijaški lokaliteti u Auronzu di Cadore (udaljen oko 30 km) i San Vitu di Cadore (15 km), kao i Misurini (15 km) koji na cifru od 120 km dodaju još oko 20 km staza.

Kao i kada su u pitanju ostala skijališta u Dolomitima, prva asocijacija na Cortinu je skijanje po uređenim stazama, a ne toliko na freeride. Mogućnosti za skijanje po dubokom snegu su prilično limitirane i zbog konfiguracije terena, a i zbog sve češćih problema sa prirodnim snegom. Jedine oblasti u kojima klasičan freeride dolazi u obzir su Cristallo  i donekle Tofane. Sa druge strane, ako volite ski turiranje, Dolomiti Ampezzo pružaju nekoliko zanimljivih mogućnosti. Mi smo, na primer, proveli odličan dan na ski turno turi od Misurine do i okolo Tre Cime di Lavaredo.

Za Cortinu se može kupiti pojedinačni ski pass, ali se mnogo više isplati za malo veću sumu novca kupiti Dolomiti superski pass koji pokriva fantastičnih 1200 km staza i 12 različitih skijališta u Dolomitima. Cena Dolomiti superski passa zavisi od perioda sezone, pa tako za šestodnevnu ski kartu u periodu niže sezone treba izdvojiti 254 evra, a u visokoj sezoni 282 evra. Poređenja radi, pojedinačan ski pass samo za Cortinu za šest dana košta oko 20 evra manje. 

Smeštaj

Cortina raspolaže sa oko 25,000 kreveta. Opcije za smeštaj podrazumevanju pre svega hotele, kojih ima dosta (uglavnom više kategorije), dok je nešto manji broj jedinica u privatnim apartmanima. Hoteli su uglavnom stariji sa tradicionalnijim enterijerom. Cene su dosta visoke i u centralnim delovima grada je izbor smeštaja po razumnim cenama prilično limitiran. To se još više odnosi na letnju sezonu. Cene su nešto povoljnije u okolnim mestima, kao što je na primer San Vito di Cadore. Odlična opcija u pogledu odnosa cene i kvaliteta je i Misurina, udaljena od Cortine oko 15 km. Misurina se nalazi na prilično atraktivnoj lokaciji na istoimenom jezeru na svega nekoliko kilometara od čuvenih Tre Cime di Lavaredo. Grand Hotel Misurina u kome smo boravili u periodima niže sezone ima odlične ponude i toplo ga preporučujemo.  

Restorani, barovi, apres ski

Cortina nije poznata po preterano uzbudljivom apres ski-ju u pravom smislu reči. Tamo nećete naći popodnevne žurke sa glasnom muzikom i potocima alkohola kao u Austriji ili nekim skijalištima u Francuskoj. Razlog tome je velikim delom i struktura turista koji dolaze u Cortinu, a u pitanju su uglavnom stariji i imućniji ljudi. To ne znači da grad nije živ, popodne i uveče centralna gradska zona vrvi od ljudi koji šetaju ili večeraju u nekom  od restorana.

Cortina je poznata po velikom broju odličnih restorana, pizzerija i kafea kako u gradskom jezgru tako i na skijalištu. Kao i u drugim mestima u Dolomitima, gastronomiju karakteriše miks austrijskog i italijanskog nasleđa tako da specijaliteti uključuju chenedi, lokalnu verziju tirolskih knedli, sve varijante palente, gulaš supu itd.

Cortina ima čak 44 planinska restorana od kojih su dva kategorisana Michelin zvezdicom. Generalno su jako lepo sredjeni i kolokvijalno rečeno više “fensi” u skladu sa klijentelnom koja ih posećuje. Posebno nam se dopao restoran Rifugio Averau tik uz Cinque Torri zbog odlične hrane, prelepe terase i pogleda.

Za kafu, sendvič ili kolače u gradu odlični su nešto neformalniji Embassy ili malo skuplji i finiji Panificio Alvera, oba u pešaškoj zoni Corso Italia.

Haute Route, turno skijaška ruta između Francuske i Švajcarske

Ova legendarna skijaška tura (o kojoj smo detaljnije pisali OVDE) povezuje dva čuvena grada u Francuskoj i Švajcarskoj, Chamonix i Zermatt, preko šestodnevne traverse po visokim planinama koja počinje u senci Mont Blanca a završava se na obroncima Matterhorna.

- To je kultna skijaška tura koja povezuje dva najpoznatija planinska mesta na svetu. Postoji nešto posebno kada skijate od podnožja Mont Blanca do podnožja Matterhorna jer su oba vrha spektakularna – kaže Miles Smart, vodič iz Chamonixa.

Kroz Haute Route prelazi se preko nekih od najspektakularnijih vrhova u Evropi i planinskih prevoja, ide se preko glečera, spava se u planinskim domovima na velikim visinama, a odskija se i nekoliko zavoja u Verbieru, koji važi za jedno od najpoznatijih mesta za freeride u Evropi.

Haute Route nije samo za skijaše eksperte, ali jeste samo za one koji su dobro fizički pripremljeni jer penjanje na skijama i spuštanje od preko 1000 metara visinske razlike svakog dana tokom nedelju dana zahteva odličnu kondiciju. Skijaši moraju da budu u stanju da skijaju malo strmije padine po svim snežnim uslovima.

Savet stručnjaka: Steknite nešto iskustva u turno skijanju pre nego što se zaputite na Haute Route. Iako Haute Route predstavlja dobro iskustvo za nekoga koje nov u turno skijanju, uživanje je mnogo veće ako ste fizički spremni, imate iskustvo i vešti ste u turno skijanju.

Logistika: Osim ako ste izuzetno iskusni u turno skijanju i planinarenju, unajmite vodiča.

Ski Portillo, Čile

Jednom u životu, svaki skijaš bi trebalo da pokuša da dostigne čari celogodišnje zime.  Za mnoge to znači skijanje tokom leta na Južnoj hemisferi dok je na Severnoj u to vreme odavno zavladalo leto. Za takav poduhvat nema boljih odredišta od Čilea ili Argentine. Andi su najviše planine na Zapadnoj hemisferi – divlji, osamljeni i prelepi.

U zabačenom kutku Anda, na oko dva sata od Santiaga, okružen vrhovima visokim preko 5,000 metara smestio se Portillo hotel-ski centar.

- Skijanje u Andima ne može da se poredi sa bilo čim na svetu, a Portillo je savršeno mesto da se iskuse ti visoki vrhovi sa širokim skijaškim padinama – kaže Ingrid Backstrom, profesionalna freeride skijašica, koja organizuje skijaški kamp u Portillu svakog avgusta.

Ono što Portillo čini posebnim je što je to ujedno hotel i ski centar, što znači da su svi koji skijaju na njegovima stazama smešteni u istom hotelu. Sve od sadržaja se nalazi u okviru hotela – smeštaj, restorani, apres-ski bar, spa. Hotelsko iskustvo jeste sjajno, ali su padine iznad Portilla ono zbog čega se Ingird Backstrom ovde vraća svakog leta.

- To je ogromna dolina sa ski liftovima koji idu na obe strane, tako da kakvi god da su uslovi uvek se negde može naći dobro skijanje, ili zimski sneg na južnoj strani ili prolećni sneg na severnoj strani, a sve to na drugačkim strmim stazama – kaže Ingrid.

Portillo je takođe poznat po nekim od najboljih freeride terena u Južnoj Americi. Napredni skijaši obožavaju impozantni Super C kuloar, dugačak skoro 1,500 metara sa nagibom od 40-50 stepeni i pogledom na Akonkagvu.

Na kraju dana skijaši se opuštaju u otvorenom đakuziju ispred hotela koji gleda na jezero Laguna del Inca.

Savet stručnjaka: Za napredne skijaše koji vole avanturu, padine iznad jezera su nešto što se ne propušta. Zahteva se nešto hodanja i traverziranje kako bi se stiglo do početka najduže skijaške linije i odande možete da pustite široke zavoje sve do samog jezera Laguna del Inca.

Logistika: Portillo je otvoren od juna do septembra, a u avgustu tradicionalno ima najviše snega. Gosti moraju da rezervišu smenu od subote do subote, a cena uključuje smešaj, tri obroka dnevno i ski pas za nedelju dana.

Skijanje u Kirgistanu

Sa kombinacijom neverovatnog dubokog snega i bogate kulture teško je pronaći destinaciju koja pruža iskustvo ski avanture kao bivša sovjetska republika Kirgistan. Sa položajem na granici između Evrope i Azije na drevnom Putu svile, Kirgistan je zemlja koja se pretežno sastoji od planina koje su prekrivene snegom takvog kvaliteta da to Putu svile daje novo značenje.

Zimski sneg Tien Shana je nešto posebno i retko ko ima priliku da u životu skija po snegu takvog kvaliteta. Fantastičan sneg i neki od najvećih glečera u Aziji u kombinaciji sa prijateljski nastrojenim lokalnim stanovništvom i egzotičnom kirgiskom kulturom u zemlji u kojoj 90% teritorije prekrivaju planine čine scenario koji za svakog freeride skijaša predstavlja primamljivo iskušenje u potrazi za novim avanturama.

Agencija 40 Tribes organizuje skijaška putovanja u Kirgistanu od mesta Jalpak Tash u dolini Issyk Kul, zoni koja se nalazi iznad drugog najvećeg slanog jezera na svetu. Prvo ćete provesti noć sa lokalnom porodicom u malom selu Ichke-Jergez, onda natovariti opremu na konje i staviti na noge skije za turno skijanje i krenuti na putovanje od oko 5 km do Jalpak Tash jurti, dva tradicionalna kirgiska naselja okružena vrhovima visine od skoro 4,000 metara. Preko dana spuštaćete se netaknutim padinama po suvom, paperjastom dubokom snegu, a uveče ćete moći da se okrepite pored šporeta na drva uz lokalne specijalitete.

Savet stručnjaka: Skije širine preko 115mm su skoro obavezne za skijanje u oblasti Tien Shan.

Logistika: Agencija 40 Tribes organizuje turno skijaške ture sa ili bez vodiča u periodu od januara do marta. Ture od 4 do 7 dana sa vodičima na raspolaganju su od 1. februara do 1. marta. Obavezna oprema uključuje zimsku vreću za spavanje, opremu za turno skijanje kao i za zaštitu od lavina. Skijaši bi trebalo da poseduju napredno do ekspertskog znanja uz godinu dana iskustva skijanja van uređenih staza.

Jedrenje i skijanje u Norveškoj

Postoji nekoliko preostalih mesta na svetu koja nude iskustvo čistog istraživanja: Svalbard, Norveška je jedno od njih. Na oko 900 km južno od Severnog pola, nalazi se Spitsbergen (oko 2,000 stanovnika), najveće ostrvo u arhipelagu Svalbard, u severnoj Norveškoj. Skijaše avanturiste čeka oko 25,000 km2 planinske divljine, bezbroj neistraženih ruta, a kada dođe proleće – 24 sata dnevne svetlosti, i sve to je dostupno jedrilicama ili skijama.

Rute po kojima niko ranije nije skijao, nedostatak ljudi, polarni medvedi, skijanje od vrha planine do morske obale, neverovatni pejzaži, različiti tereni za sve skijaške nivoe – sve su to razlozi zašto je Svalbard destinacija za skijaško putovanje iz snova.

Tipično putovanje u Svalbard izgleda otprilike ovako: nakon ukrcavanja na dvadesetometarski jedrenjak Arctica II u malom lučkom gradu Longyearbyen na Spitsbergenu, najvećem ostrvu u Norveškoj, zaplovićete na sever u istraživanje preko 3,000 metara dugu obalu ostrva, gde planine izranjaju iz mora, irvasi se slobodno kreću po ogromnom prostranstvu, a morski lavovi se mogu videti kako odmaraju na plutajućim santama leda. Plovite obalom, ugledate liniju koju biste želeli da odskijate, uzmete čamac i odplovite do obale, a zatim se popnete na vrh i skijate sa pogledom na nestvarne planinske predele i sjaj okeana u podnožju. To će najverovatnije biti prvi put da se neko spustio tom padinom ikada. Možete da skijate u ponoć ili u podne, kada kod želite s obzirom da dan traje 24 sata.

Savet stručnjaka: Rezervišite boravak za jedan ili dva dana pre početka putovanja da bi mogli da skijate iznad grada Longyearbyen pre nego što se ukrcate na jedrenjak i krenete na sever. To vam daje odličnu perspektivu grada, možete da protegnete noge posle putovanja avionom, a  dozvoljava rizik kašnjenja letova iz Osla preko Tromsoa za Longyearbyen zbog lošeg vremena.

Logistika: Ski sezona u Svalbardu traje od aprila do juna i nekoliko vodičkih kompanija organizuje skijaško-jedriličarska putovanja. Neke od njih su Ice Axe Expeditions ili Arctic Guides. Avio kompanija SAS ima direktne letove od Osla do Tromsoa. U ovom delu Norveške dnevna svetslost traje skoro 24 sata u periodu od sredine aprila do sredine avgusta.  

Heli skijanje na Aljasci

Za ljubitelje freeride skijanja teško da postoji bolja destinacija od Aljaske. Zahvaljujući debelom i stabilnom snežnom pokrivaču ovde je moguće odskijati linije koje su neizvodljive bilo gde na svetu.

Heli skijanje na Aljasci je jedinstveno iskustvo koje ćete želeti da ponavljate iz godine u godinu. Ono što razdvaja Aljasku od ostalih destinacija za freeride je nestvarno prostranstvo terena i jedinstvena struktura debelog snežnog prekrivača koji se lepi i za najstrmije padine. Najveća imena ekstremnog skijanja svake godine biraju upravo Aljasku za lokaciju snimanja najnovijih ski filmova. Iako neverovatni skijaški tereni mogu da se nađu gotovo bilo gde u ovoj američkoj državi, mnogi preporučuju Haines, malo ribarsko selo na obalama kanala Lynn iznad koga vas čeka jedno od najboljih skijaških iskustava dostupnih u Severnoj Americi.

Sa aspekta terena i kvaliteta snega, Haines je široko prepoznat kao najbolje odredište kaže Reggie Crist, nekadašnji takmičar u američkom ski timu koji sada poseduje Stellar Adventures Media, kompaniju za heli skijanje i medije koja organizuje ski putovanja na Aljasci. On objašnjava da Haines ima tako dobre uslove za skijanje jer se nalazi na obroncima masiva Saint Elias, najvišeg obalnog planinskog venca na svetu. Nalazi se na 200 milja od Tihog okeana pa je time donekle zaštićen od olujnog vremena koje pustoši priobalni deo, ali sa druge strane ima višestruke koristi od vremenskih struja iznad Pacifika.

Kada je u pitanju skijanje na Aljasci, mnogi upozoravaju na samo jednu činjenicu. Jednom kada probate skijanje tamo, upropašćeni ste za ceo život. Posle ovog iskustva teško je vratiti se normalnom skijanju u običnim ski centrima. Zato bolje ostavite heli skijanje na Aljasci za kraj svoje skijaške karijere da ne biste bankrotirali.

Savet stručnjaka: Ne morate da budete ekspert da biste uživali na Aljasci. Planine se prostiru dokle pogled doseže, svih oblika i veličina, različite dužine i strmine, šta god vam odgovara.

Logistika: Mart i april su najbolji meseci za skijanje na Aljasci, tada su dani duži, temperature su blaže, a sneg je vrhunskog kvaliteta.

Skijanje u Juti, SAD

Da biste probali najbolji sneg na svetu, kojim se domaćini hvale, zaputite se u Altu, u američku saveznu državu Juta. Alta se nalazi u Wasatch masivu koji dobije oko 13 m snega svake godine zahvaljući povoljnom geografskom položaju na vrhu kanjona Litle Cottonwood odakle skuplja topao vazduh koji se podiže sa Velikog slanog jezera.

Skijanje u Juti, a posebno u Alti je jedinstveno iskustvo zbog neverovatnog kvaliteta i količine snega, kao i raznovrsnosti terena. Nije neobično da sneg pada u tolikim količinama da lokalne vlasti primoravaju ljude da ostanu unutra – jer je opasnost od lavina prevelika. Kada se nebo isčisti, teško da ćete negde doživeti bolji skijaški dan nego u Juti. Iako je oko 35 % skijaškog terena u Alti za skijaše eksperte, ima pregršt terena za skijaše srednjeg nivoa, a dubok sneg je i lakše voziti što je padina strmija.

Pored paperjastog snega, po kome je Juta generalno poznata u celom svetu, sama Alta je čuvena i po svojoj opušenoj atmosferi. U doba giganstskih, visoko komercijalizovanih ski centara, Alta kao da je iz drugog vremena. Centralni deo skijališta Collins base, potpuno je zaobišla bezdušna komercijalizacija, tamo nema kranova, hiper izgradnje apartmanskih kompleksa i ostalih sadržaja, samo mali broj planinskih kuća u kojima se srećni i zadovoljni skijaši okupljaju na kraju dana. Alta je i jedno od poslednjih utočišta rezervisanih isključivo za skijaše, jer je boarderima zabranjeno korišćenje liftova i spuštanje niz staze.

Savet stručnjaka: Ako nemate skije za dubok sneg, razmotrite iznajmljivanje nekih koje su široke bar 95mm. Postoji veliki broj prodavnica i servisa opreme na planini tako da tokom dana možete da isprobate nekoliko modela skija.

Logistika: Lokalci za smeštaj preporučuju Alta Peruvian Lodge, koji se nalazi u podnožju planine, nudi jednostavne sobe, živu apres-ski scenu, dva đakuzija na otvorenom i sto za stoni tenis u podrumu. Kažu da je to jedno od onih mesta u koje se porodice vraćaju iz godine u godinu i gde se stiču prijatelji za ceo život.

La Grave, Francuska

Ušuškano u dolini u Dauphine Alpima, selo La Grave nudi iskustvo koje nećete naći skoro ni u jednom drugom ski centru na svetu – potpunu slobodu. Jedna gondola sa kabinama u duginim bojama uzdiže se iz centra sela koje datira iz 12. veka i prelazi preko dve hiljade metara visinske razlike neuređenog, neoznačenog i nenadziranog terena koji uključuje kuloare, glečere, drveće.

- Iskustvo skijanja u La Grave ima potencijal da promeni pogled skijaša na pravu planinsku avanturu na skijama – kaže Chad Seyers, profesionalni skijaš koji je proveo osam zima u La Graveu.

Ujedno autentično francusko selo i hard core skijaško mesto, šarmantna glavna ulica u La Grave se sastoji od malih barova, restorana, hotela i ski prodavnica, a uveče ćete često naleteti na lokalce koji nazdravljaju još jednom danu provedenom u raju uz genepi, biljni liker napravljen od cveta koji raste u visokim planinskim predelima ovog kraja.

La Grave je stekao nepravednu reputaciju kao planina u kojoj mogu da uživaju samo ekstremni skijaši, ali to u stvari nije slučaj. Naravno, oni ekstremniji mogu naći obilje padina sa nagibom od 50 stepeni ili opasnih kuloara, ali postoji dosta ruta koje su prigodne za skijaše srednjeg nivoa znanja. Međutim, skrivene opasnosti kao što su rupe u glečeru, seraci i litice vrebaju na mnogim mestima pa bi skijaši koji ne poznaju teren obavezno trebalo da unajme vodiča.

Savet stručnjaka: Ako vam je prvi put da skijate u La Grave najbolje je unajmiti vodiča. Uvek treba sa sobom imati kompletnu opremu za zaštitu od lavina – predajnik, lopatu i štap – jer organizovane zaštite od lavina u La Grave nema.

Logistika: La Grave je oko sat i po vremena udaljen od Grenobla i kroz njega se prolazi kada se ide u mnogo poznatiji ski centar, Les Deux Alpes koji se nalazi sa druge strane planine. Sa vrha Les Deux Alpes moguće je ratrakom preći na drugu stranu i skijati u La Grave. Od smeštaja u ovom malom skijaškom selu poznat je Skiers Lodge, udoban butik hotel koji su napravili skijaši za druge skijaše. Pab K2 koji se nalazi u prizemlju hotela je centar noćnog života.

Skijanje na Antarktiku

Za delić iskustva koji su proživeli slavni istraživači u prošlosti, zaputite se na Antarktik na krstarenje skijama po belim prostranstvima koja su i dalje divlja i ljudima malo poznata. Skijanje na ovom mestu uključuje prelazak preko leda starog pet miliona godina, spuštanje niz padine netaknutih vrhova i ostavljanje skijaških tragova gde potencijalno ni jedno ljudsko biće ranije nije kročilo. Skijanje na Antarktiku je definitivno avantura na najvišem nivou.

- Antarktik je jedna od najizuzetnijih skijaških destinacija na planeti zbog netaknute prirode i činjenice da se nalazite na tom pustom, neiskvarenom mestu koje je rezervisano za istraživanje i nauku – kaže Doug Stoup, koji je organizovao prvi spust snoubordom sa najvišeg vrha na Antarktiku, Vinston Massif, visokog skoro 5,000 metara. On je vlasnik kompanije Ice Axe Expeditions koja organizuje putovanja ove vrste. Iz Ushuaie u Argentini ide se brodom, 600 milja kroz Biglov i Drejkov prolaz – kroz jednu od najnemirnijih morskih površina na svetu pre nego što se stigne na poluostrvo Antarktik. Odatle se krstari obalom i svaki dan se provodi u istraživanju okolnih planina koje se spuštaju u more. Planinari se i skija od 500 do 1000 metara visinske razlike dnevno, prolazi pored velikih grupa pingvina i morskih lavova, dok se kitovi praćakaju u daljini.

Najbolje vreme za skijanje na Antarktiku je novembar, kada je tamo proleće. Tada je najverovatnije da ćete pronaći sunčevu svetlost koja traje 18 sati, stabilno vreme i najbolje snežne uslove.

Savet stručnjaka: ponesite foto aparat ili kameru, ovde je previše zapanjujućih prirodnih fenomena – hiljade pingvina i morskih lavova, kitova – da ćete želeti da imate dobar foto aparat ili kameru.

Logistika: Stoup je svetski poznat stručnjak za skijanje na Antarktiku i organizuje putovanja na Južni pol svakog novembra. Put koji traje 13 dana uključuje skijanje, planinarenje, posmatranje divljeg sveta, dnevne ekspedicije na kopnu kao i obroke na brodu Sea Adventurer, kao i jednog vodiča na četiri klijenta.

Ski centri u kojima nema mnogo turista omogućavaju manje čekanja u redovima, a više vremena provedenog na ski stazama. Na ovakvim mestima početnici mogu da bruse svoju tehniku i grade samopouzdanje, dok iskusniji skijaši mogu da testiraju svoje sposobnosti do maksimuma, kao i da uživaju u netaknutom dubokom snegu. Ukupno gledano, manje posećeni ski centri često se mogu pohvaliti opuštenijom i mirnijom atmosferom što su kvaliteti koje često traže porodice sa decom i zaljubljeni parovi.

Ski centre smo podelili prema prema kategorijama skijaša, izdvajajući najbolje za svaku grupu.

Freerideri i iskusniji skijaši

Ski oblast Monterosa u Italiji je relativno nepoznata, iako obuhvata oko 180 km skijaških staza. Gužve ima nešto više za vikend i u vreme praznika, dok su radnim danima staze skoro potpuno prazne. Monterosu čine tri glavna sela Champoluc, Alagna i Gressoney, a ski oblast se proteže kroz tri različite doline na visini od 1220-3550m. Veći deo terena je infrastrukturno nerazvijen, tako da oblast nudi fantastične uslove za freeride, a heli skijanje je takođe moguće. Alagna je raj za off-piste fanatike, dok su Champoluc i Gressoney prikladniji za porodice sa decom i početnike.

Krippenstein (600-2,100m) se nalazi u gornjoj Austriji, na Dachstein platou. Nudi oko 11 km dobro uređenih staza na kojima nema gužve, a sneg je zagarantovan zbog Dachstein glečera. Uređene staze su skoro potpuno prazne, s obzirom da je Krippenstein meka za freeride tako da skijaši koji dolaze ovde u glavnom voze samo dubok sneg. Ljubitelji dubokog snega bi obavezno trebalo da posete ovo mesto koje postaje svetski poznato po svojih 30 km off-piste ruta i 1,500 m visinske razlike. Odgovarajući ski pas omogućuje posetiocima da skijaju i u obližnjim skijalištima Abtenau, Annaberg, Gosau, Katrinalm-Bad Ischgl, Obertraun/Dachstein i Russbach.

Početni/srednji nivo

Leogang ((800-2096m) nije naširoko poznat kao njegovi veći susedi Saalbach i Hinterglemm na zapadu. Leogang je povezan sa Saalbachom i Hinterglemmom i zajedno čine ski oblast koja ima oko 200 km staza. Zbog popularnosti Saalbacha, staze u Leogangu su praznije, a vanpansionska potrošnja jeftinija. Veliki izbor dugih, blagih staza, Leogang čini savršenom destinacijom za početnike i skijaše srednjeg nivoa znanja. Čak će i eksperti naći nešto za sebe, s obzirom da u Leogangu postoji i nekoliko crnih staza, staza sa hupserima kao i Nitro Fun snow park.

Pra Loup (1,500-2,500m) u Francuskoj sastoji se od dva sela – Pra Loup 1500 i Pra Loup 1600. Stranci retko posećuju ovo skijalište, tako da većinu turista čine francuske porodice. Ski staze su naročito pogodne za početnike i srednje skijaše. Idilični pejzaži variraju od staza okruženih šumom do divljih off-piste terena. Skijalište nudi dobar izbor smeštaja, barova, prodavnica, noćnih klubova i drugih sadržaja.

Porodično skijanje

Melchsee-Frutte, smešten na obali jezera, je ski centar potpuno nepoznat van Švajcarske. Sastoji se od dve ski oblasti – Balmeregghorn i Erzegg sa 32 km staza. Ovo skijalište posebno odgovara porodicama sa decom zbog centra mesta u kome nema automobilskog saobraćaja. I same staze su kao stvorene za decu, okupane suncem uz bezbroj sadržaja za pun užitak najmlađih skijaša. Za ekstremnije skijaše tu je nekoliko strmijih staza i snow park.

Obergurgl je malo, tradicionalno austrijsko selo u čijem centru takođe nema automobilskog saobraćaja. Porodicama i početnicima će se dopasti ski liftovi koji su lako dostupni iz mesta (nalaze se na oba kraja sela), prilična sigurnost da će snega biti tokom cele zime, kao i ski škole sa dobrom reputacijom. Deca do 3 godine mogu da se pridruže Bobo ski obdaništu, dok ona starija mogu da se uključe u dečije ski škole.

Mondenska skijališta – prazne staze

Zurs (1716-2450m) zajedno sa Lech-om čini najekskluzivniju ski oblast u Austriji. Na stazama gotovo da nikada nema gužve jer bogata klijentela ima preča posla od skijanja. Staze su blaže u odnosu na obližnji St. Anton tako da su idealne za početnike i porodice sa decom. Obavezno treba posetiti White Ring kružnu turu koja skijaše vodi oko Zurs-a, Lech-a i Oberlech-a. Kažu da je to najbolje čuvana tajna ove oblasti koja nudi fantastične mogućnosti za freeride i netaknut dubok sneg. Lech i Zurs su poznati po svojim ekskluzivnim hotelima i bogatoj i slavnoj klijenteli, ali nisu uštogljeni kao St. Moritz i Courchevel. Lech je godinama biran za najlepše selo u Austriji, a bio je omiljeno skijalište britanske princeze Diane.

Za Cortinu d’Ampezzo, najekskluzivnije italijansko skijalište, karakteristična je izvesna disproporcija. Dok je mesto prepuno turista, skijaške staze su često prazne. Razlog za to je verovatno činjenica da bogata klijentela vreme radije provodi u kupovini i na dugačkim ručkovima nego na skijanju. Cortina nudi 140 km skijaških staza sa odličnim terenom za sve nivoe skijaškog znanja. Ovo skijalište je deo ogromnog područja pokrivenog jednim ski pasom – Dolomiti Superski sa 1,220 km skijaških staza. Ovaj ski centar predstavlja izuzetak od pravila da prazne ski staze obično znače i nepostojanje noćnog života – uveče je mesto vrlo živo sa velikim izborom ekskluzivnih restorana i noćnih klubova.

Pogledajte neke od najzanimljivijih ski liftova na svetu.

Aiguille du Midi, Chamonix, Francuska

• Sagrađen 1955. godine, 20 godina po izgradnji predstavljao je najvišu gondolu na svetu s obzirom da mu se najviša tačka nalazi na 3,842 metra nadmorske visine
• Prelazi visinsku razliku od oko 2,800 metara za 20 minuta
• Na vrhu gondole nalaze se panoramska platforma, muzej, kafe bar i prodavnica suvenira
• Vožnja Aigulle du Midi gondolom pruža mogućnost za skijanje po nekim od najekstremnijih freeride terenima u Evropi

La Grave, Francuska

• Gondola koja se sastoji iz nekoliko kabina “jaja” sastavljena iz dva dela
• Početna stanica nalazi se na 1,450 m nadmorske visine dok je najviša tačka na 3,200 m
• Omogućuje pristup freeride ruti visinske razlike 2,300 metara koja polazi od vrha gondole
• Nema ski patrole i zaštite od lavina, nema uređenih staza – ovo je jedan od najsurovijih freeride terena u Evropi

Jackson Hole Tram, Jackson Hole, Wyoming, SAD

• Polazna tačka nalazi se na 1925 mnv, dok je najviša stanica na 3200 metara nadmorske visine
• Otvorena 1966. godine, dok je nova gondola otvorena 2007. godine
• Prima 100 putnika
• Prelazi najveću visinsku razliku od svih ski liftova u Severnoj Americi

Mont Fort Tram, Verbier, Švajcarska

• Najviša stanica nalazi se na 3,308 metara
• Sa vrha gondole polazi skijaška staza dužine 2,500 metara
• Gondola omogućuje pristup vrhu Bec de Rosses gde se održava finale takmičenja Freeride World Tour
• Neograničeni freeride tereni pružaju se od najviše stanice gondole, sa ovog lifta se skijama može stići sve do Zermatta

TS Marte, Las Lenas, Argentina

• Spora i stara dvosedežnica
• Omogućuje pristup 170 kvadratnih kilometara skijaškog terena
• Najviša stanica nalazi se na 3,430 mnv

KT-22, Sqaw Valley, Kalifornija

• Ocenjena kao najbolja sedežnica u Severnoj Americi u raznim publikacijama
• Nalazi se u ski centru u kome u proseku godišnje padne oko 11 metara snega, a u sezoni 2010/11 snežni pokrivač iznosio je neverovatnih 20 metara
• Sa visine od 1,900 mnv do tačke na 2,500 metara ski lift vozi za manje od 6 minuta
• Ski lift je prvobitno izgrađen za Olimpijske Igre 1960. godine, kasnije zamenjen brzim četvorosedom 1995. godine
• Omogućuje pristup jednom od najboljih, najzabavnijih freeride terena sa velikom količinom snega

Peak Chair, Whistler, Kanada

• Ski lift vozi do vrha planine Whistler na 2,181 m
• Otvoren 1986. godine, renoviran 1998. godine kada je dobio na brzini
• Ovaj ski lift je napravio od Whistlera najveći ski centar u Severnoj Americi
• Sa vrha ski lifta skijama se može spustiti 1520 m visinske razlike
• Ski lift prelazi visinsku razliku od 400 metara

Snowbird Tram, Snowbird, Juta, SAD

• Ski lift je otvoren 1971. godine
• Vozi sa visine od 2,365 m do tačke na 3,352 m za oko 10 minuta
• Prelazi visinsku razliku od oko 1,000 metara
• Omogućuje pristup od oko 10 kvadratnih kilometara skijaškog terena
• Prosečna visina snežnog pokrivača u ovom ski centru godišnje iznosi oko 12 metara

Lone Peak Tram, Big Sky, Montana, SAD

• Ski lift je otvoren 1995. godine
• Vozi do vrha Lone Mountain na visini od 3,403 metara
• Za 15 minuta prelazi visinsku razliku od oko 500 metara
• Prima 15 putnika
• Sa polazne stanice ski lifta vodi skijaška staza dužine 1,100 metara
• Prosečna visina snežnog pokrivača u ovom ski centru iznosi oko 10 metara godišnje

Single Chair, Mad River Glen, Vermont, SAD

• Stari jednosed je najpoznatiji ski lift u ovom ski centru, omljen je od strane lokalnih skijaša atrakcija za turiste
• Vozi do vrha oko 10 minuta
• Jedini ski lift po kome je nazvana jedna vrsta piva Single Chair Ale koje proizvodi pivara Magic Hat Brewing Co.

Sigurno ste pročitali nekoliko članaka o tome kako izabrati skije ili pancerice, ali možda niti jedan o tome na šta obratiti pažnju kada kupujete skijaške naočare. Skijanje.com će pokušati da vam olakša izbor jer je ovaj deo opreme pomalo i zapostavljen, a verujte, bez kvalitetnih naočara skijanje ponekad može da se pretvori u noćnu moru. Nema sumnje, one predstavljaju neophodni deo opreme svakog ko je odlučio da stane na skije ili bord.

Zašto su naočare neophodne?

• Na višim nadmorskim visinama atmosfera propušta više UV zraka, koji mogu da budu veoma opasni
• Sunčeva svetlost je zbog snežne refleksije mnogo intezivnija i jača
• Vetar može da izazove suze u vašim očima i da vam pomuti vid
• Grančice od drveća mogu da vas povrede kada skijate kroz šumu
• U uslovima snežnih padavina skijanje bez naočara je gotovo nemoguće
• Kada je magla, određena stakla mogu da poboljšaju vidljivost

Stakla i ventilacija

U ovome leži najveća razlika između osnovnih modela naočara, koje su prilično jeftine i mogu da se kupe za dvadesetak evra, i onih čija je cena i deset puta veća.

Oblik stakala

Postoje dva osnovna oblika stakala – ravna i sferna.

RAVNA – Savijaju se oko vaših očiju i lica, ali ako pogledamo vertikalno (između nosa i čela), ona nisu zakrivljena. Naočare s ravnim staklom su jeftinije, služiće svrsi, ali takva stakla propuštaju više jakog svetla i smanjuju periferni vid.

SFERNA – Zaobljena su vodoravno i vertikalno. Ovakva stakla omogućuju bolji periferni vid, manje distorzije i zaslepljenosti, ali su skuplja.

Dupla stakla

Primena duplih stakala nije nikakva novost i ona se koriste neposredno nakon otkrića da magle mnogo manje od jednog stakla. Ako je prostor između njih dobro hermetički zatvoren, stvorena je termalna barijera koja ne dozvoljava direktan uticaj toplog i hladnog vazduha na stakla.

Kako izbeći maglenje?

Kada se topli vazduh (koji je iniciran tempereturom vašeg tela) sudari sa spoljašnjim, dolazi do kondenzacije i na staklima se stvara magla. Nove generacije skijaških naočara primenjuju nekoliko tehnologija, kako do ovoga ne bi došlo.

Sloj protiv magle - Naočare iz grupe srednjeg kvaliteta, pa do vrhunskih modela, imaju stakla kojima je u finalnoj obradi nanešena specijalna površina koja dodatno sprečava maglenje.

Ventilacija - Na gornjoj i donjoj strani naočara primetićete otvore (uglavnom prekrivene sunđerom), koji takođe sprečavaju kondenzaciju. Veći otvori su funkcionalniji, ali tada postoji rizik da vam u ekstrermnim klimatskim uslovima bude isuviše hladno.

Ventilatori - Verovali ili ne, neki top modeli imaju ugrađene male ventilatore na baterije koji potpuno eliminišu vlagu i maglu. Pomoću malog prekidača regulišete njihov rad.

Savet - Ako ne nosite kacigu (a mi mislimo da je neohodno da je imate), ne stavljajte vaše naočare na vrh glave. Isijavanje toplote iz tela i kape ide pravo u naočare koje tada magle.

UV zaštita

Postoje tri vrste UV zračenja – UVA, UVB i UVC. Naočare koje su deklarisane kao 100% UV zaštita, eliminišu sve tri. Srećom, takva protekcija je postala standard gotovo svih naočara koje kupujete u renomiranim prodavnicama. To je dobro jer previše sunca i UV zračenja može da dovede do oštećenja i zamora očiju, pa čak i pojave katarakte. Zapamtite, čak i kada je oblačno, UV zraci se odbijaju od snega.

Koju boju stakala odabrati?

Boja stakala služi za filtriranje i ističe određene boje vašeg vida. Naočare se danas proizvode sa širokom paletom raznih stakala. Neki modeli imaju ugrađena fotohromatska stakla, koja se sama prilagođavaju količini svetlosti, a ima i onih uz koje dobijate različita stakla koja sami možete da menjate. Količina svetlosti koja kroz stakla dolazi do vašeg oka zove se vidljiva transmisija svetlosti (VTS).

• svetlija stakla imaju veći VTS i procenat svetlosti koji prodire je veći
• tamnija stakla imaju niži VTS jer manje svetlosti stiže do vašeg oka

Postoje i tri vrste stakala koja takođe imaju funkciju da vas zaštite od preveike količine UV zračenja.

Sa efektom ogledala – spoljnje staklo je celo ili parcijalno urađeno tako da reflektuje određenu količinu svetlosti (od 10 do 50 % više od običnih).

Polarizujuća – takvi filteri redukuju odsjaj sunca na snegu ili vodi. Neki proizvođači, poput Smitha i Bollea, ugrađuju sloj filtera između dva dva tanka sloja stakala. Oakley koristi drugačiji metod, u kojem koristi tečni filter u kombinaciji sa materijalom od kojeg se izrađuju stakla.

Fotohromatska - kod nas se često kaže „foto-grej“. Ova stakla automatski određuju nivo zatamnjenosti, zavisno od jačine svetlosti, a posebno od UV zračenja. Na suncu naočare propuštaju najmanje svetlosti, dok su u zatvorenom prostoru, potpuno svetle.

Veličina i prilagođavanje

Naočare se za mlađe skijaše i bordere generalno proizvode u istoj veličini za oba pola. Međutim, za odrasle postoje modeli za žene i muškarce u različitim veličinama. Prilikom kupovine treba da obratite pažnju da li naočare odgovaraju vašem licu.

Većina okvira je izrađena od poliuretana, koji omogućava veliku savitljivost. Mekaniji su bolji kod niskih temperatura, a u svakoj deklaraciji ili opisu modela na internetu možete da pronađete i indeks savitljivosti.

Na šta još obratiti pažnju?

Kaciga - Danas su skoro sve ski naočare kompatibilne sa kacigama, ali nije loše prilikom kupovine poneti svoju kacigu i na licu mesta isprobati.

Traka za zatezanje - Uverite se da li je traka na naočarima dovoljno fleksibilna i da li može pravilno da se zategne oko vaše glave i kacige. Neki skuplji modeli naočara imaju podešavanja sa obe strane, dok pojedini dečiji uopšte nemaju sistem za prilagođavanje. Šire trake su uglavnom udobnije i sigurnije.

Sunđer - Sloj sunđera koji naleže na lice mora da bude dovoljno debeo da bi nošenje naočara bilo udobno, da je dobar izolator kako ne bi došlo do stvaranja magle.

Periferni vid - Generalno, sferna stakla omogućavaju bolji periferni vid od ravnih. Nešto veće naočare takođe pružaju mogućnost da vam je vidno polje šire. Idelno je da ono bude oko 180 stepeni.

Ski i naočare za vid - Ako nosite naočare za vid, potrebno je da izaberete model ski naočara koje su posebno dizajnirane. One obično imaju oznaku OTG (Over the Glass) i veće su od običnih kako ne bi vršile pritisak na vaše naočare za vid. 

Kako izbeći ogrebotine?

Ski naočare su prilično otporne na oštećenja, a, logično, stakla ipak zahtevaju određenu opreznost i negu.

1. Najbolje je da kupite naočare sa staklima koja imaju sloj protiv ogrebotina.
2. Uvek ih čuvajte u mekoj futroli koju obično dobijete uz naočare.
3. Nikada ih ne odlažite na tvrdu podlogu staklom prema dole.
4. Nemojte da ih sušite na radijatoru ili bilo kom izvoru toplote.
5. Ne ostavljajte ih predugo na jakom suncu.

Ogrebotine koje nastanu prilikom korišćenja ne podležu garanciji, ali neki proizvođači omogućuju da kupite samo stakla za vaš model.

Čišćenje

Najpre pročitajte uputstvo jer neka sredstva za čišćenje mogu da upropaste stakla. Koristite preporučeno sredstvo za čišćenje i veoma meku krpu. Imajte na umu da papir i rukavice mogu da naprave manje ogrebotine. Ne dodirujte stakla prstima.

Kako ih nositi van staze?

Kada završite sa skijanjem najbolje je da naočare stavite u džep vaše jakne kako bi one ostale suve i bile ponovo spremne za korišćenje. Najbolje je da to bude spoljni džep jer u unutrašnjem zbog toplote tela mogu da zamagle. Proverite da u džepu nema tvrdih predmeta koji mogu da ih oštete. Najbolje je da ih stavite u mekanu futrolu.

Danas većina renomiranih proizvođača u svojoj paleti ima modele koji će sigurno zadovoljiti vaše potrebe. Kao i kod ostale opreme i ovde važi pravilo da su skuplji modeli kvalitetniji, ali ponekad je moguće pronaći dobar kompromis između cene i kvaliteta. Posebno na rasprodajama van sezone.

BootPro je specijalizovana skijaška laboratorija koja pruža usluge individualnog prilagodjavanja skijaške obuće prema geometriji Vaših stopala i podkolenica, zarad veće udobnosti i bolje kontrole.

Osnovni cilj laboratorije je da stvori optimalnu udobnost u ski pancericama za Vaša stopala, što će omogućiti bezbednije skijanje i bolje rezultate, bez obzira na nivo skijaške tehnike, bilo da je reč o rekreativnom skijašu ili profesionalcu.

Osnivač BootPro-a je Bojan Antunović, stručno lice sa preko 20 godina radnog iskustva u ski boot fitting-u. Zaslužan je za osnivanje nekoliko, danas već uspešnih, custom ski boot fitting servisa u Japanu, Kanadi i Australiji. Bojan je kvalifikovan Master Boot Fitter, kao i aktivan trener alpskog skijanja koji poseduje iskustvo u radu sa skijašima u različitim delovima sveta.

Austrougarski period

Prvi objekat većeg kapaciteta na Jahorini je bila lovačka kuća izgrađena 1878. od strane Austrougarske buržoazije koja je lovila na Jahorini. Značajan korak na razvoju smučanja napravljen je 4. aprila 1905. godine, kada je u Sarajevu osnovan odjel Radničkog turističkog društva “Prijatelj prirode” kao ogranak društva “Die Naturfreunde”. Zimsko planinarenje, odnosno planinarenje uz upotrebu smučki postaje jedna od djelatnosti ovog naprednog društva, čije je, inače, samostalno djelovanje nastavljeno i po završetku prvog svjetskog rata.

1912. godine na je Jahorini izgrađena željeznička šumska pruga od Pala (829 m) do Poljica (1530 m) namjenjena za izvoz drveta. Ova pruga se dalje naslanjala na željeznički pravac Višegrad – Sarajevo, građen od 1901. do 1904. godine po naređenju cara Franje Josipa. Prvi svjetski rat prekinuo je aktivnosti prvih ljubitelja smučanja. No, sa završetkom ratnih razaranja, smučanje i smučari ponovo stupaju na scenu.

Period poslije Prvog svjetskog rata

Prva lovačka kuća je izgorila, a na njenom mjestu je izgrađen dom “Romanija” sa 60 ležaja, koji je 1922. godine takođe izgorio.

1923. godine, dolaze prvi ljubitelji prirodnih ljepota na planinu Jahorinu i donose prve skije. Te godine je napravljena zgrada hotela “Šator”. U hotelu je bilo oko 70 ležaja. Do hotela se dolazilo šumskim putem. Prvi drumski putni pravac ka vrhu Jahorine građen je duž trase pruge 1925. godine kada je general Đorđe Tomić za tu namjenu mobilisao vojsku i rezervu. Ovim putnim pravcem Fertineli je izvlačio drvenu građu sa Jahorine do 1936. godine. Po naređenju kralja Aleksandra, general Đorđe Tomić 1926. godine pravi zgradu Doma armije sa 80 ležaja.

Godine 1933. u Sarajevu je osnovana prva samostalna smučarska organizacija pod imenom Ski-klub Sarajevo. Sve do rata 1941. godine, ovaj klub je činio značajne napore na unaprijeđenju do tada nepoznatog smučanja, kao i takmičenja u svim kategorijama. U ovom periodu odrađeno je međunarodno takmičenje u alpskim disciplinama na Jahorini.

Iako su izgrađeni objekti nudili udoban smještaj, na Jahorinu su još uvijek navraćali znatiželjni posjetioci ili grupe koji su dolazili radi uživanja u prirodnim ljepotama planine sa manjim zadržavanjem. Teko je bilo sve do II Svjetskog rata kada su tada postojeći objekti uništeni i spaljeni.

Period poslije Drugog svjetskog rata

Poslije Drugog svetskog rata (1941-1945) obnovljeni su navedeni spaljeni objekti, a još 1947. godine na Jahorinu je dovedeno električno svjetlo. Izgrađen je podzemni kabal za struju i telefonske veze i počinje izgradnja brojnih hotela:

• 1950. godine napravljen je Sindikalni planinarski dom “Jahorina” sa 95 ležaja.
• 1955. godine napravljen je dom “Košuta” sa 45 ležaja.
• 1959. godine izgrađen je dom “Partizan” sa 120 ležaja.
• 1960. godine izgrađena je vila “Bistrica” sa 44 ležaja.
• 1961. godine napravljen je dom “Mladost” sa 94 ležaja.
• 1975. godine napravljen je hotel “Jahorina” savremen komforan objekat sa 320 ležaja. Te iste godine dom “Košuta” je više neupotrebljiv, a vila “Bistrica” je izgorila 1974. godine

Nakon II svjetskog rata omladina je već 1945. godine izgradila put od Trebevića i Pala sve do Rajske doline.

Prva žičara na Jahorini je izgrađena i otvorena 29.11.1952. godine. Polazna stanica žičare se nalazila kod hotela “Jahorina” na nadmorskoj visini 1660 m išla je do vrha 1885 m na Goloj Jahorini. Dužina žičare iznosila je 1050 m. Bio je to jednosjed sa 102 sjedišta, kapaciteta 360 putnika na sat. Od polazne stanice do vrha vožnja je trajala 8 minuta.

Nakon rata formirana su planinarsko-smučarska društva, koja su se više bavila planinarstvom nego smučarstvom. Tek 1954. godine formiranjem samostalne smučarske organizacije pod nazivom Sarajevski smučarski klub, počeo je intenzivniji rad na unaprijeđenju smučarskog sporta u Sarajevu.

U to vrijeme pored žičare su postojale smučarske staze dužine 3660 m. Već 1957. godine održan je III Omladinski šampionat alpskih zemalja.

Druga žičara je dovršena i otvorena 1965. godine. Ona se nalazila na polaznoj stanici Poljice na nadmorskoj visini 1530 m i išla je do 1908 m/nv na “Začarane dvore” ispod “Ogorjelice”.

Treća žičara je dovršena i otvorena 14.01.1971. godine. Ona je počinjala na polaznoj stanici od hotela “Jahorina” sa nadmorske visine 1660 m i spuštala se do 1329m/nv u mjesto Ževnje – Vrhprača. Bio je to jednosjed sa 138 sjedišta kapaciteta 100 putnika na sat.

1972. godine je izgrađen Ski lift u Rajskoj dolini. Ovaj ski lift počinje na polaznoj stanici u Rajskoj dolini na 1655 m/nv i ide do vrha 1855 m/nv na Krvavim lokvama. Ski lift kod doma “Partizan” dovršen je i otvoren januara 1976. godine. Te 1976. godine u izgradnji je “jednoužetna dvosjeda kružna žičara” sa dužinom trase 1320 m, a locirana je zapadno od žičare jedan na blago nagnutom platou kod velike krivine na Ogorjelici. U planu je bila i izgradnja ski liftova za djecu kao i žičara Pale-Jahorina.

1971. i 1972. je asfaltiran put Sarajevo – Jahorina, a 1976. je završen i put od Pala do Jahorine.

Tih sedamdesetih godina na Jahorini su verifikovane smučarske staze od strane Svjetske smučarske federacije – FIS i to Staza za spust dužine 3500m, sa visinskom razlikom 887 m. Početak je na Goloj Jahorini 1777 m/mv a cilj u Vrhprači na 1090 m/nv. kao i staze za veleslalom i slalom. Svake sezone se na Jahorini se održavaju 4-5 značajnih takmičenja sa prosječnim učešćem po 100 takmičara. Jahorina je 1974. godine bila organizator Evropskog i Svjetskog omladinskog kriterija u smučanju, što je tada predstavljalo veliku afirmaciju planine.

1975. godine u januaru Evropski kup za muškarce, kao i Svjetsko prvenstvo za žene “Zlatna lisica” jer te godine na mariborskom Pohorju nije bilo snijega. 1977. godine u kalendar FIS-a je uvršćeno takmičenje Evropskog kupa na Jahorini.

Zahvaljujemo se OC Jahorina na ustupljenom tekstu

Foto: Dr. Ljuba J. Mihić “Jahorina centar za rekreaciju”

Ne postoji bitniji deo ski opreme, kada govorimo o skijanju, od ski pancerica. Ni ski naočare, niti skije, a ni sve boje da se slože na vama nisu važnije. Pričam prevashodno o damama u ovom slučaju. Da budemo in je ok, ali svakako nije bitnije od pravilnog osećaja u ski cipelama. Niti bilo koja druga stvar koju imate na sebi kada pođete skijati zasigurno nije, jer upravo će vas ski cipele ili namučiti ili pružiti maksimalno zadovoljstvo na snegu i sve što sledi uz to dok ste na skijama.

Koliko sam samo puta gledao kako skijaši sa vrhunskom opremom sede pored staze ili nekom od restorana masirajući svoje noge ne bi li ublažili agoniju sa kojom se suočavaju zbog pogrešne obuće, ispijajući žestoko piće da ublaže bol, dok njihove ski pancerice stoje odbačene na snegu pored njih. Kada skijaši koji pate u ski obući čuju da se bavim pružanjem bootfitting usluga i da im mogu pomoći, isti bukvalno dotrče do mene i pokažu mi svoja namučena stopala. Tada jasno vidim da su očigledno pogrešili u prvobitnom odabiru ski cipela. Moj odgovor je obično: Da, mogu vam pomoći, stvoriti vam potrebnu udobnost, a da istovremeno ne kompromitujem preciznost u postojećim ski cipelama, kako ne biste i dalje patili ili još gore zamrzeli ovaj sport. Zato pogrešne ski cipele ne koštaju ništa više od onih pravilnih. Ako će vam biti lakše, većina rekreativnih skijaša greši u biranju ski cipela, i to više puta, pa zbog toga traže stručno lice koje im može pružiti custom made bootfitting usluge, te tako rešiti probleme na duži vremenski period.

Pozitivna stvar za one koji nisu dovoljno obavešteni je da nove tehnologije u izradi ski cipela, u odnosu na ranije decenije, nude veću udobnost, toplotnu izolaciju i performanse, ali sve to i dalje nije merljivo sa custom made ski obućom koja je podešena po geometriji vaših potkolenica i kao takva nudi neuporedivo veći osećaj udobnosti i preciznosti. Dakle, tri najveće prednosti custom made ski obuće su: veća udobnost, veća toplota odnosno pospešena cirkulacija u nogama, i naravno bolje performase.

Kao prvo pravilo, kada odlučite kupiti sebi ski cipele morate obratiti pažnju na osećaj u njima kao i njene performanse. Da pojasnimo ovaj prvi deo u vezi sa osećajem: Stopalo i potkolenica treba da se osete udobnim, ali i jednako stabilnim u ski cipeli, bez osećaja bola u nekom od delova stopala ili potkolenice. Dok stojite u cipelama, najpre obratite pažnju na ris stopala, da nije pritisnut odozgo zakopčavanjem druge kopče odozdo na cipeli. Takođe, bočne i unutrašnje strane stopala ne smeju biti pritisnute, veliki palac i ostali prsti moraju imati dovoljno prostora i da nisu povijeni ili da jako udaraju u vrh cipele, da peta bude udobna, ali i da se ne podiže u cipeli kao i da ste udobni u predelu cevanice tj. da vas ne useca cipela dok je savijate ka napred. Važno je još i da nemate prekomeran pritisak iznad pete tj. ahilove tetive i da se osećate udobno, a ujedno i bez previše komocije u predelu lista, odnosno potkolenice.

Ceo osećaj nakon desetak minuta stajanja u ski cipelama treba biti kao da imate tačan broj rukavice na ruci koja je niti labava, niti vas prekomerno stiska. Istina je da ćete najviše osetiti cipelu kada odete na skijanje, ali ako dovoljno detaljno obratite pažnju na gore navedene stvari, možete rizik nepoželjnih bolova u cipelama svesti na mimimum ili ga eventualno uopšte nećete imati. Imajte u vidu i to da će se unutrašnja čizma istanjiti odnosno proširiti već nakon 30-ak dana skijanja, pa i ovaj aspekt treba uzeti u obzir. Posebno kada neko odluči da investira dodatna sredstva u custom made uloške. Da sumiramo, nemojte žuriti sa custom made ulošcima dok ne razgazite unutrašnje čizme u školjkama.

Kao drugo, performanse su podjednako bitne, posebno kod boljih i iskusnijih skijaša, a boja ili stil cipela zaista ne treba da predstavljaju bitne parametre prlilikom kupovine. Skijaši me često kontaktiraju pitajući za savet upravo o ovome o čemu sam odlučio detaljnije pisati. Razlog nije da bih ski entuzijaste odvratio od daljeg konsultovanja, naprotiv, već da što veći broj skijaša u Srbiji i regionu dođe do lakše i pametnije kupovine kada su u pitanju ski pancerice.

Flex ski cipele određuje mogućnost da se cipela savije ka napred, dok se stoji ili skija u njoj. Što je tvrđa cipela, to je veći prenos energije sa ski cipele na ski kantne. Svaki flex index nije jednak ili ekvivalentan fleksu kod drugog modela, pa čak kada je u pitanju isti brend, jer postoje različite plastike i metode izrade cipela koje direktno utiču na određivanje jačine flex indeksa u njima. On može da služi kao jedna vrsta merila u svakom modelu, tj. koliko je neka cipela tvrda/meka ili poželjna za manje ili više iskusne skijaše.

Obično se proizvođači ski cipela drže jednog pravila, a to je da veći flex ili tvrdoću imaju cipele koje su uže i potrebne da zadovolje vrhunske ili iskusnije skijaše. Ove cipele su generalno uže (94-98mm) u predelu najšireg dela stopala ili last-a, da bi se stekao što veći osećaj kontrole u njima dok skijate. To u dosta slučajeva stvara problem oko celokupne udobnosti, pa takvi skijaši obično završe kod mene u BootPro radionici tražeći individualno prilagođavanje ski cipela, odnosno custom made usluge.

Takođe, kada birate tvrdoću, treba obratiti pažnju na fizičku spremnost, visinu i telesnu težinu. Na primer, početnik ili osrednji skijaš, ukoliko je visok i ima prekomernu težinu te usko stopalo i želi skijati često, recimo minimum 20 dana u sezoni, tada predlažem da se uzme nešto tvrđa cipela (90 - 110 flex), kako bi stopalo bilo stabilno i sa većom kontrolom. Takva kupovina bila bi opravdana na duži period dok skijaš usavršava tehnike skijanja i iz sezone u sezonu uživa u sportu koji voli. Obično na modelima srednjih performansi, pa sve do onih vrhunskih, cipele imaju mogućnost promene tvrdoće fleks indeksa. Postoje dve opcije: prva je da su otpozadi, odnosno u kičmi cipele, uvrnuta dva šrafa. Alternativno rešenje je manji prekidač kojim se smanjuje, odnosno povećava tvrdoća za 10-20%.

Kod rekreativnih, pa čak i vrhunskih modela sa velikim fleksom, stopalo lakše ulazi i izlazi iz cipela. Razlog tome je taj što su ovi modeli posebno dizajnirani i smekšani u predelu ispod cevanice, za razliku od takmičarskih modela koji su izliveni iz jednog donjeg i jednog gornjeg dela sličnog intenziteta ili tvrdoće. U zadnjih 15 godina se koriste različite vrste plastika, mešaju se ili se od njih prave različiti delovi cipela, kako bi se rekreativnim skijašima omogućila veća udobnost, a da se pri tom sačuvaju potrebne performanse.

Preporuka fleksa ili tvrdoće cipele

Mekan fleks indeks – 80 muškarci, 60 žene. Za ležerno skijanje po plavim i zelenim utabanim stazama.

Srednji fleks – od 90-100 muškarci, 70-80 žene. Osrednji skijaši koji skijaju po svim stazama, čak i po dubljem snegu ili hupserima.

Tvrđi fleks – od 110+ muškarci, 90+ žene. Iskusni i vrhunski skijaši koji poznaju različite tehnike skijanja, skijaju agresivno sve uslove i staze pri velikim brzinama i sa kontrolom.

Dužina cipela ili njihov broj

Ove jedinice su izražene u cm i odnose se na dužinu unutrašnjeg uloška pod stopalom. Bitno je naglasiti da se ne prave cipele na pola broja, ali se sam uložak pravi debljim ili tanjim kako bi se smanjio ili povećao volumen cipele za pola broja.                                       

Širina cipela ili last

Najšira tačka u prednjem delu stopala, pre prstiju, poprečna linija koja označava najširu tačku stopala ili cipele sa unutrašnje strane. Ova mera je izražena u mm. Obično se kreće od 94mm do 106mm, u zavisnosti od modela cipela. Što je cipela uža, to je i više kontrole u njoj. Međutim, u poslednje vreme zbog smanjenog obima prodaje, proizvođači su počeli da menjaju ovaj trend. Razlog je taj što skijaši sa širim stopalima imaju poteškoće da uđu ili da se osećaju udobno u užim cipelama koje pružaju veće performanse i koje su sa većim fleks indeksom.

Model ski cipela

U zavisnosti od toga koji stil skijanja preferirate ili kuda najčešće želite skijati: dubok sneg, hupseri, sredjene staze, kapije i slično, možete se odlučiti za kupovinu modela cipela koji odgovara isključivo vašem stilu. Ovakvi modeli su jasno izdvojeni jedni od drugih, uglavnom po svojoj tvrdoći i performansama, i dizajnirani su sa jasnim ciljem da različitim skijašima omoguće lakše skijanje i bolje performanse. Na primer: all mountain, freeride, telemark, freestyle, race i turno. Freeride i turno cipele imaju tzv. walk mode koji omogućava da se u cipelama lakše hoda dok se penjete uz planinu.

Bojan Antunović

t: +381 66224664

e: bootpro.rs@gmail.com

fb: www.facebook.com/bootpro.rs/, instagram: www.instagram.com/bootpro.rs/

Prvi ski klub i škola skijanja na Balkanu osnovani su na padinama Lovćena u Crnoj Gori davne 1892. godine zahvaljujući norveškom kapetanu i avanturisti.

Sve je počelo 1891. godine kada je Henrik Angel (1861-1922) došao prvi put u Crnu Goru kako bi upoznao narod koji se stotinama godina bori za svoju slobodu i nezavisnost. Sa sobom je poneo i par skija da bi se lakše kretao po snegu.

Skije su incijalno bile korišcene za rad i transport mnogo pre nego što su postale sredstvo za zabavu i sport. Najstarija poznata verzija skija je pronadena baš u Norveškoj i smatra se da je stara preko 4500 godina. Medutim, slike izrezbarene po zidovima pećina i stena ukazuju na upotrebu skija i znatno pre. 

Na zahtev crnogorskog knjaza Nikole I, Angel se odlučuje da pokrene školu skijanja. Najpre 1892. godine Angel zajedno sa francuskim profesorom koji je radio u Francuskoj ambasadi na Cetinju, osniva klub "Cetinjsko skijaško društvo" u okviru koga bi se izvodila obuka skijanja. Tako Angel 1893. godine dolazi u Crnu Goru sa sto pari skija i tako počinje prva škola skijanja u Crnoj Gori ali i na Balkanu.

Ideja je bila da ljudi koji žive po planinama nauče da koriste skije u praktične potrebe tokom dugih snežnih zima. Po povratku u Norvešku i oduševljen crnogorskom borbom za nezavisnost, napisao je četiri knjige u kojima je podelio svoja iskustva sa ovih putovanja: "Kroz Crnu Goru na skijama" 1895. godine, "Sinovi crnih gora" 1896. godine, "Odvažan narod" 1902. godine i "Mali narod u borbi za opstanak" 1914. godine.

Knjiga "Kroz Crnu Goru na skijama", koja pokazuje kako se treba boriti za nezavisnost svoje zemlje, u prvih nekoliko decenija bila je među omiljenim kod norveške omladine čime je dodatno doprinela zbližavanju dva naroda.

Skijanje ce tek kasnije dobiti i sportsku formu u Crnoj Gori gde danas predstavlja značajan aspekt zimskog turizma. Pored njegovih knjiga prevedenih na crnogorski, uspomena na Angela živi u Crnoj Gori i u vidu nekoliko spomenika i memorijala na Lovćenu ali i kroz dokumentarni film "Skijanje kao misija". U Norveškoj takođe postoje njegova statua i bista.

Ovaj norveški avanturista se nije zaustavio na Crnoj Gori već je našao novi narod koji je obučavao skijanju francusku vojsku. Slobodno vreme je koristio za planiranje po Alpima ali i vožnju biciklom od Norveške, preko Alpa, do Italije i nazad. Angel se takode borio protiv Boljševika u ratu u Murmansku na severu Rusije gde je zadobio promrzline i ozlede od kojih je 1922. godine i umro.

Izvor: Ambasada Norveške

Vest koja neće obradovati ljubitelje freeridea, odnosno vožnje po dubokom snegu, glasi: šire skije više opterećuju kolena i zglobove od užih. Do ovih rezultata došao je profesor John Seifert sa univerziteta Montana.  

On tvrdi da skije šire od 80 mm u struku izazivaju veći pritisak na kolena i druge zglobove, da hrskavica trpi jače trenje nego u slučaju da se skija na užim skijama. Seifert kaže da se kod širih skija dolazi do stvaranja dodatne “poluge” koja može da prouzrukuje upalu kolena, ali dodaje, da njegova istraživanja nisu konačna i da će mu trebati više vremena za detaljno ispitivanje.

Poslednjih godina široke skije doživele su pravi bum na tržištu, posebno u SAD, gde je skijanje po dubokom snegu izuzetno popularno. Mnoge prodavnice skijaške opreme u američkim skijalištima gotovo da ne nude skije ispd 80 mm širine.

Da li ste se u eri modernih tehnologija - karvinga, rokera, kambera, titanijuma, karbona…upitali kada je sve počelo. Kada su i gde su pronađene najstarije skije na svetu?

Priča o skijanju, pa i o samoj opremi, počinje hiljadama godina unazad. a prema raspoloživim podacima, veruje se da komadi drveta koji liče na skije, a koji su pronađeni 1.200 kilometara severozapadno od Moskve kod jezera Sindor, datiraju iz perioda od 6000 do 5300 godina pre naše ere. Sličan primerak primitivno obrađenog drveta otkriven je u Švedskoj, a procenjuje se da je izrađen oko 5200. godine pre naše ere. Slične starosti su i one iz Norveške.

Crteži na stenama u severnoj Norveškoj, na kojima su prikazani ljudi na skijama i sa štapovima u rukama, stari su preko 7000 godina, tvrde naučnici, pa je sasvim moguće da su prva ski oprema počela da se primenjuje u to vreme. Neki istoričari veruju da su najpre počeli da skijaju Azijati, a drugi da je sve počelo još za vreme ledenog doba u Evropi. Zapravo, možda je najtačnija teorija koja kaže da su ljudi krenulli da se kreću po snegu uz pomoć drvenih pomagala otprilike u isto vreme, ali na različitim delovima planete.

Takođe se veruje da je narod Sami, koji je živeo na severu Evrope, a radi se o precima Laponaca, prvi počeo da koristi skije na starom kontinentu. Zapravo, sam naziv za skije nastao je iz staronorveške reči "skíð", koja označava komad drveta.

St. Anton, Lech i Zuers su tri skijaška mesta smeštena na krajnjem zapadu Austrije. Sredina skijaške regije u kojoj su smeštena ova mesta predstavlja granicu između pokrajina Tirol i Voralarlberg. Zajedno, ova mesta čine jedinstvenu skijašku regiju Arlberg, koja predstavlja najveću povezanu ski oblast u Austriji sa ukupno 305 km staza.

St. Anton je najveće mesto u regiji i do njega se prvo stiže kada se siđe sa autoputa za Bregenz. Gradić se nalazi na 1.304m nadmorske visine i poznat je kao austrijska kolevka skijanja. U St. Antonu se skijanje prvi put pominje početkom 20. veka, a ovaj gradić je i sedište čuvenog Arlberg ski kluba, jednog od najstarijih na svetu. Članstvo u ovom ski klubu je stvar prestiža, a među članovima se nalazi veliki broj bivših i sadašnjih profesionalnih skijaša, javnih ličnosti itd.

St. Anton je dosta živo mesto i iz ovog razloga u glavnom ga posećuje nešto mlađa klijentela koja je pored odličnog skijanja željna i dobrog provoda. U gradu postoji veliki broj izuzetno dobro opremljenih prodavnica sportske opreme i garderobe, restorana, barova i noćnih klubova. Najveći deo ugostiteljske ponude nalazi se u glavnoj pešačkoj ulici koja se proteže skoro celom dužinom mesta, kao i u podnožju ski staza oko Galzig gondole.

Sa druge strane, mirni i ušuškani Lech i Zuers su sušta suprotnost živahnom St. Antonu. Ova dva mesta su smeštena na kraju doline i oko 20 km su udaljena od St. Antona. Put do njih je pravi planinski, prepun uspona i vodi preko prevoja Arlbergpass i Flexenpass.

Mirnoća i izolovanost Lecha i Zuersa uticali su na karakter klijentele koja ih posećuje. Ova dva mesta važe za elitna i ekskluzivna, pa su njihovi česti gosti članovi evropskih kraljevskih porodica, poznate ličnosti i poslovni ljudi – sve u svemu nešto starija klijentela dubljeg džepa.

Lech i Zuers vrve od ekskluzivnih hotela, ali pored smeštajnih kapaciteta najviše kategorije nekih drugih sadržaja po gradu ima malo. Restorani se nalaze u glavnom u okviru hotela, a pored njih tu je svega nekoliko prodavnica i barova. Najpoznatija prodavnica ekskluzivne sportske opreme je čuveni Strolz koji se prostire na nekoliko spratova i nalazi se u samom centru mesta. Strolz je brend koji je slavu stekao još pre skoro pola veka izradom kvalitetnih, ručno rađenih skijaških cipela po meri, koje su i danas vrlo popularne i prilično skupe.

Između St. Antona i Lecha i Zuersa nalaze se još dva manja mesta, Stuben i St. Christoph. Stuben je malo selo  sa svega nekoliko kuća, dok je St. Christoph hotelsko naselje na prevoju Arlbergpass u kome se nalazi čuvena austrijska skijaška akademija.

St. Anton je od Beograda udaljen 1308 km, a Lech i Zuers nekih 20 km više. Do ski regije Arlberg stiže se autoputem preko Zagreba, Ljubljane i tunela Karavanke posle kojeg se ulazi u Austriju. Nastavlja se autoputem preko Salzburga i Innsbrucka. Kada se prođe Innsbruck, prati se pravac za Bregenz, pre koga se isključuje sa puta za dolinu Arlberg. Druga varijanta puta ide preko Budimpešte i Beča i duža je stotinak kilometara, ali se sve vreme ide autoputem i uštedi se na putarinama u odnosu na put preko Hrvatske i Slovenije.

Skijalište

Ski Arlberg je najveća povezana skijaška regija u Austriji. St. Anton sa Lechom i Zuersom je povezan ski liftovima i stazama, ali između ova tri mesta takođe postoji i dobro organizovana mreža ski buseva. Za celu regiju važi jedan ski pass.

Ski Arlberg regija ima deklarisanih 305 km skijaških staza, a čine je mesta St. Anton, Stuben, St. Christoph, Kloesterle, Zuers i Lech. Od sezone 2013/14 Lech je povezan sa ski centrom Wart-Schroecken što je dodatno povećalo kilometražu staza na kojima može da se skija.

Cena ski passa je nešto viša u odnosu na ostale austrijske ski centre. Šestodnedni ski pass u najvišoj sezoni košta 275 eura. Na početku sezone - od otvaranja pa do 22. decembra, kao i u periodu nakon 3. aprila, šestodnevna ski karta iznosi 237 eura.

Skijalište se prostire na nadmorskoj visini od 1.304m do 2.811m. Cela regija raspolaža izuzetno modernom skijaškom infrastrukturom i ukupno ima 88 ski liftova. Od toga je 14 gondola, 46 sedežnica i 28 vučnica. Iako cela regija gotovo nikada nema problema sa količinom snega i sezona traje prilično dugo, skoro celo skijaško područje (95%) je prekriveno sistemom za veštačko osnežavanje.

Skijaški tereni se u St. Antonu nalaze sa obe strane mesta. Glavni deo skijališta koji počinje od velike gondole Galzigbahn i kasnije se nadovezuje na gondole Valluga 1 i 2, u glavnom ne ostavlja preteran utisak na ljubitelje uređenog skijanja. Staze su uglavnom crne, uske i zaleđene, a i prilična je gužva. Sa vrha Valluge 1 u pravcu ka St. Christophu i Stubenu staze su dosta bolje, šire i uređenije.

Za uređeno skijanje u samom St. Antonu mnogo je bolja kontra strana, tj. brdo Rendl koje je potpuno nepravedno zanemareno. Nekoliko odličnih crvenih staza koje opslužuje brza gondola i četvorosedi, fantastične mogućnosti za off-piste i jako malo skijaša čine Rendl možda i najboljim delom skijaških terena u St. Antonu.

Stuben je takođe odličan, kako za uređeno skijanje, tako i za off-piste. Zbog relativne zabačenosti i nešto starijih žica ovde obično skija manji broj skijaša. Jedina mana mu je što je veći deo staza konstantno u senci, što baš i nije prijatno na starim žicama koje dugo putuju do vrha, posebno kada su niske temperature. U sezoni 2016/17 Stuben je dobio dve nove gondole, Albonabahn II i Flexenbahn koje će svakako povećati atraktivnost Stubena za skijanje. Posebno je značajna Flexebahn gondola jer je ona povezala Stuben (a samim tim i St. Anton) sa Zuersom i Lechom.

Skijanje po uređenim stazama i nije nešto po čemu je St. Anton prevashodno poznat. Ono što ovo mesto, pa i celu regiju izdvaja od ostalih skijališta su nepregledne mogućnosti za vožnju po dubokom snegu. Ukupno površina terena za off–piste iznosi oko 200 km.

Problem je u tome što većina skijaša u ovaj deo Austrije dolazi upravo zbog dubokog snega, tako da čim padne svež sneg, sve dostupne površine ubrzo budu izvožene. Naravno, ko želi uvek može uzeti vodiča koji će ga odvesti na neke manje poznate i pristupačne terene gde je još uvek ostalo netaknutog celca.

Iako su mnogi tereni za vožnju po dubokom snegu lako dostupni sa uređenih staza, skijašima se preporučuje oprez jer je cela regija izrazito podložna lavinama. Oni koji se odvaže da krenu u avanture po netaknutim snežnim prostranstvima moraju obavezno da sa sobom nose zaštitnu opremu kao što su ABS ranac, predajnik za lavine, lopata itd.

Jedna od legendarnih off-piste ruta, po kojoj je St. Anton poznat među freeriderima, je ruta koja vodi sa druge strane vrha Valluga ka ski centru Zuers. Do njenog početka se stiže gondolom Valluga II. Ova ruta se ipak preporučuje iskusnijim freeriderima, a i neophodna je pratnja vodiča.

Za razliku od St. Antona koji u glavnom privlači bolje skijaše, Lech i Zuers, sa svojim plavim i crvenim stazama pružaju više mogućnosti srednjim skijašima i početnicima. U Zuersu se skijaški tereni pružaju sa obe strane naselja do visine od oko 2,500 m. Staze su uglavnom plave i crvene, duge, široke i jako dobro pripremljene. Sve rečeno važi i za uređeno skijanje u Lechu, gde će početnici posebno uživati u delu skijališta Oberlech.

Gužve nema previše, čini se da je kao i u većini drugih mondenskih centara koncentracija ljudi veća u spa centrima luksuznih hotela nego na skijaškim stazama. Lech i Zuers pored toga imaju i posebnu politiku prodaje ski passova koju obustavljaju kada broj prodatih dnevnih ski karata pređe određeni broj.

Iako sama ski regija Arlberg pruža mnoštvo mogućnosti za raznovrstan celonedeljni skijaški odmor, ukoliko ostane vremena može se otići i na jednodnevni izlet u Ischgl koji je od Arlberga udaljen četrdesetak kilometara.

Smeštaj

Cene smeštaja su, kao u ostalom i drugih stvari, u ovom delu Austrije za 20-30% više u odnosu na druga skijališta u ovoj zemlji. Ne treba pominjati da su cene noćenja najviše u ekskluzivnim Lechu i Zuersu kojima dominiraju luksuzni hoteli od 4 i 5 zvezdica.

U St. Antonu pored velikog broja hotela, postoji i pristojan izbor privatnog smeštaja, ali će se retko gde naći noćenje jeftinije od 30 eura po osobi. Za jeftiniju varijantu smeštaja  treba tražiti malo dalje od centra i rezervisati na vreme. Takođe, ko ne želi da potroši previše novca na smeštaj može ga potražiti u  St. Jakobu, malom mestu koje se nalazi na 3 km pre ulaza u St. Anton.

Restorani, barovi, après-ski

Ako postoji neka druga poznata karakteristika St. Antona pored odličnog off-piste skijanja onda je to dobar provod. Za St. Anton se bez preterivanja može reći da predstavlja austrijsku prestonicu après-skija.

Već kultni status za provod posle skijanja stekli su barovi Mooserwirt i Krazy Kangaruh u kojima se u popodnevnim satima okupi i po nekoliko hiljada ljudi. Ovda dva bara nalaze se na ski stazi neposredno iznad početne stanice gondole Galzigbahn. Mooserwirt već godinama drži rekord kao bar koji dnevno proda najveću količinu piva u Austriji. Ništa manje bučan i živ nije ni après-ski bar Heustadl koji se nalazi malo iznad pomenuta dva bara.

I provod u samom gradu je dosta živ, glavna ulica vrvi od restorana i kafića. Veliki broj après-ski barova služi i hranu, ali su cene u njima nešto više u odnosu na “obične” restorane. U skladu sa posetiocima koji dolaze iz velikog broja zemalja, restorani nude priličan izbor različitih nacionalnih kuhinja od tradicionalne austrijske do italijanske, španske, indijske, tajlandske itd. Popularni su Museum, Kandahar, Pomodoro, Bodega, Hazienda itd.

Za izlazak uveče popularan je Bobo’s koji je ujedno bar i noćni klub, a služi i ukusnu meksičku hranu. Pored toga tu su Piccadilly’s, Bar Cuba itd. Za nešto mirniju varijantu i pivo, simpatičan je Dorfstub’n, koji ima i poseban deo sa restoranom.

Lech i Zuers, okrenuti starijoj i imućnojoj klijenteli, gotovo i da nemaju noćni život. Mali barovi za kafu preko dana i restorani u okviru luksuznih hotela su otprilike sve od ugostiteljske ponude u samim mestima. Ovaj deo skijališta može se pohvaliti veoma prijatnim i lepo uređenim restoranima na skijaškim stazama.

Čak su i ljudi koji nikada nisu stali na ski stazu čuli za neke od najpoznatijih svetskih ski centara kao što su Vail, Aspen, Val d’Isere, Val Thorens, Verbier itd. Ova mesta su popularna sa razlogom – uslovi za alpsko skijanje su odlični, a skijaši i borderi mogu da uživaju u velikom broju staza različite težine.

Naravno da ima i manje poznatih ski centara od onih koje smo naveli, a postoje i mesta na čiji pomen niko ne bi ni pomislio na sneg i skijanje. Ipak, i na nekim takvim mestima je skijanje moguće, pa pogledajte gde i kako.

Mauna Kea, Veliko ostrvo, Havaji

Visok skoro 4,300 metara iznad nivoa mora, ovaj vulkanski vrh na Havajima s vremena na vreme bude prekriven snegom koji privlači skijaše i bordere entuzijaste. Kako ski centar u pravom smislu reči ovde ne postoji, niti ima ski liftova i tabača, Mauna Kea teško može da prođe kao idealno mesto za početnike ili ljude koji na svom skijaškom odmoru žele ski-in-ski-out pristup stazi i večernje brčkanje u jacuzziju.

Sneg je moguć u bilo koje doba godine, ali značajnije padavine zahvataju Mauna Kea uglavnom između decembra i februara. Ima li boljeg  apres-skija od uživanja u nekom tropskom baru na obali okeana sa koktelom u ruci?

Planinski venac Atlas, Maroko

Venac Atlas se nalazi u Maroku, na ivici pustinje Sahare i izdiže se do visine od skoro 4,000 metara. Mali ski centar Mischliffen može da posluži kao odredište za jednodnevni izlet iz popularnog turističkog grada Feza. Sa nekoliko staza koje su pogodne za skijanje i bazičnom infrastrukturom, ovo skijalište sigurno ne može da se poredi sa švajcarskim Alpima, ali ovde gužve gotovo da nema i skijaši mogu da uživaju u pogledu na prelepe planinske predele.

Oukaimeden, blizu Marakeša, je još jedna opcija za skijanje u Maroku. Ovo skijalište ima pristojnu infrastrukturu sa nekoliko sedežnica i hotela. Uz skoro 20 kilometara uređenih staza, postoje i pristojne mogućnosti za off-piste. Ski sezona na Atlasu je na vrhuncu u januaru i početkom februara.

Ski Dubai

Kada prvi put čujete za skijalište u Dubaiju, verovatno mislite da to ima nekakve veze sa spuštanjem na dasci po čuvenim dinama u pustinji arapskog poluostrva. Međutim, Ski Dubai je veštačko skijalište napravljeno u zatvorenom prostoru koje raspolaže sa pet skijaških staza i omogućava i brojne druge sadržaje na snegu.

Veštački sneg se pravi tokom cele godine, tako da posetioci mogu da skijaju 365 dana u godini, iako ovom centru nedostaju planinski pejzaži, a staze su prekratke da bi zadovoljile ozbiljnije skijaše. Zid za penjanje i akva park upotpunjuju sadržaje ovog mesta.

Grčka

Poznata po maslinjacima, uzou, antičkim ruševinama i sunčanim, idiličnim ostrvima, Grčka baš i ne pada prvo na pamet zaljubljenicima u zimu i skijanje. Međutim, ova zemlja ima nekoliko malih, ali interesantnih ski centara. Lokalno stanovništvo najčešće skija na Parnassosu koji se izdiže do visine od 1,500 metara. Ski sezona zna da potraje i do kraja marta.

Ski staze okružene četinarskom šumom kao i pogled na Korintski zaliv, čine Parnassos ski centrom sa prelepom atmosferom. Sa desetak staza i ski liftova ovo je mali ski centar po zapadno-evropskim standardima . Niske cene, staze bez gužve kao i blizina drugih atrakcija po kojima je Grčka prevashodno poznata čine Parnassos mestom vrednim posete za skijaše koji se zateknu u ovom delu Evrope.

Iran

Ova zemlja sigurno ne asocira prvenstveno na skijanje, ali planinski, severni delovi zemlje vrve od mogućnosti za zimske sportove. Iako infrastruktura u iranskim ski centrima ne može da se poredi sa evropskim standardima, obaviće posao, i na mestima kao što je Shemsak skijaši će moći da uživaju na uređenim stazama i da skijaju off-piste kroz netaknuti dubok sneg.

Lokalni skijaši retko izlaze sa uređenih staza, tako da je Iran jedno od najboljih mesta na svetu na kome iskusni skijaši imaju na raspolaganju veliki broj ruta za vožnju po dubokom snegu po kome niko pre njih nije prošao. Ski centar Dizin, koji se takođe nalazi u severnom delu Irana, je nešto popularnije odredište i gužve su nešto veće.

Lesoto

Lesoto je sićušno afričko kraljevstvo, koje je u potpunosti okruženo Južnom Afrikom. Zemlja je planinska i najviši vrhovi su pokriveni snegom za vreme zime na Južnoj Hemisferi (od juna do septembra).

Afriski je jedini pravi ski centar u Lesotu. Koristi topove za proizvodnju veštačkog snega kada nema dovoljno prirodnog. Visina od 2,700 metara iznad nivoa mora svakako je dovoljna da ovaj ski centar neko vreme zadrži snežni prekrivač koji se formira tokom zime.

Iako mu je popularnost u porastu, Afriski i dalje ostaje ski centar u kome su gužve retkost. Sama pomisao na Lesoto asocira ne nešto daleko, pa masovnije navale skijaša i dalje nema. Zanimljiva ideja za ljubitelje egzotike i avanture.  

Monterreal, Meksiko

Ovaj mali ski centar u meksičkoj državi Coahuila pruža odlične uslove za skijanje po prirodnom snegu koji redovno pada sredinom zime (decembar i januar). Udaljen oko 90 minuta od grada Montereja, ovo je skroman ski centar po severno-američkim standardima. Ipak, neverovatna priroda i prelepi pogled na okolne Sierra Madre Oriental planine koje su poznate po četinarskim i hrastovima šumama, čine Monterreal dobrom opcijom za ljude željne planinske avanture koja nije samo ograničena na skijanje.

Australija

Australija je poznata po svojim kilometarskim peščanim plažama, pustinjama i tropskim šumama. Ali njeni delovi Victoria i Novi Južni Vels nude nekoliko odličnih skijaških destinacija. U Novom Južnom Velsu nalazi se Thredbo na čijim padinama leže najduže skijaške staze u Australiji. Falls Creek u Victoriji je još jedan popularan i lako dostupan ski centar koji radi tokom najhladnijih meseca u godini (od juna do septembra).

Iako Australija važi za topao kontinent, u Falls Creeku padne i preko tri metra snega godišnje. Mogućnosti za offpiste postoje u Snežnim Planinama, kao i na vrhovima Tasmanije. Uz Južnu Ameriku, Australija i Novi Zeland su najpopularnije destinacije za letnje pripreme alpskih skijaških reprezentacija.

Indija

Indija bi trebalo da bude logična destinacija za skijanje. Iako ima toplu klimu,  u najsevernijim državama ove velike južnoazijske zemlje smešteni su i delovi planinskog venca Himalaja.   

Iako nedostaje infrastruktura koja čini skijanje zgodnijim, visoki vrhovi u državama Himachal Pradesh, Kašmir i Uttarakhand su privlačni jer velika visina omogućava duge skijaške spustove. Dolina Solang je jedna od najpopularnijih skijaških oblasti u zemlji, kao i Auli u Uttarakhandu, koji više liči na pravi ski centar.

Dine u Namibiji

Skijanje ne mora da bude obavezno vezano za sneg. Namibija, pustinjska zemlja u južnom delu afričkog kontinenta, pruža najbolje mogućnosti za skijanje na pesku, po pustinjskim dinama. Skijaši i borderi zakače posebnu opremu i spuštaju se niz peščane staze brzinama koje nisu mnogo manje od onih koje bi dostizali na stazama prekrivenim snegom.

Lokalni skijaši po dinama do savršenstva su doveli upotrebu voska i pozicioniranje vezova u cilju postizanja maksimalne kontrole i brzine na pesku.

U poslednjih dvadeset godina nije nedostajalo inovacija u ski industriji. Skoro svake godine neka kompanija tvrdi da je svojim proizvodom napravila revoluciju koja će zauvek promeniti skijanje. Nažalost, većina takvih bombastičnih najava ne predstavlja ništa više od marketinške propagande. Međutim, s vremena na vreme stvarno se pojave proizvodi koji menjaju pravac kojim se kreće skijaški sport. Evo nekih od najznačajnijih inovacija koje su se dogodile u svetu freeride i freestyle skijanja.

ABS Airbag ranac

ABS ranac je verovatno najvažnija stvar izmišljena za preživljavanje i spašavanje od lavine posle odašiljača za lavine. 97% skijaša koji su koristili ovaj ranac sa vazdušnim jastukom preživeli su lavinu. ABS Airbag sistem se sastoji od specijalnog ruksaka opremljenog kanisterom sa vazduhom i dve vreće sa obe strane kanistera. U slučaju lavine skijaš povlači ručicu koja se nalazi na levom ramenu što dovodi do punjenja vreća vazduhom. Proizvod znatno pomaže da osoba zahvaćena lavinom ispliva na površinu.

Salomon 1080 skije

Iako se K2 Poacher smatra prvom komercijalnom twin tip skijom, Salomon 1080 je skija koja je praktično stvorila freeski ili newschool pokret, kao podvrstu freestyle skijanja. Uspeh ove skije je doprineo neverovatnoj brzini kojom se ovaj sport razvijao. Male zajednice skijaša na američkom kontinentu koji su izvodili trikove prerasle su u globalni fenomen za samo desetak godina. Superpipe i Slopestyle su od nedavno postale i olimpijske discipline.

Marker Duke vezovi

Da li je Marker Duke prvi freeride/turno vez? Ne. Da li je u pitanju najbolji freeride/turno vez? Odgovor je takođe ne. Originalni Duke je bio težak i ne preterano zgodan za korišćenje. Ono u čemu je ovaj proizvod uspeo je polje marketinga. Duke je verovatno najpoznatiji freeride/turno vez na svetu koji je veštom reklamnom kampanjom uspeo da zainteresuje čitavu generaciju skijaša za novu vrstu avanture. Ovaj vez je je omogućio mnogim ljubiteljima dubokog snega da udju u svet turno skijanja.

GoPro kamera

GoPro kamera nije na ovoj listi zato što je omogućila rodbini i prijateljima da prožive vaš skijaški odmor zavoj po zavoj, mada ni taj doprinos nije zanemarljiv. Mala, praktična kamera koja proizvodi izuzetno kvalitetne snimke iz prvog lica za kratko vreme postala je neizostavni deo opreme svakog skijaša avanturiste. Ono što je možda najznačajniji doprinos ove kamere je prilika koja je pružena mladim i nepoznatim skijaškim majstorima. Bez odgovarajućih kontakata sa fotografima ili filmskim kompanijama oni ranije nisu imali mogućnost da se predstave i svetu pokažu šta znaju. Sa GoPro kamerom je to postalo moguće. Pored toga, bez ovog malog tehničkog čuda hiljade urnebesnih padova nikada ne bi bilo dokumentovano.

Volant Spatula skije

Od svih proizvoda na listi, Volant Spatula, izum pokojne skijaške legende Shane McConkeya je verovatno izvršila najznačajniji uticaj na način na koji danas skijamo van uređenih staza. Rocker tehnologija, danas masovno raširena među skijama za dubok sneg prvi put je upotrebljena na ovoj skiji. Danas sa sigurnošću može da se kaže da je reverzni camber profil doveo do revolucije kod skija za dubok sneg. Početak nije obećavao i malo je falilo da ova inovacija bude samo zaboravljena fusnota u istoriji skijaške industrije. Zahvaljujući neverovatnoj posvećenosti i veri Shane McConkeya u funkcionalnost ove tehnologije, rocker skije su postale neizostavni deo opreme svih zaljubljenika u freeride. Spatula i njene naslednice su pomerile granice onoga što je moguće u skijanju.

Ako se već nije dogodilo baš vama, onda ste sigurno mnogo puta čuli kako je nekome ukradena skupocena skijaška oprema. Na udaru lopova najčešće su skije, ali i štapovi. Oni se najlakše kradu, i to uglavnom ispred kafića i restorana na stazi u vreme kada vlasnik više pažnje obraća na to šta da popije ili pojede.

Panika nastane u trenutku kada shvati da su skije za koje je dao nekoliko stotina evra ili ih iznajmio - nestale. Međutim, nije teško preduprediti ovakve neprijatnosti.

1. Mehanizam za zaključavanje skija

Sigurno ste već upoznati sa takozvanim "katancem" za skije koji se uglavnom sastoji od tanke sajle i mehanizma za zaključavanje. Ovakvi uređaji mogu da se kupe u snabdevenijim prodavnicima sportske opreme ili naručivanjem preko određenih internet sajtova i nisu skupi. Sajla se provuče kroz vezove, obuhvati se neki čvrst predmet i tako se, poput bicikla, skije osiguraju. Naravno da i ovakva zaštita ne može da spreči lopova koji može da upotrebi silu ili ima odgovarajuća klešta, ali će bar od krađe odustati oni koji su mislili da se na brz i lak način domognu nove opreme.

2. Trik - pravljenje nejednakog para

Ovo je stari skijaški trik koji je prilično efikasan. Ako ste u društvu još jedne ili više osoba, pre ostavljanja skija najbolje je da napravite nejednake parove, odnosno da uzmete jednu skiju od te druge osobe, a ona da uzme vašu i da ih tako rasparne postavite na različita mesta. Lopov najčešće nema mnogo vremena da obilazi i gubi vreme tražeći drugu skiju i pre će se opredeliti na narednu metu.

3. Uvek pred očima

Ako ste se odlučili na predah na nekoj terasi, otvorenom prostoru ispred ugostiteljskog objekta, uvek odložite skije u vašem vidokrugu i nikada ih ne stavljajte iza leđa ili na mesta gde ne možete da ih vidite u svakom trenutku. Najgore je da pomislite - ma, neće se to baš meni desiti. Hoće.

4. Fotografije

Za svaki slučaj fotografišite telefonom serijski broj i neki drugi karakterističan detalj vaše opreme. Tako ćete kasnije lakše dokazati da je baš vaša.

5. Raspitajte se pre iznajmljivanja

Pre nego što iznajmite opremu, ako to radite, raspitajte se kakva je situacija ako vam je neko ukrade. Teret uglavnom spadne na onog ko je iznajmio. 

Šta ako su ipak ukradene?

1. Pre nego što preduzmete bilo šta, dobro provertie prostor gde ste prethodno ostavili skije. Možda ih je neko pomerio.
2. Što je pre moguće obavestite policiju, dajte im detaljan opis vaše opreme, serijski broj, ako ga imate.
3. Ukoliko policija ne uspe da pronađe lopova, raspitajte se u obližnjim ski-servisima da li im je neko ponudio da otkupe opremu.
4. Proveravajte male oglase na internet sajtovima. Možda vas dovedu upravo do vaših skija.      

Dok se većina ljudi priprema za odlazak na more tokom letnjih meseci, redakcija Skijanje.com magazina uputila se na, sada već tradicionalno, letnje skijanje na nekom od evropskih glečera.

Kao i dosta puta do sada odlučili smo se za italijansku Cerviniju, preciznije Matterhorn glečer, koji zvanično pripada Švajcarskoj. Zermatt, odnosno Plateau Rosa, kao najviše glečersko skijalište u Evropi (3400mnv – 3900mnv) omogućava sjajne uslove tokom čitave godine, pa i u toku najtoplijih meseci.

Rezervisali smo smeštaj i uputili se od Beograda prema Ljubljani, Trstu, Veneciji i dalje ka Aosti. Od Beograda do ovog ski centra ima ukupno oko 1200km, a velika prednost je što se samo poslednjih 30km vozi van auto puta.

Cervinia je inače jedno od najstarijih italijanskih skijališta. Prva gondola izgrađena je čak 1936. godine a tokom zime je sada u funkciji, zajedno sa Zermattom, oko 200km uređenih staza. S obzirom da je već bio kraj letnje sezone, tokom našeg boravka u mestu nije bilo mnogo ljudi.

I došao je konačno prvi skijaški dan, buđenje u 6:30h i odlazimo na početnu stanicu gondole. Do samog glečera koji se nalazi na švajcarskoj strani planine vode tri gondole a ceo put traje oko 30 minuta, što i nije tako strašno s obzirom da ćete, ukoliko ste smešteni u samom Zermattu, putovati nekih 45min. Zanimljivo je pomenuti da smo mi, uz nekolicinu instruktora, bili jedini rekreativci pored nekoliko stotina takmičara koji svakodnevno treniraju.

Radno vreme glečera za skijanje je od 08-14h a poslednja gondola spušta se ka Cerviniji u 15:45h. Cena „International Ski“ ski passa koja uključuje skijanje na švajcarskom delu košta 191€ i možemo reći da je prihvatljiva, ako imamo u vidu da skijaši smešteni sa druge strane Matterhorna moraju da izdvoje čak 350 franaka, praktično za to isto skijalište.

S obzirom na veoma toplo leto, na glečeru su se videli tragovi otopljavanja kao i pukotine. Međutim sam sneg na stazi je bio odličan, skoro kao u zimskom periodu. Treba pomenuti da je ujutru dosta staza zatvoreno zbog takmičara ali se većina njih oslobodi već oko 11:30h tako da nakon toga i dalje imate „frezu“ za skijanje, pogotovo na pistama gde se treniraju brze discipline.

Jedini restoran gde se možete okrepiti tokom skijanja je praktično planinarski dom – Rifugio Guide del Cervinio na 3480mnv. Nalazi se na samoj granici ali ipak pripada Italiji pa su i cene prihvatljive.

I drugog dana je osvanulo sunce pa smo lepo vreme iskoristili da testiramo neke od novih modela Head skija za predstojeću sezonu, kojе nam je ustupio Marconi Sport Beograd. Pred kraj dana počeli su da se navlače oblaci pa smo doneli odluku da, umesto skijanja u četvrtak, posetimo Chamonix. To je, ispostavilo se bilo ispravno, s obzirom da je skijalište bilo zatvoreno zbog kiše.

A do ovog francuskog gradića, skijaške i alpinističke meke, stiže se autoputem preko Aoste te prolaskom kroz tunel Mont Blanc a cena nije nimalo jeftina. Povratna karta za automobil košta 54.30€. U Chamonixu je te nedelje održana čuvena planinska trka Ultra Trail Mont Blanc na kojoj je nastupilo oko 10’000 takmičara u 5 disciplina, među njima i članica naše redakcije Marija Sekulović koja je zauzela sjajno 31. mesto.

Nakon povratka iz Chamonixa i tog kišnog dana, dočekao nas je sunčani petak. Međutim na gondoli razočarenje. S obzirom na kišu koja je na kraju dana prešla u sneg, Švajcarci navodno nisu stigli da pripreme staze za skijanje. Nismo želeli da „odustanemo“ pa smo se ipak popeli gondolom do pomenutog planinarskog doma i na 3480mnv uživali u italijanskom espressu te suncu i belini Matterhorna, zaštitnog znaka poznatog brenda Toblerone čokolade.

Vreme se na žalost pokvarilo tih dana pa smo ih iskoristili za trčanje i planinarenje. Takođe smo obišli i obližnje skijalište Monterosa i planinarili po prelepim stazama Champoluca. Inače za ovaj ski centar kažu da je neotkriveni skijaški raj u Evropi, s obzirom da još uvek nije previše komercijalizovan.

Pošto se nismo baš naskijali prethodnih dana, odlučili smo da malo produžimo boravak, s obzirom na povoljnu vremensku prognozu. U ponedeljak smo konačno ponovo stali na skije a tokom čitavog dana su se smenjivali sunce i oblaci. Međutim skijanje je bilo odlično pa smo se zadovoljni spustili u naš smeštaj u Cerviniji, koje se inače nalazi na 2050m nadmorske visine.

Poslednjeg dana, sve do 9:30h čekali smo zajedno sa nekoliko stotina takmičara odluku Švajcaraca da li će raditi glečer ili ne. Kada je objavljeno da skijalište ipak neće raditi zbog vetra, ubacili smo skije u auto i preko Trsta i noćenja u Ljubljani konačno stigli u Beograd.

Sve u svemu zadovoljni smo što smo „premostili“ ovaj letnji period sa odlaskom na sneg i planinu. U iščekivanju otvaranja Svetskog kupa u alpskom skijanju i odlaska u austrijski Soelden, skijaški pozdrav od redakcije našeg magazina!