Kraljica Dolomita, kako još nazivaju Cortinu d’Ampezzo, nalazi se u provinciji Belluno, u italijanskom regionu Veneto, na 1224 m nadmorske visine. Nakon domaćinstva Zimskih Olimpijskih Igara 1956. godine, postala je svetski poznat planinski centar i danas privlači brojne posetioce tokom cele godine.

Iako ima dugu tradiciju zimskih sportova, Cortina, je možda i posećenija u letnjim mesecima. Razlog za to je svakako neverovatan ambijent i pozicija ovog mesta u dolini u srcu Dolomita, masiva koji se nalazi pod zaštitom UNESCO i predstavlja deo svetske baštine. Neke od najvećih atrakcija Dolomita, kao što su čuvene Tre Cime di Lavaredo, nalaze se upravo u neposrednoj blizini Cortine. Zelene livade iz kojih pod pravim uglom izranjaju impresivne, glatke stene predstavljaju pravi magnet za planinare, alpiniste i trkače iz celog sveta, a planine koje okružuju grad i dolinu – Tofane, Cristallo, Cinque Torri i Sorapis – spadaju među najlepše u celim Dolomitima.

Dolina Ampezzo ima izuzetno zanimljivu istoriju – do 1920. godine i ulaska u sastav Italije, ovo područje je nekoliko vekova pripadalo Austrijancima. Brda iznad Cortine su od 1915-1917 bila poprište jednog od najinteresantnijih segmenata I svetskog rata i borbe u surovim planinskim uslovima izmedju Austrijanaca i Italijana. Mnoge lokacije u okolini grada i dalje čuvaju tragove sukoba, ostaci oružja, objekata i tunela danas privlače hiljade turista, a naročito je u ovom pogledu interesantan vrh Lagazuoi, kao neverovatan prikaz sofisticiranosti planinskog ratovanja i strategije. Turistička atrakcija za sebe, rasprostranjena po celim Dolomitima, a naročito u brdima oko Cortine, je sistem via ferrata odsnosno gvozdenih puteva. On se sastoji od sajli, klinova, merdevina i drugih pomagala postavljenih na planinskim vrhovima zahvaljujući kojima su inače nepristupačni alpinistički smerovi postali dostupniji mnogo širem krugu ljubitelja planine. Prve via ferrate su pravljene u I svetskom ratu i pomoću njih su se vojnici na lakši način prebacivali sa jedne lokacije na planini na drugu.

Cortina d’ Ampezzo je izuzetno šarmantan i simpatičan gradić, važi za mondensku destinaciju jer je dosta posećuje bogatija i starija klijentela. Centralna ulica Corso Italia je poprište svih dešavanja, tu se nalaze sportske prodavnice, kao i butici svetski poznatih dizajnera, restorani i kafići, turistički info centar itd.  Pored skijanja, širok je spektar aktivnosti kojima se turisti mogu baviti u Cortini – tu su razni velnes centri, oko 50 km terena za nordijsko skijanje, klizalište, karling, polo na snegu, bob, sankanje itd.

Cortina se ubrzano sprema i glanca infrastrukturu za velike sportske događaje kojima će biti domaćin u narednom periodu. Prvo joj na proleće 2020. predstoji organizacija finala Svetskog kupa u skijanju koje će poslužiti kao generalna proba za Svetsko prvenstvo u skijanju koje je planirano za februar 2021. godine. Kruna svega biće domaćinstvo ZOI 2026. godine zajedno sa Milanom, a sama Cortina će biti domaćin takmičenja u nekoliko sportova – alpsko skijanje za žene, karling, sankanje, bob, skeleton i bijatlon. Za tu svrhu biće korišćeni i neki objekti sa prethodnih ZOI iz 1956. kao što je olimpijski stadion koji je potpuno renoviran i ugostiće takmičenje u karlingu. Nažalost, stara olimpijska skakaonica koja i dalje dominira na ulasku u grad neće moći da bude ponovo iskorišćena jer nema prostora za njeno proširenje.

Od Beograda se do Cortine d'Ampezzo može stići na nekoliko načina. Za put kolima najčešće korišćeni pravci su varijanta preko Austrije - Beograd-Zagreb-Ljubljana- Karavanke-Villach-Lienz-SanCandido-Dobbiaco, dugačka 817 km koja je najkraća i najjeftinija, ili druga opcija nekih 50 km duža preko Zagreba, Ljubljane, Nove Gorice i Belluna. Najbliži aerodromi su Venecija, Milano i Insbruk u Austriji. Najbliže železničke stanice nalaze se u mestima Calalzo di Cadore (udaljen 37 km) i Dobbiaco (31km) koja su povezana sa Cortinom autobuskom vezom.

Skijalište

Skijaške staze u Cortini prostiru se na visini od 1224m do najviše tačke na 2930 metara nadmorske visine. Kao i u drugim skijalištima u Dolomitima, staze su odlično sredjene. Ukupna kategorisana dužina skijaških terena iznosi 120 km, od čega je 45 km (28) plavih, 55 km (32) crvenih i 20 km (13) crnih staza. Cortina je inače generalno poznata po strmijim stazama i neke od njih kao da su pod-kategorisane. Primetili smo da su neke izuzetno strme staze, koje bi na drugim mestima bile crne, ovde označene crvenom kategorizacijom.

Ski liftova ima ukupno 36, od toga je 6 gondola, 25 sedežnica i 5 vučnica. Iako funkcionalna, infrastruktura je generalno malo starija, a razlog tome je vlasnička struktura koja je privatnog karaktera. Skijaška infrastruktura ima čak četiri vlasnika, koji su napravili konzorcijum kako bi omogućili skijašima kupovinu jedinstvenog ski passa i druge pogodnosti, ali kada su u pitanju investicije stvari idu malo teže u nedostatku državnog kapitala. To se donekle menja dodeljivanjem Cortini domaćinstava Svetskog prvenstva i ZOI tako da su neke novine vidljive već od zime 2019-20. Stara stajaća gondola koja je išla iz centra grada na Tofane zamenjena je novom, modernijom desetosedežnicom koja ima kapacitet od 1,800 skijaša na sat. Uz novu gondolu, tokom 2019. otvorena je i nova staza za trening Lino Lacedelli na delu skijališta Cinque Torri. Pored navedenog, jedna od glavnih strateških investicija tiče se izgradnje žice/gondole kojom će se spojiti delovi skijališta Tofane i Cinque Torri, koja je planirana za naredni predolimpijski period.

Skijaški tereni u Cortini su malo raštrkani i nisu međusobno povezani, tako da je najbolje skijati u jednom od delova, bez prebacivanja na neki drugi tokom istog dana. Najveća oblast je Tofana-Ra Valles sa svojih 55 km staza koje se nalaze direktno iznad grada i sa dramatičnim stenama vrhova Tofane deluju zaista impresivno. Na ovim terenima najbolje svetske skijašice svakog januara voze spust i superveleslalom i neverovatnim brzinama proleću čuvenom stazom Olympia izmedju dve stene. Na ovoj i okolnim stazama biće organizovane i trke Svetskog prvenstva 2021. i olimpijska takmičenja za žene 2026. godine. Tofana je poznata po strmim, uglavnom crvenim i crnim stazama, dok će početnici naći nešto za sebe na delu skijališta Socrepes kojeg karakterišu nešto blaže staze plave kategorizacije.

Drugi deo skijališta sa 35 km staza čini oblast Faloria/Cristallo koja se prostire sa obe strane Cortine – Faloria preko puta Tofane, a Cristallo sa iste strane, ali malo udesno gledano iz grada. Faloria se može pohvaliti sa nekoliko odličnih, dugačkih crvenih staza, a jedina mana celog ovog dela skijališta je što je većinu dana u senci. Sunčevi zraci samo delimično, u popodnevnim časovima dopiru do obrisa Falorie. Cristallo, smešten pod dramatičnim stenama istoimenog vrha se nalazi sa druge strane i okupan je suncem veći deo dana. Nekoliko plavih staza u ovom delu su odlične za početnike ili eksperte koji žele da vežbaju tehniku, a vožnja niz crvenu stazu koja ide od vrha najviše sedežnice do početne stanice će zapaliti noge i onim spremnijim skijašima.

Treći deo skijališta sa 20 km uređenih staza čini Cinque Torri (u prevodu pet tornjeva), nazvan po istoimenim impresivnim stenama. Ovaj deo skijališta udaljen je od centra Cortine 16 km i do njega se može stići kolima ili ski busom. Staze u ovom delu su malobrojne ali odlične, uglavnom crvene i plave kategorizacije. Od svih delova skijališta ovde skija najmanji broj ljudi i moguće je da u nekoliko navrata budete jedina osoba na stazi. Generalno u Cortini maltene nigde nema gužve na stazama i ski liftovima što nam se izuzetno dopalo. Veliki broj turista u Cortini ne skija, ili ako koriste ski liftove, izadju samo na neki od vidikovaca da popiju piće ili jedu u nekom od mnogobrojnih planinskih restorana.

Deo oblasti Cinque Torri/Falzarego je i već pomenuti vrh Lagazuoi čija nas je fascinantna istorija iz I svetskog rata već dovoljno zainteresovala. Lagazuoi i vizuelno ostavlja bez teksta, do njegovog vrha na skoro 3,000 metara izvlači stajaća gondola i odatle se pruža jedan od najlepših pogleda na celu dolinu i okolne fantastične vrhove Dolomita, kao i na susednu Alta Badiju do koje se može stići i skijama jednom od staza koje vode sa vrha.

U ski oblast Cortine u širem smislu spadaju i skijaški lokaliteti u Auronzu di Cadore (udaljen oko 30 km) i San Vitu di Cadore (15 km), kao i Misurini (15 km) koji na cifru od 120 km dodaju još oko 20 km staza.

Kao i kada su u pitanju ostala skijališta u Dolomitima, prva asocijacija na Cortinu je skijanje po uređenim stazama, a ne toliko na freeride. Mogućnosti za skijanje po dubokom snegu su prilično limitirane i zbog konfiguracije terena, a i zbog sve češćih problema sa prirodnim snegom. Jedine oblasti u kojima klasičan freeride dolazi u obzir su Cristallo  i donekle Tofane. Sa druge strane, ako volite ski turiranje, Dolomiti Ampezzo pružaju nekoliko zanimljivih mogućnosti. Mi smo, na primer, proveli odličan dan na ski turno turi od Misurine do i okolo Tre Cime di Lavaredo.

Za Cortinu se može kupiti pojedinačni ski pass, ali se mnogo više isplati za malo veću sumu novca kupiti Dolomiti superski pass koji pokriva fantastičnih 1200 km staza i 12 različitih skijališta u Dolomitima. Cena Dolomiti superski passa zavisi od perioda sezone, pa tako za šestodnevnu ski kartu u periodu niže sezone treba izdvojiti 254 evra, a u visokoj sezoni 282 evra. Poređenja radi, pojedinačan ski pass samo za Cortinu za šest dana košta oko 20 evra manje. 

Smeštaj

Cortina raspolaže sa oko 25,000 kreveta. Opcije za smeštaj podrazumevanju pre svega hotele, kojih ima dosta (uglavnom više kategorije), dok je nešto manji broj jedinica u privatnim apartmanima. Hoteli su uglavnom stariji sa tradicionalnijim enterijerom. Cene su dosta visoke i u centralnim delovima grada je izbor smeštaja po razumnim cenama prilično limitiran. To se još više odnosi na letnju sezonu. Cene su nešto povoljnije u okolnim mestima, kao što je na primer San Vito di Cadore. Odlična opcija u pogledu odnosa cene i kvaliteta je i Misurina, udaljena od Cortine oko 15 km. Misurina se nalazi na prilično atraktivnoj lokaciji na istoimenom jezeru na svega nekoliko kilometara od čuvenih Tre Cime di Lavaredo. Grand Hotel Misurina u kome smo boravili u periodima niže sezone ima odlične ponude i toplo ga preporučujemo.  

Restorani, barovi, apres ski

Cortina nije poznata po preterano uzbudljivom apres ski-ju u pravom smislu reči. Tamo nećete naći popodnevne žurke sa glasnom muzikom i potocima alkohola kao u Austriji ili nekim skijalištima u Francuskoj. Razlog tome je velikim delom i struktura turista koji dolaze u Cortinu, a u pitanju su uglavnom stariji i imućniji ljudi. To ne znači da grad nije živ, popodne i uveče centralna gradska zona vrvi od ljudi koji šetaju ili večeraju u nekom  od restorana.

Cortina je poznata po velikom broju odličnih restorana, pizzerija i kafea kako u gradskom jezgru tako i na skijalištu. Kao i u drugim mestima u Dolomitima, gastronomiju karakteriše miks austrijskog i italijanskog nasleđa tako da specijaliteti uključuju chenedi, lokalnu verziju tirolskih knedli, sve varijante palente, gulaš supu itd.

Cortina ima čak 44 planinska restorana od kojih su dva kategorisana Michelin zvezdicom. Generalno su jako lepo sredjeni i kolokvijalno rečeno više “fensi” u skladu sa klijentelnom koja ih posećuje. Posebno nam se dopao restoran Rifugio Averau tik uz Cinque Torri zbog odlične hrane, prelepe terase i pogleda.

Za kafu, sendvič ili kolače u gradu odlični su nešto neformalniji Embassy ili malo skuplji i finiji Panificio Alvera, oba u pešaškoj zoni Corso Italia.

Haute Route, turno skijaška ruta između Francuske i Švajcarske

Ova legendarna skijaška tura (o kojoj smo detaljnije pisali OVDE) povezuje dva čuvena grada u Francuskoj i Švajcarskoj, Chamonix i Zermatt, preko šestodnevne traverse po visokim planinama koja počinje u senci Mont Blanca a završava se na obroncima Matterhorna.

- To je kultna skijaška tura koja povezuje dva najpoznatija planinska mesta na svetu. Postoji nešto posebno kada skijate od podnožja Mont Blanca do podnožja Matterhorna jer su oba vrha spektakularna – kaže Miles Smart, vodič iz Chamonixa.

Kroz Haute Route prelazi se preko nekih od najspektakularnijih vrhova u Evropi i planinskih prevoja, ide se preko glečera, spava se u planinskim domovima na velikim visinama, a odskija se i nekoliko zavoja u Verbieru, koji važi za jedno od najpoznatijih mesta za freeride u Evropi.

Haute Route nije samo za skijaše eksperte, ali jeste samo za one koji su dobro fizički pripremljeni jer penjanje na skijama i spuštanje od preko 1000 metara visinske razlike svakog dana tokom nedelju dana zahteva odličnu kondiciju. Skijaši moraju da budu u stanju da skijaju malo strmije padine po svim snežnim uslovima.

Savet stručnjaka: Steknite nešto iskustva u turno skijanju pre nego što se zaputite na Haute Route. Iako Haute Route predstavlja dobro iskustvo za nekoga koje nov u turno skijanju, uživanje je mnogo veće ako ste fizički spremni, imate iskustvo i vešti ste u turno skijanju.

Logistika: Osim ako ste izuzetno iskusni u turno skijanju i planinarenju, unajmite vodiča.

Ski Portillo, Čile

Jednom u životu, svaki skijaš bi trebalo da pokuša da dostigne čari celogodišnje zime.  Za mnoge to znači skijanje tokom leta na Južnoj hemisferi dok je na Severnoj u to vreme odavno zavladalo leto. Za takav poduhvat nema boljih odredišta od Čilea ili Argentine. Andi su najviše planine na Zapadnoj hemisferi – divlji, osamljeni i prelepi.

U zabačenom kutku Anda, na oko dva sata od Santiaga, okružen vrhovima visokim preko 5,000 metara smestio se Portillo hotel-ski centar.

- Skijanje u Andima ne može da se poredi sa bilo čim na svetu, a Portillo je savršeno mesto da se iskuse ti visoki vrhovi sa širokim skijaškim padinama – kaže Ingrid Backstrom, profesionalna freeride skijašica, koja organizuje skijaški kamp u Portillu svakog avgusta.

Ono što Portillo čini posebnim je što je to ujedno hotel i ski centar, što znači da su svi koji skijaju na njegovima stazama smešteni u istom hotelu. Sve od sadržaja se nalazi u okviru hotela – smeštaj, restorani, apres-ski bar, spa. Hotelsko iskustvo jeste sjajno, ali su padine iznad Portilla ono zbog čega se Ingird Backstrom ovde vraća svakog leta.

- To je ogromna dolina sa ski liftovima koji idu na obe strane, tako da kakvi god da su uslovi uvek se negde može naći dobro skijanje, ili zimski sneg na južnoj strani ili prolećni sneg na severnoj strani, a sve to na drugačkim strmim stazama – kaže Ingrid.

Portillo je takođe poznat po nekim od najboljih freeride terena u Južnoj Americi. Napredni skijaši obožavaju impozantni Super C kuloar, dugačak skoro 1,500 metara sa nagibom od 40-50 stepeni i pogledom na Akonkagvu.

Na kraju dana skijaši se opuštaju u otvorenom đakuziju ispred hotela koji gleda na jezero Laguna del Inca.

Savet stručnjaka: Za napredne skijaše koji vole avanturu, padine iznad jezera su nešto što se ne propušta. Zahteva se nešto hodanja i traverziranje kako bi se stiglo do početka najduže skijaške linije i odande možete da pustite široke zavoje sve do samog jezera Laguna del Inca.

Logistika: Portillo je otvoren od juna do septembra, a u avgustu tradicionalno ima najviše snega. Gosti moraju da rezervišu smenu od subote do subote, a cena uključuje smešaj, tri obroka dnevno i ski pas za nedelju dana.

Skijanje u Kirgistanu

Sa kombinacijom neverovatnog dubokog snega i bogate kulture teško je pronaći destinaciju koja pruža iskustvo ski avanture kao bivša sovjetska republika Kirgistan. Sa položajem na granici između Evrope i Azije na drevnom Putu svile, Kirgistan je zemlja koja se pretežno sastoji od planina koje su prekrivene snegom takvog kvaliteta da to Putu svile daje novo značenje.

Zimski sneg Tien Shana je nešto posebno i retko ko ima priliku da u životu skija po snegu takvog kvaliteta. Fantastičan sneg i neki od najvećih glečera u Aziji u kombinaciji sa prijateljski nastrojenim lokalnim stanovništvom i egzotičnom kirgiskom kulturom u zemlji u kojoj 90% teritorije prekrivaju planine čine scenario koji za svakog freeride skijaša predstavlja primamljivo iskušenje u potrazi za novim avanturama.

Agencija 40 Tribes organizuje skijaška putovanja u Kirgistanu od mesta Jalpak Tash u dolini Issyk Kul, zoni koja se nalazi iznad drugog najvećeg slanog jezera na svetu. Prvo ćete provesti noć sa lokalnom porodicom u malom selu Ichke-Jergez, onda natovariti opremu na konje i staviti na noge skije za turno skijanje i krenuti na putovanje od oko 5 km do Jalpak Tash jurti, dva tradicionalna kirgiska naselja okružena vrhovima visine od skoro 4,000 metara. Preko dana spuštaćete se netaknutim padinama po suvom, paperjastom dubokom snegu, a uveče ćete moći da se okrepite pored šporeta na drva uz lokalne specijalitete.

Savet stručnjaka: Skije širine preko 115mm su skoro obavezne za skijanje u oblasti Tien Shan.

Logistika: Agencija 40 Tribes organizuje turno skijaške ture sa ili bez vodiča u periodu od januara do marta. Ture od 4 do 7 dana sa vodičima na raspolaganju su od 1. februara do 1. marta. Obavezna oprema uključuje zimsku vreću za spavanje, opremu za turno skijanje kao i za zaštitu od lavina. Skijaši bi trebalo da poseduju napredno do ekspertskog znanja uz godinu dana iskustva skijanja van uređenih staza.

Jedrenje i skijanje u Norveškoj

Postoji nekoliko preostalih mesta na svetu koja nude iskustvo čistog istraživanja: Svalbard, Norveška je jedno od njih. Na oko 900 km južno od Severnog pola, nalazi se Spitsbergen (oko 2,000 stanovnika), najveće ostrvo u arhipelagu Svalbard, u severnoj Norveškoj. Skijaše avanturiste čeka oko 25,000 km2 planinske divljine, bezbroj neistraženih ruta, a kada dođe proleće – 24 sata dnevne svetlosti, i sve to je dostupno jedrilicama ili skijama.

Rute po kojima niko ranije nije skijao, nedostatak ljudi, polarni medvedi, skijanje od vrha planine do morske obale, neverovatni pejzaži, različiti tereni za sve skijaške nivoe – sve su to razlozi zašto je Svalbard destinacija za skijaško putovanje iz snova.

Tipično putovanje u Svalbard izgleda otprilike ovako: nakon ukrcavanja na dvadesetometarski jedrenjak Arctica II u malom lučkom gradu Longyearbyen na Spitsbergenu, najvećem ostrvu u Norveškoj, zaplovićete na sever u istraživanje preko 3,000 metara dugu obalu ostrva, gde planine izranjaju iz mora, irvasi se slobodno kreću po ogromnom prostranstvu, a morski lavovi se mogu videti kako odmaraju na plutajućim santama leda. Plovite obalom, ugledate liniju koju biste želeli da odskijate, uzmete čamac i odplovite do obale, a zatim se popnete na vrh i skijate sa pogledom na nestvarne planinske predele i sjaj okeana u podnožju. To će najverovatnije biti prvi put da se neko spustio tom padinom ikada. Možete da skijate u ponoć ili u podne, kada kod želite s obzirom da dan traje 24 sata.

Savet stručnjaka: Rezervišite boravak za jedan ili dva dana pre početka putovanja da bi mogli da skijate iznad grada Longyearbyen pre nego što se ukrcate na jedrenjak i krenete na sever. To vam daje odličnu perspektivu grada, možete da protegnete noge posle putovanja avionom, a  dozvoljava rizik kašnjenja letova iz Osla preko Tromsoa za Longyearbyen zbog lošeg vremena.

Logistika: Ski sezona u Svalbardu traje od aprila do juna i nekoliko vodičkih kompanija organizuje skijaško-jedriličarska putovanja. Neke od njih su Ice Axe Expeditions ili Arctic Guides. Avio kompanija SAS ima direktne letove od Osla do Tromsoa. U ovom delu Norveške dnevna svetslost traje skoro 24 sata u periodu od sredine aprila do sredine avgusta.  

Heli skijanje na Aljasci

Za ljubitelje freeride skijanja teško da postoji bolja destinacija od Aljaske. Zahvaljujući debelom i stabilnom snežnom pokrivaču ovde je moguće odskijati linije koje su neizvodljive bilo gde na svetu.

Heli skijanje na Aljasci je jedinstveno iskustvo koje ćete želeti da ponavljate iz godine u godinu. Ono što razdvaja Aljasku od ostalih destinacija za freeride je nestvarno prostranstvo terena i jedinstvena struktura debelog snežnog prekrivača koji se lepi i za najstrmije padine. Najveća imena ekstremnog skijanja svake godine biraju upravo Aljasku za lokaciju snimanja najnovijih ski filmova. Iako neverovatni skijaški tereni mogu da se nađu gotovo bilo gde u ovoj američkoj državi, mnogi preporučuju Haines, malo ribarsko selo na obalama kanala Lynn iznad koga vas čeka jedno od najboljih skijaških iskustava dostupnih u Severnoj Americi.

Sa aspekta terena i kvaliteta snega, Haines je široko prepoznat kao najbolje odredište kaže Reggie Crist, nekadašnji takmičar u američkom ski timu koji sada poseduje Stellar Adventures Media, kompaniju za heli skijanje i medije koja organizuje ski putovanja na Aljasci. On objašnjava da Haines ima tako dobre uslove za skijanje jer se nalazi na obroncima masiva Saint Elias, najvišeg obalnog planinskog venca na svetu. Nalazi se na 200 milja od Tihog okeana pa je time donekle zaštićen od olujnog vremena koje pustoši priobalni deo, ali sa druge strane ima višestruke koristi od vremenskih struja iznad Pacifika.

Kada je u pitanju skijanje na Aljasci, mnogi upozoravaju na samo jednu činjenicu. Jednom kada probate skijanje tamo, upropašćeni ste za ceo život. Posle ovog iskustva teško je vratiti se normalnom skijanju u običnim ski centrima. Zato bolje ostavite heli skijanje na Aljasci za kraj svoje skijaške karijere da ne biste bankrotirali.

Savet stručnjaka: Ne morate da budete ekspert da biste uživali na Aljasci. Planine se prostiru dokle pogled doseže, svih oblika i veličina, različite dužine i strmine, šta god vam odgovara.

Logistika: Mart i april su najbolji meseci za skijanje na Aljasci, tada su dani duži, temperature su blaže, a sneg je vrhunskog kvaliteta.

Skijanje u Juti, SAD

Da biste probali najbolji sneg na svetu, kojim se domaćini hvale, zaputite se u Altu, u američku saveznu državu Juta. Alta se nalazi u Wasatch masivu koji dobije oko 13 m snega svake godine zahvaljući povoljnom geografskom položaju na vrhu kanjona Litle Cottonwood odakle skuplja topao vazduh koji se podiže sa Velikog slanog jezera.

Skijanje u Juti, a posebno u Alti je jedinstveno iskustvo zbog neverovatnog kvaliteta i količine snega, kao i raznovrsnosti terena. Nije neobično da sneg pada u tolikim količinama da lokalne vlasti primoravaju ljude da ostanu unutra – jer je opasnost od lavina prevelika. Kada se nebo isčisti, teško da ćete negde doživeti bolji skijaški dan nego u Juti. Iako je oko 35 % skijaškog terena u Alti za skijaše eksperte, ima pregršt terena za skijaše srednjeg nivoa, a dubok sneg je i lakše voziti što je padina strmija.

Pored paperjastog snega, po kome je Juta generalno poznata u celom svetu, sama Alta je čuvena i po svojoj opušenoj atmosferi. U doba giganstskih, visoko komercijalizovanih ski centara, Alta kao da je iz drugog vremena. Centralni deo skijališta Collins base, potpuno je zaobišla bezdušna komercijalizacija, tamo nema kranova, hiper izgradnje apartmanskih kompleksa i ostalih sadržaja, samo mali broj planinskih kuća u kojima se srećni i zadovoljni skijaši okupljaju na kraju dana. Alta je i jedno od poslednjih utočišta rezervisanih isključivo za skijaše, jer je boarderima zabranjeno korišćenje liftova i spuštanje niz staze.

Savet stručnjaka: Ako nemate skije za dubok sneg, razmotrite iznajmljivanje nekih koje su široke bar 95mm. Postoji veliki broj prodavnica i servisa opreme na planini tako da tokom dana možete da isprobate nekoliko modela skija.

Logistika: Lokalci za smeštaj preporučuju Alta Peruvian Lodge, koji se nalazi u podnožju planine, nudi jednostavne sobe, živu apres-ski scenu, dva đakuzija na otvorenom i sto za stoni tenis u podrumu. Kažu da je to jedno od onih mesta u koje se porodice vraćaju iz godine u godinu i gde se stiču prijatelji za ceo život.

La Grave, Francuska

Ušuškano u dolini u Dauphine Alpima, selo La Grave nudi iskustvo koje nećete naći skoro ni u jednom drugom ski centru na svetu – potpunu slobodu. Jedna gondola sa kabinama u duginim bojama uzdiže se iz centra sela koje datira iz 12. veka i prelazi preko dve hiljade metara visinske razlike neuređenog, neoznačenog i nenadziranog terena koji uključuje kuloare, glečere, drveće.

- Iskustvo skijanja u La Grave ima potencijal da promeni pogled skijaša na pravu planinsku avanturu na skijama – kaže Chad Seyers, profesionalni skijaš koji je proveo osam zima u La Graveu.

Ujedno autentično francusko selo i hard core skijaško mesto, šarmantna glavna ulica u La Grave se sastoji od malih barova, restorana, hotela i ski prodavnica, a uveče ćete često naleteti na lokalce koji nazdravljaju još jednom danu provedenom u raju uz genepi, biljni liker napravljen od cveta koji raste u visokim planinskim predelima ovog kraja.

La Grave je stekao nepravednu reputaciju kao planina u kojoj mogu da uživaju samo ekstremni skijaši, ali to u stvari nije slučaj. Naravno, oni ekstremniji mogu naći obilje padina sa nagibom od 50 stepeni ili opasnih kuloara, ali postoji dosta ruta koje su prigodne za skijaše srednjeg nivoa znanja. Međutim, skrivene opasnosti kao što su rupe u glečeru, seraci i litice vrebaju na mnogim mestima pa bi skijaši koji ne poznaju teren obavezno trebalo da unajme vodiča.

Savet stručnjaka: Ako vam je prvi put da skijate u La Grave najbolje je unajmiti vodiča. Uvek treba sa sobom imati kompletnu opremu za zaštitu od lavina – predajnik, lopatu i štap – jer organizovane zaštite od lavina u La Grave nema.

Logistika: La Grave je oko sat i po vremena udaljen od Grenobla i kroz njega se prolazi kada se ide u mnogo poznatiji ski centar, Les Deux Alpes koji se nalazi sa druge strane planine. Sa vrha Les Deux Alpes moguće je ratrakom preći na drugu stranu i skijati u La Grave. Od smeštaja u ovom malom skijaškom selu poznat je Skiers Lodge, udoban butik hotel koji su napravili skijaši za druge skijaše. Pab K2 koji se nalazi u prizemlju hotela je centar noćnog života.

Skijanje na Antarktiku

Za delić iskustva koji su proživeli slavni istraživači u prošlosti, zaputite se na Antarktik na krstarenje skijama po belim prostranstvima koja su i dalje divlja i ljudima malo poznata. Skijanje na ovom mestu uključuje prelazak preko leda starog pet miliona godina, spuštanje niz padine netaknutih vrhova i ostavljanje skijaških tragova gde potencijalno ni jedno ljudsko biće ranije nije kročilo. Skijanje na Antarktiku je definitivno avantura na najvišem nivou.

- Antarktik je jedna od najizuzetnijih skijaških destinacija na planeti zbog netaknute prirode i činjenice da se nalazite na tom pustom, neiskvarenom mestu koje je rezervisano za istraživanje i nauku – kaže Doug Stoup, koji je organizovao prvi spust snoubordom sa najvišeg vrha na Antarktiku, Vinston Massif, visokog skoro 5,000 metara. On je vlasnik kompanije Ice Axe Expeditions koja organizuje putovanja ove vrste. Iz Ushuaie u Argentini ide se brodom, 600 milja kroz Biglov i Drejkov prolaz – kroz jednu od najnemirnijih morskih površina na svetu pre nego što se stigne na poluostrvo Antarktik. Odatle se krstari obalom i svaki dan se provodi u istraživanju okolnih planina koje se spuštaju u more. Planinari se i skija od 500 do 1000 metara visinske razlike dnevno, prolazi pored velikih grupa pingvina i morskih lavova, dok se kitovi praćakaju u daljini.

Najbolje vreme za skijanje na Antarktiku je novembar, kada je tamo proleće. Tada je najverovatnije da ćete pronaći sunčevu svetlost koja traje 18 sati, stabilno vreme i najbolje snežne uslove.

Savet stručnjaka: ponesite foto aparat ili kameru, ovde je previše zapanjujućih prirodnih fenomena – hiljade pingvina i morskih lavova, kitova – da ćete želeti da imate dobar foto aparat ili kameru.

Logistika: Stoup je svetski poznat stručnjak za skijanje na Antarktiku i organizuje putovanja na Južni pol svakog novembra. Put koji traje 13 dana uključuje skijanje, planinarenje, posmatranje divljeg sveta, dnevne ekspedicije na kopnu kao i obroke na brodu Sea Adventurer, kao i jednog vodiča na četiri klijenta.

Ski centri u kojima nema mnogo turista omogućavaju manje čekanja u redovima, a više vremena provedenog na ski stazama. Na ovakvim mestima početnici mogu da bruse svoju tehniku i grade samopouzdanje, dok iskusniji skijaši mogu da testiraju svoje sposobnosti do maksimuma, kao i da uživaju u netaknutom dubokom snegu. Ukupno gledano, manje posećeni ski centri često se mogu pohvaliti opuštenijom i mirnijom atmosferom što su kvaliteti koje često traže porodice sa decom i zaljubljeni parovi.

Ski centre smo podelili prema prema kategorijama skijaša, izdvajajući najbolje za svaku grupu.

Freerideri i iskusniji skijaši

Ski oblast Monterosa u Italiji je relativno nepoznata, iako obuhvata oko 180 km skijaških staza. Gužve ima nešto više za vikend i u vreme praznika, dok su radnim danima staze skoro potpuno prazne. Monterosu čine tri glavna sela Champoluc, Alagna i Gressoney, a ski oblast se proteže kroz tri različite doline na visini od 1220-3550m. Veći deo terena je infrastrukturno nerazvijen, tako da oblast nudi fantastične uslove za freeride, a heli skijanje je takođe moguće. Alagna je raj za off-piste fanatike, dok su Champoluc i Gressoney prikladniji za porodice sa decom i početnike.

Krippenstein (600-2,100m) se nalazi u gornjoj Austriji, na Dachstein platou. Nudi oko 11 km dobro uređenih staza na kojima nema gužve, a sneg je zagarantovan zbog Dachstein glečera. Uređene staze su skoro potpuno prazne, s obzirom da je Krippenstein meka za freeride tako da skijaši koji dolaze ovde u glavnom voze samo dubok sneg. Ljubitelji dubokog snega bi obavezno trebalo da posete ovo mesto koje postaje svetski poznato po svojih 30 km off-piste ruta i 1,500 m visinske razlike. Odgovarajući ski pas omogućuje posetiocima da skijaju i u obližnjim skijalištima Abtenau, Annaberg, Gosau, Katrinalm-Bad Ischgl, Obertraun/Dachstein i Russbach.

Početni/srednji nivo

Leogang ((800-2096m) nije naširoko poznat kao njegovi veći susedi Saalbach i Hinterglemm na zapadu. Leogang je povezan sa Saalbachom i Hinterglemmom i zajedno čine ski oblast koja ima oko 200 km staza. Zbog popularnosti Saalbacha, staze u Leogangu su praznije, a vanpansionska potrošnja jeftinija. Veliki izbor dugih, blagih staza, Leogang čini savršenom destinacijom za početnike i skijaše srednjeg nivoa znanja. Čak će i eksperti naći nešto za sebe, s obzirom da u Leogangu postoji i nekoliko crnih staza, staza sa hupserima kao i Nitro Fun snow park.

Pra Loup (1,500-2,500m) u Francuskoj sastoji se od dva sela – Pra Loup 1500 i Pra Loup 1600. Stranci retko posećuju ovo skijalište, tako da većinu turista čine francuske porodice. Ski staze su naročito pogodne za početnike i srednje skijaše. Idilični pejzaži variraju od staza okruženih šumom do divljih off-piste terena. Skijalište nudi dobar izbor smeštaja, barova, prodavnica, noćnih klubova i drugih sadržaja.

Porodično skijanje

Melchsee-Frutte, smešten na obali jezera, je ski centar potpuno nepoznat van Švajcarske. Sastoji se od dve ski oblasti – Balmeregghorn i Erzegg sa 32 km staza. Ovo skijalište posebno odgovara porodicama sa decom zbog centra mesta u kome nema automobilskog saobraćaja. I same staze su kao stvorene za decu, okupane suncem uz bezbroj sadržaja za pun užitak najmlađih skijaša. Za ekstremnije skijaše tu je nekoliko strmijih staza i snow park.

Obergurgl je malo, tradicionalno austrijsko selo u čijem centru takođe nema automobilskog saobraćaja. Porodicama i početnicima će se dopasti ski liftovi koji su lako dostupni iz mesta (nalaze se na oba kraja sela), prilična sigurnost da će snega biti tokom cele zime, kao i ski škole sa dobrom reputacijom. Deca do 3 godine mogu da se pridruže Bobo ski obdaništu, dok ona starija mogu da se uključe u dečije ski škole.

Mondenska skijališta – prazne staze

Zurs (1716-2450m) zajedno sa Lech-om čini najekskluzivniju ski oblast u Austriji. Na stazama gotovo da nikada nema gužve jer bogata klijentela ima preča posla od skijanja. Staze su blaže u odnosu na obližnji St. Anton tako da su idealne za početnike i porodice sa decom. Obavezno treba posetiti White Ring kružnu turu koja skijaše vodi oko Zurs-a, Lech-a i Oberlech-a. Kažu da je to najbolje čuvana tajna ove oblasti koja nudi fantastične mogućnosti za freeride i netaknut dubok sneg. Lech i Zurs su poznati po svojim ekskluzivnim hotelima i bogatoj i slavnoj klijenteli, ali nisu uštogljeni kao St. Moritz i Courchevel. Lech je godinama biran za najlepše selo u Austriji, a bio je omiljeno skijalište britanske princeze Diane.

Za Cortinu d’Ampezzo, najekskluzivnije italijansko skijalište, karakteristična je izvesna disproporcija. Dok je mesto prepuno turista, skijaške staze su često prazne. Razlog za to je verovatno činjenica da bogata klijentela vreme radije provodi u kupovini i na dugačkim ručkovima nego na skijanju. Cortina nudi 140 km skijaških staza sa odličnim terenom za sve nivoe skijaškog znanja. Ovo skijalište je deo ogromnog područja pokrivenog jednim ski pasom – Dolomiti Superski sa 1,220 km skijaških staza. Ovaj ski centar predstavlja izuzetak od pravila da prazne ski staze obično znače i nepostojanje noćnog života – uveče je mesto vrlo živo sa velikim izborom ekskluzivnih restorana i noćnih klubova.

Pogledajte neke od najzanimljivijih ski liftova na svetu.

Aiguille du Midi, Chamonix, Francuska

• Sagrađen 1955. godine, 20 godina po izgradnji predstavljao je najvišu gondolu na svetu s obzirom da mu se najviša tačka nalazi na 3,842 metra nadmorske visine
• Prelazi visinsku razliku od oko 2,800 metara za 20 minuta
• Na vrhu gondole nalaze se panoramska platforma, muzej, kafe bar i prodavnica suvenira
• Vožnja Aigulle du Midi gondolom pruža mogućnost za skijanje po nekim od najekstremnijih freeride terenima u Evropi

La Grave, Francuska

• Gondola koja se sastoji iz nekoliko kabina “jaja” sastavljena iz dva dela
• Početna stanica nalazi se na 1,450 m nadmorske visine dok je najviša tačka na 3,200 m
• Omogućuje pristup freeride ruti visinske razlike 2,300 metara koja polazi od vrha gondole
• Nema ski patrole i zaštite od lavina, nema uređenih staza – ovo je jedan od najsurovijih freeride terena u Evropi

Jackson Hole Tram, Jackson Hole, Wyoming, SAD

• Polazna tačka nalazi se na 1925 mnv, dok je najviša stanica na 3200 metara nadmorske visine
• Otvorena 1966. godine, dok je nova gondola otvorena 2007. godine
• Prima 100 putnika
• Prelazi najveću visinsku razliku od svih ski liftova u Severnoj Americi

Mont Fort Tram, Verbier, Švajcarska

• Najviša stanica nalazi se na 3,308 metara
• Sa vrha gondole polazi skijaška staza dužine 2,500 metara
• Gondola omogućuje pristup vrhu Bec de Rosses gde se održava finale takmičenja Freeride World Tour
• Neograničeni freeride tereni pružaju se od najviše stanice gondole, sa ovog lifta se skijama može stići sve do Zermatta

TS Marte, Las Lenas, Argentina

• Spora i stara dvosedežnica
• Omogućuje pristup 170 kvadratnih kilometara skijaškog terena
• Najviša stanica nalazi se na 3,430 mnv

KT-22, Sqaw Valley, Kalifornija

• Ocenjena kao najbolja sedežnica u Severnoj Americi u raznim publikacijama
• Nalazi se u ski centru u kome u proseku godišnje padne oko 11 metara snega, a u sezoni 2010/11 snežni pokrivač iznosio je neverovatnih 20 metara
• Sa visine od 1,900 mnv do tačke na 2,500 metara ski lift vozi za manje od 6 minuta
• Ski lift je prvobitno izgrađen za Olimpijske Igre 1960. godine, kasnije zamenjen brzim četvorosedom 1995. godine
• Omogućuje pristup jednom od najboljih, najzabavnijih freeride terena sa velikom količinom snega

Peak Chair, Whistler, Kanada

• Ski lift vozi do vrha planine Whistler na 2,181 m
• Otvoren 1986. godine, renoviran 1998. godine kada je dobio na brzini
• Ovaj ski lift je napravio od Whistlera najveći ski centar u Severnoj Americi
• Sa vrha ski lifta skijama se može spustiti 1520 m visinske razlike
• Ski lift prelazi visinsku razliku od 400 metara

Snowbird Tram, Snowbird, Juta, SAD

• Ski lift je otvoren 1971. godine
• Vozi sa visine od 2,365 m do tačke na 3,352 m za oko 10 minuta
• Prelazi visinsku razliku od oko 1,000 metara
• Omogućuje pristup od oko 10 kvadratnih kilometara skijaškog terena
• Prosečna visina snežnog pokrivača u ovom ski centru godišnje iznosi oko 12 metara

Lone Peak Tram, Big Sky, Montana, SAD

• Ski lift je otvoren 1995. godine
• Vozi do vrha Lone Mountain na visini od 3,403 metara
• Za 15 minuta prelazi visinsku razliku od oko 500 metara
• Prima 15 putnika
• Sa polazne stanice ski lifta vodi skijaška staza dužine 1,100 metara
• Prosečna visina snežnog pokrivača u ovom ski centru iznosi oko 10 metara godišnje

Single Chair, Mad River Glen, Vermont, SAD

• Stari jednosed je najpoznatiji ski lift u ovom ski centru, omljen je od strane lokalnih skijaša atrakcija za turiste
• Vozi do vrha oko 10 minuta
• Jedini ski lift po kome je nazvana jedna vrsta piva Single Chair Ale koje proizvodi pivara Magic Hat Brewing Co.

Austrougarski period

Prvi objekat većeg kapaciteta na Jahorini je bila lovačka kuća izgrađena 1878. od strane Austrougarske buržoazije koja je lovila na Jahorini. Značajan korak na razvoju smučanja napravljen je 4. aprila 1905. godine, kada je u Sarajevu osnovan odjel Radničkog turističkog društva “Prijatelj prirode” kao ogranak društva “Die Naturfreunde”. Zimsko planinarenje, odnosno planinarenje uz upotrebu smučki postaje jedna od djelatnosti ovog naprednog društva, čije je, inače, samostalno djelovanje nastavljeno i po završetku prvog svjetskog rata.

1912. godine na je Jahorini izgrađena željeznička šumska pruga od Pala (829 m) do Poljica (1530 m) namjenjena za izvoz drveta. Ova pruga se dalje naslanjala na željeznički pravac Višegrad – Sarajevo, građen od 1901. do 1904. godine po naređenju cara Franje Josipa. Prvi svjetski rat prekinuo je aktivnosti prvih ljubitelja smučanja. No, sa završetkom ratnih razaranja, smučanje i smučari ponovo stupaju na scenu.

Period poslije Prvog svjetskog rata

Prva lovačka kuća je izgorila, a na njenom mjestu je izgrađen dom “Romanija” sa 60 ležaja, koji je 1922. godine takođe izgorio.

1923. godine, dolaze prvi ljubitelji prirodnih ljepota na planinu Jahorinu i donose prve skije. Te godine je napravljena zgrada hotela “Šator”. U hotelu je bilo oko 70 ležaja. Do hotela se dolazilo šumskim putem. Prvi drumski putni pravac ka vrhu Jahorine građen je duž trase pruge 1925. godine kada je general Đorđe Tomić za tu namjenu mobilisao vojsku i rezervu. Ovim putnim pravcem Fertineli je izvlačio drvenu građu sa Jahorine do 1936. godine. Po naređenju kralja Aleksandra, general Đorđe Tomić 1926. godine pravi zgradu Doma armije sa 80 ležaja.

Godine 1933. u Sarajevu je osnovana prva samostalna smučarska organizacija pod imenom Ski-klub Sarajevo. Sve do rata 1941. godine, ovaj klub je činio značajne napore na unaprijeđenju do tada nepoznatog smučanja, kao i takmičenja u svim kategorijama. U ovom periodu odrađeno je međunarodno takmičenje u alpskim disciplinama na Jahorini.

Iako su izgrađeni objekti nudili udoban smještaj, na Jahorinu su još uvijek navraćali znatiželjni posjetioci ili grupe koji su dolazili radi uživanja u prirodnim ljepotama planine sa manjim zadržavanjem. Teko je bilo sve do II Svjetskog rata kada su tada postojeći objekti uništeni i spaljeni.

Period poslije Drugog svjetskog rata

Poslije Drugog svetskog rata (1941-1945) obnovljeni su navedeni spaljeni objekti, a još 1947. godine na Jahorinu je dovedeno električno svjetlo. Izgrađen je podzemni kabal za struju i telefonske veze i počinje izgradnja brojnih hotela:

• 1950. godine napravljen je Sindikalni planinarski dom “Jahorina” sa 95 ležaja.
• 1955. godine napravljen je dom “Košuta” sa 45 ležaja.
• 1959. godine izgrađen je dom “Partizan” sa 120 ležaja.
• 1960. godine izgrađena je vila “Bistrica” sa 44 ležaja.
• 1961. godine napravljen je dom “Mladost” sa 94 ležaja.
• 1975. godine napravljen je hotel “Jahorina” savremen komforan objekat sa 320 ležaja. Te iste godine dom “Košuta” je više neupotrebljiv, a vila “Bistrica” je izgorila 1974. godine

Nakon II svjetskog rata omladina je već 1945. godine izgradila put od Trebevića i Pala sve do Rajske doline.

Prva žičara na Jahorini je izgrađena i otvorena 29.11.1952. godine. Polazna stanica žičare se nalazila kod hotela “Jahorina” na nadmorskoj visini 1660 m išla je do vrha 1885 m na Goloj Jahorini. Dužina žičare iznosila je 1050 m. Bio je to jednosjed sa 102 sjedišta, kapaciteta 360 putnika na sat. Od polazne stanice do vrha vožnja je trajala 8 minuta.

Nakon rata formirana su planinarsko-smučarska društva, koja su se više bavila planinarstvom nego smučarstvom. Tek 1954. godine formiranjem samostalne smučarske organizacije pod nazivom Sarajevski smučarski klub, počeo je intenzivniji rad na unaprijeđenju smučarskog sporta u Sarajevu.

U to vrijeme pored žičare su postojale smučarske staze dužine 3660 m. Već 1957. godine održan je III Omladinski šampionat alpskih zemalja.

Druga žičara je dovršena i otvorena 1965. godine. Ona se nalazila na polaznoj stanici Poljice na nadmorskoj visini 1530 m i išla je do 1908 m/nv na “Začarane dvore” ispod “Ogorjelice”.

Treća žičara je dovršena i otvorena 14.01.1971. godine. Ona je počinjala na polaznoj stanici od hotela “Jahorina” sa nadmorske visine 1660 m i spuštala se do 1329m/nv u mjesto Ževnje – Vrhprača. Bio je to jednosjed sa 138 sjedišta kapaciteta 100 putnika na sat.

1972. godine je izgrađen Ski lift u Rajskoj dolini. Ovaj ski lift počinje na polaznoj stanici u Rajskoj dolini na 1655 m/nv i ide do vrha 1855 m/nv na Krvavim lokvama. Ski lift kod doma “Partizan” dovršen je i otvoren januara 1976. godine. Te 1976. godine u izgradnji je “jednoužetna dvosjeda kružna žičara” sa dužinom trase 1320 m, a locirana je zapadno od žičare jedan na blago nagnutom platou kod velike krivine na Ogorjelici. U planu je bila i izgradnja ski liftova za djecu kao i žičara Pale-Jahorina.

1971. i 1972. je asfaltiran put Sarajevo – Jahorina, a 1976. je završen i put od Pala do Jahorine.

Tih sedamdesetih godina na Jahorini su verifikovane smučarske staze od strane Svjetske smučarske federacije – FIS i to Staza za spust dužine 3500m, sa visinskom razlikom 887 m. Početak je na Goloj Jahorini 1777 m/mv a cilj u Vrhprači na 1090 m/nv. kao i staze za veleslalom i slalom. Svake sezone se na Jahorini se održavaju 4-5 značajnih takmičenja sa prosječnim učešćem po 100 takmičara. Jahorina je 1974. godine bila organizator Evropskog i Svjetskog omladinskog kriterija u smučanju, što je tada predstavljalo veliku afirmaciju planine.

1975. godine u januaru Evropski kup za muškarce, kao i Svjetsko prvenstvo za žene “Zlatna lisica” jer te godine na mariborskom Pohorju nije bilo snijega. 1977. godine u kalendar FIS-a je uvršćeno takmičenje Evropskog kupa na Jahorini.

Zahvaljujemo se OC Jahorina na ustupljenom tekstu

Foto: Dr. Ljuba J. Mihić “Jahorina centar za rekreaciju”

St. Anton, Lech i Zuers su tri skijaška mesta smeštena na krajnjem zapadu Austrije. Sredina skijaške regije u kojoj su smeštena ova mesta predstavlja granicu između pokrajina Tirol i Voralarlberg. Zajedno, ova mesta čine jedinstvenu skijašku regiju Arlberg, koja predstavlja najveću povezanu ski oblast u Austriji sa ukupno 305 km staza.

St. Anton je najveće mesto u regiji i do njega se prvo stiže kada se siđe sa autoputa za Bregenz. Gradić se nalazi na 1.304m nadmorske visine i poznat je kao austrijska kolevka skijanja. U St. Antonu se skijanje prvi put pominje početkom 20. veka, a ovaj gradić je i sedište čuvenog Arlberg ski kluba, jednog od najstarijih na svetu. Članstvo u ovom ski klubu je stvar prestiža, a među članovima se nalazi veliki broj bivših i sadašnjih profesionalnih skijaša, javnih ličnosti itd.

St. Anton je dosta živo mesto i iz ovog razloga u glavnom ga posećuje nešto mlađa klijentela koja je pored odličnog skijanja željna i dobrog provoda. U gradu postoji veliki broj izuzetno dobro opremljenih prodavnica sportske opreme i garderobe, restorana, barova i noćnih klubova. Najveći deo ugostiteljske ponude nalazi se u glavnoj pešačkoj ulici koja se proteže skoro celom dužinom mesta, kao i u podnožju ski staza oko Galzig gondole.

Sa druge strane, mirni i ušuškani Lech i Zuers su sušta suprotnost živahnom St. Antonu. Ova dva mesta su smeštena na kraju doline i oko 20 km su udaljena od St. Antona. Put do njih je pravi planinski, prepun uspona i vodi preko prevoja Arlbergpass i Flexenpass.

Mirnoća i izolovanost Lecha i Zuersa uticali su na karakter klijentele koja ih posećuje. Ova dva mesta važe za elitna i ekskluzivna, pa su njihovi česti gosti članovi evropskih kraljevskih porodica, poznate ličnosti i poslovni ljudi – sve u svemu nešto starija klijentela dubljeg džepa.

Lech i Zuers vrve od ekskluzivnih hotela, ali pored smeštajnih kapaciteta najviše kategorije nekih drugih sadržaja po gradu ima malo. Restorani se nalaze u glavnom u okviru hotela, a pored njih tu je svega nekoliko prodavnica i barova. Najpoznatija prodavnica ekskluzivne sportske opreme je čuveni Strolz koji se prostire na nekoliko spratova i nalazi se u samom centru mesta. Strolz je brend koji je slavu stekao još pre skoro pola veka izradom kvalitetnih, ručno rađenih skijaških cipela po meri, koje su i danas vrlo popularne i prilično skupe.

Između St. Antona i Lecha i Zuersa nalaze se još dva manja mesta, Stuben i St. Christoph. Stuben je malo selo  sa svega nekoliko kuća, dok je St. Christoph hotelsko naselje na prevoju Arlbergpass u kome se nalazi čuvena austrijska skijaška akademija.

St. Anton je od Beograda udaljen 1308 km, a Lech i Zuers nekih 20 km više. Do ski regije Arlberg stiže se autoputem preko Zagreba, Ljubljane i tunela Karavanke posle kojeg se ulazi u Austriju. Nastavlja se autoputem preko Salzburga i Innsbrucka. Kada se prođe Innsbruck, prati se pravac za Bregenz, pre koga se isključuje sa puta za dolinu Arlberg. Druga varijanta puta ide preko Budimpešte i Beča i duža je stotinak kilometara, ali se sve vreme ide autoputem i uštedi se na putarinama u odnosu na put preko Hrvatske i Slovenije.

Skijalište

Ski Arlberg je najveća povezana skijaška regija u Austriji. St. Anton sa Lechom i Zuersom je povezan ski liftovima i stazama, ali između ova tri mesta takođe postoji i dobro organizovana mreža ski buseva. Za celu regiju važi jedan ski pass.

Ski Arlberg regija ima deklarisanih 305 km skijaških staza, a čine je mesta St. Anton, Stuben, St. Christoph, Kloesterle, Zuers i Lech. Od sezone 2013/14 Lech je povezan sa ski centrom Wart-Schroecken što je dodatno povećalo kilometražu staza na kojima može da se skija.

Cena ski passa je nešto viša u odnosu na ostale austrijske ski centre. Šestodnedni ski pass u najvišoj sezoni košta 275 eura. Na početku sezone - od otvaranja pa do 22. decembra, kao i u periodu nakon 3. aprila, šestodnevna ski karta iznosi 237 eura.

Skijalište se prostire na nadmorskoj visini od 1.304m do 2.811m. Cela regija raspolaža izuzetno modernom skijaškom infrastrukturom i ukupno ima 88 ski liftova. Od toga je 14 gondola, 46 sedežnica i 28 vučnica. Iako cela regija gotovo nikada nema problema sa količinom snega i sezona traje prilično dugo, skoro celo skijaško područje (95%) je prekriveno sistemom za veštačko osnežavanje.

Skijaški tereni se u St. Antonu nalaze sa obe strane mesta. Glavni deo skijališta koji počinje od velike gondole Galzigbahn i kasnije se nadovezuje na gondole Valluga 1 i 2, u glavnom ne ostavlja preteran utisak na ljubitelje uređenog skijanja. Staze su uglavnom crne, uske i zaleđene, a i prilična je gužva. Sa vrha Valluge 1 u pravcu ka St. Christophu i Stubenu staze su dosta bolje, šire i uređenije.

Za uređeno skijanje u samom St. Antonu mnogo je bolja kontra strana, tj. brdo Rendl koje je potpuno nepravedno zanemareno. Nekoliko odličnih crvenih staza koje opslužuje brza gondola i četvorosedi, fantastične mogućnosti za off-piste i jako malo skijaša čine Rendl možda i najboljim delom skijaških terena u St. Antonu.

Stuben je takođe odličan, kako za uređeno skijanje, tako i za off-piste. Zbog relativne zabačenosti i nešto starijih žica ovde obično skija manji broj skijaša. Jedina mana mu je što je veći deo staza konstantno u senci, što baš i nije prijatno na starim žicama koje dugo putuju do vrha, posebno kada su niske temperature. U sezoni 2016/17 Stuben je dobio dve nove gondole, Albonabahn II i Flexenbahn koje će svakako povećati atraktivnost Stubena za skijanje. Posebno je značajna Flexebahn gondola jer je ona povezala Stuben (a samim tim i St. Anton) sa Zuersom i Lechom.

Skijanje po uređenim stazama i nije nešto po čemu je St. Anton prevashodno poznat. Ono što ovo mesto, pa i celu regiju izdvaja od ostalih skijališta su nepregledne mogućnosti za vožnju po dubokom snegu. Ukupno površina terena za off–piste iznosi oko 200 km.

Problem je u tome što većina skijaša u ovaj deo Austrije dolazi upravo zbog dubokog snega, tako da čim padne svež sneg, sve dostupne površine ubrzo budu izvožene. Naravno, ko želi uvek može uzeti vodiča koji će ga odvesti na neke manje poznate i pristupačne terene gde je još uvek ostalo netaknutog celca.

Iako su mnogi tereni za vožnju po dubokom snegu lako dostupni sa uređenih staza, skijašima se preporučuje oprez jer je cela regija izrazito podložna lavinama. Oni koji se odvaže da krenu u avanture po netaknutim snežnim prostranstvima moraju obavezno da sa sobom nose zaštitnu opremu kao što su ABS ranac, predajnik za lavine, lopata itd.

Jedna od legendarnih off-piste ruta, po kojoj je St. Anton poznat među freeriderima, je ruta koja vodi sa druge strane vrha Valluga ka ski centru Zuers. Do njenog početka se stiže gondolom Valluga II. Ova ruta se ipak preporučuje iskusnijim freeriderima, a i neophodna je pratnja vodiča.

Za razliku od St. Antona koji u glavnom privlači bolje skijaše, Lech i Zuers, sa svojim plavim i crvenim stazama pružaju više mogućnosti srednjim skijašima i početnicima. U Zuersu se skijaški tereni pružaju sa obe strane naselja do visine od oko 2,500 m. Staze su uglavnom plave i crvene, duge, široke i jako dobro pripremljene. Sve rečeno važi i za uređeno skijanje u Lechu, gde će početnici posebno uživati u delu skijališta Oberlech.

Gužve nema previše, čini se da je kao i u većini drugih mondenskih centara koncentracija ljudi veća u spa centrima luksuznih hotela nego na skijaškim stazama. Lech i Zuers pored toga imaju i posebnu politiku prodaje ski passova koju obustavljaju kada broj prodatih dnevnih ski karata pređe određeni broj.

Iako sama ski regija Arlberg pruža mnoštvo mogućnosti za raznovrstan celonedeljni skijaški odmor, ukoliko ostane vremena može se otići i na jednodnevni izlet u Ischgl koji je od Arlberga udaljen četrdesetak kilometara.

Smeštaj

Cene smeštaja su, kao u ostalom i drugih stvari, u ovom delu Austrije za 20-30% više u odnosu na druga skijališta u ovoj zemlji. Ne treba pominjati da su cene noćenja najviše u ekskluzivnim Lechu i Zuersu kojima dominiraju luksuzni hoteli od 4 i 5 zvezdica.

U St. Antonu pored velikog broja hotela, postoji i pristojan izbor privatnog smeštaja, ali će se retko gde naći noćenje jeftinije od 30 eura po osobi. Za jeftiniju varijantu smeštaja  treba tražiti malo dalje od centra i rezervisati na vreme. Takođe, ko ne želi da potroši previše novca na smeštaj može ga potražiti u  St. Jakobu, malom mestu koje se nalazi na 3 km pre ulaza u St. Anton.

Restorani, barovi, après-ski

Ako postoji neka druga poznata karakteristika St. Antona pored odličnog off-piste skijanja onda je to dobar provod. Za St. Anton se bez preterivanja može reći da predstavlja austrijsku prestonicu après-skija.

Već kultni status za provod posle skijanja stekli su barovi Mooserwirt i Krazy Kangaruh u kojima se u popodnevnim satima okupi i po nekoliko hiljada ljudi. Ovda dva bara nalaze se na ski stazi neposredno iznad početne stanice gondole Galzigbahn. Mooserwirt već godinama drži rekord kao bar koji dnevno proda najveću količinu piva u Austriji. Ništa manje bučan i živ nije ni après-ski bar Heustadl koji se nalazi malo iznad pomenuta dva bara.

I provod u samom gradu je dosta živ, glavna ulica vrvi od restorana i kafića. Veliki broj après-ski barova služi i hranu, ali su cene u njima nešto više u odnosu na “obične” restorane. U skladu sa posetiocima koji dolaze iz velikog broja zemalja, restorani nude priličan izbor različitih nacionalnih kuhinja od tradicionalne austrijske do italijanske, španske, indijske, tajlandske itd. Popularni su Museum, Kandahar, Pomodoro, Bodega, Hazienda itd.

Za izlazak uveče popularan je Bobo’s koji je ujedno bar i noćni klub, a služi i ukusnu meksičku hranu. Pored toga tu su Piccadilly’s, Bar Cuba itd. Za nešto mirniju varijantu i pivo, simpatičan je Dorfstub’n, koji ima i poseban deo sa restoranom.

Lech i Zuers, okrenuti starijoj i imućnojoj klijenteli, gotovo i da nemaju noćni život. Mali barovi za kafu preko dana i restorani u okviru luksuznih hotela su otprilike sve od ugostiteljske ponude u samim mestima. Ovaj deo skijališta može se pohvaliti veoma prijatnim i lepo uređenim restoranima na skijaškim stazama.

Čak su i ljudi koji nikada nisu stali na ski stazu čuli za neke od najpoznatijih svetskih ski centara kao što su Vail, Aspen, Val d’Isere, Val Thorens, Verbier itd. Ova mesta su popularna sa razlogom – uslovi za alpsko skijanje su odlični, a skijaši i borderi mogu da uživaju u velikom broju staza različite težine.

Naravno da ima i manje poznatih ski centara od onih koje smo naveli, a postoje i mesta na čiji pomen niko ne bi ni pomislio na sneg i skijanje. Ipak, i na nekim takvim mestima je skijanje moguće, pa pogledajte gde i kako.

Mauna Kea, Veliko ostrvo, Havaji

Visok skoro 4,300 metara iznad nivoa mora, ovaj vulkanski vrh na Havajima s vremena na vreme bude prekriven snegom koji privlači skijaše i bordere entuzijaste. Kako ski centar u pravom smislu reči ovde ne postoji, niti ima ski liftova i tabača, Mauna Kea teško može da prođe kao idealno mesto za početnike ili ljude koji na svom skijaškom odmoru žele ski-in-ski-out pristup stazi i večernje brčkanje u jacuzziju.

Sneg je moguć u bilo koje doba godine, ali značajnije padavine zahvataju Mauna Kea uglavnom između decembra i februara. Ima li boljeg  apres-skija od uživanja u nekom tropskom baru na obali okeana sa koktelom u ruci?

Planinski venac Atlas, Maroko

Venac Atlas se nalazi u Maroku, na ivici pustinje Sahare i izdiže se do visine od skoro 4,000 metara. Mali ski centar Mischliffen može da posluži kao odredište za jednodnevni izlet iz popularnog turističkog grada Feza. Sa nekoliko staza koje su pogodne za skijanje i bazičnom infrastrukturom, ovo skijalište sigurno ne može da se poredi sa švajcarskim Alpima, ali ovde gužve gotovo da nema i skijaši mogu da uživaju u pogledu na prelepe planinske predele.

Oukaimeden, blizu Marakeša, je još jedna opcija za skijanje u Maroku. Ovo skijalište ima pristojnu infrastrukturu sa nekoliko sedežnica i hotela. Uz skoro 20 kilometara uređenih staza, postoje i pristojne mogućnosti za off-piste. Ski sezona na Atlasu je na vrhuncu u januaru i početkom februara.

Ski Dubai

Kada prvi put čujete za skijalište u Dubaiju, verovatno mislite da to ima nekakve veze sa spuštanjem na dasci po čuvenim dinama u pustinji arapskog poluostrva. Međutim, Ski Dubai je veštačko skijalište napravljeno u zatvorenom prostoru koje raspolaže sa pet skijaških staza i omogućava i brojne druge sadržaje na snegu.

Veštački sneg se pravi tokom cele godine, tako da posetioci mogu da skijaju 365 dana u godini, iako ovom centru nedostaju planinski pejzaži, a staze su prekratke da bi zadovoljile ozbiljnije skijaše. Zid za penjanje i akva park upotpunjuju sadržaje ovog mesta.

Grčka

Poznata po maslinjacima, uzou, antičkim ruševinama i sunčanim, idiličnim ostrvima, Grčka baš i ne pada prvo na pamet zaljubljenicima u zimu i skijanje. Međutim, ova zemlja ima nekoliko malih, ali interesantnih ski centara. Lokalno stanovništvo najčešće skija na Parnassosu koji se izdiže do visine od 1,500 metara. Ski sezona zna da potraje i do kraja marta.

Ski staze okružene četinarskom šumom kao i pogled na Korintski zaliv, čine Parnassos ski centrom sa prelepom atmosferom. Sa desetak staza i ski liftova ovo je mali ski centar po zapadno-evropskim standardima . Niske cene, staze bez gužve kao i blizina drugih atrakcija po kojima je Grčka prevashodno poznata čine Parnassos mestom vrednim posete za skijaše koji se zateknu u ovom delu Evrope.

Iran

Ova zemlja sigurno ne asocira prvenstveno na skijanje, ali planinski, severni delovi zemlje vrve od mogućnosti za zimske sportove. Iako infrastruktura u iranskim ski centrima ne može da se poredi sa evropskim standardima, obaviće posao, i na mestima kao što je Shemsak skijaši će moći da uživaju na uređenim stazama i da skijaju off-piste kroz netaknuti dubok sneg.

Lokalni skijaši retko izlaze sa uređenih staza, tako da je Iran jedno od najboljih mesta na svetu na kome iskusni skijaši imaju na raspolaganju veliki broj ruta za vožnju po dubokom snegu po kome niko pre njih nije prošao. Ski centar Dizin, koji se takođe nalazi u severnom delu Irana, je nešto popularnije odredište i gužve su nešto veće.

Lesoto

Lesoto je sićušno afričko kraljevstvo, koje je u potpunosti okruženo Južnom Afrikom. Zemlja je planinska i najviši vrhovi su pokriveni snegom za vreme zime na Južnoj Hemisferi (od juna do septembra).

Afriski je jedini pravi ski centar u Lesotu. Koristi topove za proizvodnju veštačkog snega kada nema dovoljno prirodnog. Visina od 2,700 metara iznad nivoa mora svakako je dovoljna da ovaj ski centar neko vreme zadrži snežni prekrivač koji se formira tokom zime.

Iako mu je popularnost u porastu, Afriski i dalje ostaje ski centar u kome su gužve retkost. Sama pomisao na Lesoto asocira ne nešto daleko, pa masovnije navale skijaša i dalje nema. Zanimljiva ideja za ljubitelje egzotike i avanture.  

Monterreal, Meksiko

Ovaj mali ski centar u meksičkoj državi Coahuila pruža odlične uslove za skijanje po prirodnom snegu koji redovno pada sredinom zime (decembar i januar). Udaljen oko 90 minuta od grada Montereja, ovo je skroman ski centar po severno-američkim standardima. Ipak, neverovatna priroda i prelepi pogled na okolne Sierra Madre Oriental planine koje su poznate po četinarskim i hrastovima šumama, čine Monterreal dobrom opcijom za ljude željne planinske avanture koja nije samo ograničena na skijanje.

Australija

Australija je poznata po svojim kilometarskim peščanim plažama, pustinjama i tropskim šumama. Ali njeni delovi Victoria i Novi Južni Vels nude nekoliko odličnih skijaških destinacija. U Novom Južnom Velsu nalazi se Thredbo na čijim padinama leže najduže skijaške staze u Australiji. Falls Creek u Victoriji je još jedan popularan i lako dostupan ski centar koji radi tokom najhladnijih meseca u godini (od juna do septembra).

Iako Australija važi za topao kontinent, u Falls Creeku padne i preko tri metra snega godišnje. Mogućnosti za offpiste postoje u Snežnim Planinama, kao i na vrhovima Tasmanije. Uz Južnu Ameriku, Australija i Novi Zeland su najpopularnije destinacije za letnje pripreme alpskih skijaških reprezentacija.

Indija

Indija bi trebalo da bude logična destinacija za skijanje. Iako ima toplu klimu,  u najsevernijim državama ove velike južnoazijske zemlje smešteni su i delovi planinskog venca Himalaja.   

Iako nedostaje infrastruktura koja čini skijanje zgodnijim, visoki vrhovi u državama Himachal Pradesh, Kašmir i Uttarakhand su privlačni jer velika visina omogućava duge skijaške spustove. Dolina Solang je jedna od najpopularnijih skijaških oblasti u zemlji, kao i Auli u Uttarakhandu, koji više liči na pravi ski centar.

Dine u Namibiji

Skijanje ne mora da bude obavezno vezano za sneg. Namibija, pustinjska zemlja u južnom delu afričkog kontinenta, pruža najbolje mogućnosti za skijanje na pesku, po pustinjskim dinama. Skijaši i borderi zakače posebnu opremu i spuštaju se niz peščane staze brzinama koje nisu mnogo manje od onih koje bi dostizali na stazama prekrivenim snegom.

Lokalni skijaši po dinama do savršenstva su doveli upotrebu voska i pozicioniranje vezova u cilju postizanja maksimalne kontrole i brzine na pesku.

Dok se većina ljudi priprema za odlazak na more tokom letnjih meseci, redakcija Skijanje.com magazina uputila se na, sada već tradicionalno, letnje skijanje na nekom od evropskih glečera.

Kao i dosta puta do sada odlučili smo se za italijansku Cerviniju, preciznije Matterhorn glečer, koji zvanično pripada Švajcarskoj. Zermatt, odnosno Plateau Rosa, kao najviše glečersko skijalište u Evropi (3400mnv – 3900mnv) omogućava sjajne uslove tokom čitave godine, pa i u toku najtoplijih meseci.

Rezervisali smo smeštaj i uputili se od Beograda prema Ljubljani, Trstu, Veneciji i dalje ka Aosti. Od Beograda do ovog ski centra ima ukupno oko 1200km, a velika prednost je što se samo poslednjih 30km vozi van auto puta.

Cervinia je inače jedno od najstarijih italijanskih skijališta. Prva gondola izgrađena je čak 1936. godine a tokom zime je sada u funkciji, zajedno sa Zermattom, oko 200km uređenih staza. S obzirom da je već bio kraj letnje sezone, tokom našeg boravka u mestu nije bilo mnogo ljudi.

I došao je konačno prvi skijaški dan, buđenje u 6:30h i odlazimo na početnu stanicu gondole. Do samog glečera koji se nalazi na švajcarskoj strani planine vode tri gondole a ceo put traje oko 30 minuta, što i nije tako strašno s obzirom da ćete, ukoliko ste smešteni u samom Zermattu, putovati nekih 45min. Zanimljivo je pomenuti da smo mi, uz nekolicinu instruktora, bili jedini rekreativci pored nekoliko stotina takmičara koji svakodnevno treniraju.

Radno vreme glečera za skijanje je od 08-14h a poslednja gondola spušta se ka Cerviniji u 15:45h. Cena „International Ski“ ski passa koja uključuje skijanje na švajcarskom delu košta 191€ i možemo reći da je prihvatljiva, ako imamo u vidu da skijaši smešteni sa druge strane Matterhorna moraju da izdvoje čak 350 franaka, praktično za to isto skijalište.

S obzirom na veoma toplo leto, na glečeru su se videli tragovi otopljavanja kao i pukotine. Međutim sam sneg na stazi je bio odličan, skoro kao u zimskom periodu. Treba pomenuti da je ujutru dosta staza zatvoreno zbog takmičara ali se većina njih oslobodi već oko 11:30h tako da nakon toga i dalje imate „frezu“ za skijanje, pogotovo na pistama gde se treniraju brze discipline.

Jedini restoran gde se možete okrepiti tokom skijanja je praktično planinarski dom – Rifugio Guide del Cervinio na 3480mnv. Nalazi se na samoj granici ali ipak pripada Italiji pa su i cene prihvatljive.

I drugog dana je osvanulo sunce pa smo lepo vreme iskoristili da testiramo neke od novih modela Head skija za predstojeću sezonu, kojе nam je ustupio Marconi Sport Beograd. Pred kraj dana počeli su da se navlače oblaci pa smo doneli odluku da, umesto skijanja u četvrtak, posetimo Chamonix. To je, ispostavilo se bilo ispravno, s obzirom da je skijalište bilo zatvoreno zbog kiše.

A do ovog francuskog gradića, skijaške i alpinističke meke, stiže se autoputem preko Aoste te prolaskom kroz tunel Mont Blanc a cena nije nimalo jeftina. Povratna karta za automobil košta 54.30€. U Chamonixu je te nedelje održana čuvena planinska trka Ultra Trail Mont Blanc na kojoj je nastupilo oko 10’000 takmičara u 5 disciplina, među njima i članica naše redakcije Marija Sekulović koja je zauzela sjajno 31. mesto.

Nakon povratka iz Chamonixa i tog kišnog dana, dočekao nas je sunčani petak. Međutim na gondoli razočarenje. S obzirom na kišu koja je na kraju dana prešla u sneg, Švajcarci navodno nisu stigli da pripreme staze za skijanje. Nismo želeli da „odustanemo“ pa smo se ipak popeli gondolom do pomenutog planinarskog doma i na 3480mnv uživali u italijanskom espressu te suncu i belini Matterhorna, zaštitnog znaka poznatog brenda Toblerone čokolade.

Vreme se na žalost pokvarilo tih dana pa smo ih iskoristili za trčanje i planinarenje. Takođe smo obišli i obližnje skijalište Monterosa i planinarili po prelepim stazama Champoluca. Inače za ovaj ski centar kažu da je neotkriveni skijaški raj u Evropi, s obzirom da još uvek nije previše komercijalizovan.

Pošto se nismo baš naskijali prethodnih dana, odlučili smo da malo produžimo boravak, s obzirom na povoljnu vremensku prognozu. U ponedeljak smo konačno ponovo stali na skije a tokom čitavog dana su se smenjivali sunce i oblaci. Međutim skijanje je bilo odlično pa smo se zadovoljni spustili u naš smeštaj u Cerviniji, koje se inače nalazi na 2050m nadmorske visine.

Poslednjeg dana, sve do 9:30h čekali smo zajedno sa nekoliko stotina takmičara odluku Švajcaraca da li će raditi glečer ili ne. Kada je objavljeno da skijalište ipak neće raditi zbog vetra, ubacili smo skije u auto i preko Trsta i noćenja u Ljubljani konačno stigli u Beograd.

Sve u svemu zadovoljni smo što smo „premostili“ ovaj letnji period sa odlaskom na sneg i planinu. U iščekivanju otvaranja Svetskog kupa u alpskom skijanju i odlaska u austrijski Soelden, skijaški pozdrav od redakcije našeg magazina!

Skijanje sigurno nije prva asocijacija kada se pomene Iran. Velika i moćna blisko-istočna zemlja, koja je prethodnih decenija često bila na lošem glasu, zbog ublažavanja međunarodnih sankcija počinje da se ponovo otvara ka spoljnom svetu i postaje interesantna opcija za egzotični skijaški odmor. Iran je ozbiljna planinska zemlja i u njoj se nalazi preko sto vrhova viših od 4,000 metara.

Iako ima ukupno 19 ski centara, najpoznatija su četiri skijališta: Dizin, Shemshak, Darbandsar i Tochal. Sva čine deo planinskog venca Alborz u severnom Iranu koji se proteže od granice sa Azerbejdžanom uz zapadnu i južnu obalu Kaspijskog mora. Prva tri centra se nalaze u središtu planinskog venca, severno od Teherana koji je udaljen stotinak kilometara, odnosno oko 2 sata vožnje, dok se Tochal nalazi u neposrednoj blizini glavnog grada.

Iranski ski centri dostižu visine veće od najviših skijališta u Alpima. Većina ih se nalazi na visinama od preko 2,000 metara, dok skijaški tereni dostižu visine od 3,600 metara i preko. Planinskim vencem Alborz dominira 5,610 metara visoki Damavand, najviši vrh Irana i najviši vulkan u Aziji. Suv vazduh koji dolazi iz pustinje čini da je sneg na padinama Alborza fantastičnog kvaliteta tj. suv i lagan što ga čini savršenim za skijanje i bordanje i to naročito van uređenih staza.  Zbog velike visine ski sezona traje prilično dugo, od novembra do početka maja.

Dizin je najveći ski centar u Iranu i udaljen je oko 70 km od Teherana. Izgrađen je tokom šezdesetih godina prošlog veka za vreme vladavine šaha Reze Pahlavija, ali je Islamska revolucija 1979. godine dosta usporila njegov razvoj. Postao je poznat i van Irana zbog fantastičnog kvaliteta snega, kao i po tome što spada u najviše ski centre na svetu. Veliki broj sunčanih dana tokom sezone, kao i fantastični pogledi na moćni Damavand takođe su nešto što privlači sve veći broj skijaša i bordera iz godine u godinu.

Skijaški tereni u Dizinu prostiru se na visinama od 2,700-3,600 metara nadmorske visine. Što se tiče infrastrukture, skijalište raspolaže sa 9 ski liftova, 3 sedežnice i 3 gondole. Ukupno postoje 23 ski staze, od čega je 5 zelenih, 7 plavih, 8 crvenih i 3 crne staze. Severna orijentacija staza uglavnom  garantuje sneg odličnog kvaliteta tokom cele sezone.

Dok broj uređenih ski staza nije preveliki, ono što čini Dizin posebno interesantnim su nepregledne mogućnosti za freeride i turno skijanje. Pored sjajnih terena za skijanje po dubokom snegu između staza, postoji i veliki broj off-piste ruta. U istočnom delu skijališta, jedna od poznatih ruta ide sa druge strane planine do malog sela Gajereh koje se nalazi na putu za Dizin. Zatim, zanimljiva je i varijanta koja se pruža od poslednje stanice gondole - može se stići turno skijama do ski centra Darbandsar. Postoji takođe i mogućnost za heli skijanje.

Kao što je pomenuto, pored Dizina u istoj oblasti nalaze se još dva centra, Shemshak i Darbandsar koji su dosta manji, ali se Darbandsar ističe po nešto modernijoj infrakstrukturi.

Tochal, četvrto poznatije iransko skijalište, nalazi se praktično u samom predgrađu Teherana. Tochal je ujedno i najviši ski centar u zemlji. Skijalište se prostire od 1,900 do čak 3,850 metara nadmorske visine i jedno je od omiljenih mesta za odmor stanovnika 15-milionskog glavnog grada Irana.

EST Adventure iz Beograda organizuje u martu 2019. godine skijanje u iranskom Dizinu, a program i uslovi putovanja se mogu naći na linku ispod. Više informacija o putovanju može se dobiti preko e-mail adrese info@estadventure.com

Kako se približavao 1. maj počeli su planovi gde ga provesti i kako iskoristiti produženi vikend. Ove godine su praznici pali idealno u ponedeljak i utorak pa smo spajanjem sa vikendom dobili 4 dana i idealnu priliku za prolećno skijanje. Kao i do sada kada bismo skijali u ovo doba godine izbor je pao na Austriju jer je najbliža, a uslovi na glečerima su i dalje više nego dobri. Samo treba još odlučiti gde i krenuti na put.

Plan je brzo napravljen – za bazu biramo Innsbruck oko koga se u krugu od 100 km nalazi pet skijaških glečera - Hintertux, Soelden, Pitztal, Stubai i Kaunertal, od kojih smo na prva dva već skijali ranije. Odlučujemo se za Stubai i ponovo Hintertux, koji obično pruža fenomenalne uslove u ovo doba godine i proverena je varijanta. Pitztal i Kaunertal će ipak morati da sačekaju sledeći put. Imamo samo dva dana za skijanje pošto planiramo da jedan dan provedemo u Innsbrucku i učestvujemo na trci u trail trčanju koja se tamo održava.

Posle dugog iščekivanja konačno krećemo na put. Stižemo u Austriju, a tamo nas dočekuje prava zima i to ne samo na skijalištima nego maltene u celoj zemlji. Pada sneg usput, a već je palo skoro metar prethodnih dana na glečerima. Kao i obično želeli smo da budemo spremni na sve uslove pa smo poneli i skije za stazu i one za freeride. Potajno se nadamo da ćemo biti u prilici da koristimo ove druge i da je ostalo neko parče netaknutog snežnog prekrivača. Nade nam ubzo raspršuju drugari koji su već stigli na Tux dan ranije. Kažu da je bukvalno sve izvozano i da nema ni metra preostalog celca za freeride. Pitamo se da li je to moguće s obzirom da je velika količina novog snega pala maltene dan pre toga.

Stižemo narednog jutra na Hintertux i potvrđuje se priča naših prijatelja. Ne sekiramo se previše jer je ambijent predivan, sve je belo i izgleda kao da je sredina zime a ne početak maja. Staze su malo razrovane jer ratraci nisu uspeli u tako kratkom roku da sabiju veliku količinu novog snega. Sneg je idealan, suv i pršti pod skijama pošto je temperatura u minusu iako sija sunce. Skijanje na Tuxu retko kad razočara pa je tako bilo i ovaj put. Posle nekoliko sati uživanja završavamo skijanje u modernom restoranu Tuxer Fernerhaus na 2,600 metara i polako silazimo sa glečera.

Nakon dva dana u Innsbrucku, selimo se u obližnji Neustift im Stubaital koji je oko dvadesetak kilometara udaljen od podnožja glečera Stubai. Smeštamo se u apartman i gledamo prognozu za sutra – nije idealna – oblačno i padavine, ali deluje da će prvi deo dana biti koliko toliko ok.

Sutradan ustajemo rano i žurimo na glečer kako bismo što više iskoristili sunčano jutro. Prvi kontakt sa glečerom obećava i deluje da ćemo se na vrh skijališta izvući u rekordnom roku. U podnožju nas čeka veliki parking koji može da primi nekoliko stotina vozila i jedna od najmodernijih gondola koje smo ikad videli. Nova Eisgratbahn gondola je puštena u rad u oktobru 2016. godine i koštala je neverovatnih 64 miliona evra. Od doline do izlazne stanice na 2,900 m nadmorske visine stiže za samo 12 minuta.

Iz luksuzne kabine Eisgrata razgledamo oko sebe dok se penjemo. Prostranstvo je nepregledno, Stubai izgleda stvarno impozantno. Uopšte ne liči na glečer, s obzirom na veličinu pre bi se reklo da je u pitanju regularno skijalište. Stubai je inače najveći skijaški glečer u Austriji.

Staze se prostiru u svim pravcima, a između njih se nalazi ogromna količina terena za freeride koji je lako dostupan sa sistema ski liftova. Staze se u principu dobro uređuju, mada su bile malo razrovane kada smo skijali iz istih razloga kao i na Tuxu, zbog velike količine novonapadalog snega.

Infrastruktura žica i objekata na glečeru je stvarno odlična. Pored moderne Eisgrat gondole, i ostali liftovi su moderni i brzi. Tu je i nekoliko odličnih restorana, kafića i Intersport prodavnica. Posebno je impresivna izlazna stanica gondole Eisgrat gde se nalaze veliki samouslužni i a la carte restoran, kafić, ski depozit, i drugi sadržaji koji su na raspolaganju skijašima.

Vreme je ubrzo počelo da se kvari baš kako je prognoza i najavila. Za par sunčanih sati koliko smo proveli na glečeru, Stubai se pokazao kao pravo otkrovenje i sigurno ćemo ga posetiti ponovo.

Sve u svemu, prvomajski praznici u Austriji ponovo su se pokazali kao odličan izbor. Uslovi za skijanje su bili odlični, a i sam osećaj boravka na snegu u vreme kada kod nas polako pristiže leto je neprocenjiv. Zato i volimo odlazak na austrijske glečere na proleće i držimo se te tradicije iz godine u godinu.

Hintertux glečer

Stubai glečer

Kronplatz (italijanski - Plan de Corones) je poznato skijalište u Južnom Tirolu, najsevernijoj regiji Italije. Dobio je ime po obliku planina koje dominiraju krajolikom, a koje podsećaju na petlovu krestu pa je petao i zaštitni znak skijališta.

Najpoznatije mesto i geografski, kulturni i ekonomski centar regije je srednjevekovni grad Brunico-Brunneck. Nalazi se na nadmorskoj visini od 835m i ima oko 15,000 stanovnika.  2009. godine je proglašen najboljim malim gradom u Italiji za život. Celo područje je dvojezično i predstavlja idealnu mešavinu italijanskog šarma i austrijske uređenosti.

Prva stvar koju posetilac Brunica primeti je prelepi zamak koji se nalazi na brdu iznad grada. Zamak je dom jednog od nekoliko muzeja Reinholda Messnera, čuvenog alpiniste rodom iz Južnog Tirola, i posvećen je planinskim narodima sveta. Još jedan muzej legendarnog alpiniste, posvećen istoriji planina i velikim planinskim vencima u svetu, nalazi se na samom vrhu skijališta Kronplatz, na platou nekoliko koraka od izlazne stanice gondole koja izvlači na vrh planine. Izuzetno zanimljivo arhitektonsko rešenje zgrade muzeja radila je čuvena Iračanka Zaha Hadid.

Jedna od znamenitosti grada Brunica je prelepa glavna ulica – pešačka zona Via Centrale-Stadtgaase - prepuna prodavnica, enoteka, kafića i restorana. Brunico je poznat i po svom Božićnom vašaru koji se održava tokom meseca decembra svake godine.

Pored Brunica koji je jedini veći grad u okolini i pripadajućih sela  S. Lorenzo-St. Lorenzen, Falzes-Pfalzen, Gais/Villa Ottone-Uttenheim i Perca-Percha, druga poznatija mesta (uglavnom sela) u regiji Kronplatz su San Vigilio, Terento, Valdaora-Olang i idilična Valle Anterselva-Antholzertal koja je poznati centar za nordijsko skijanje i domaćin Svetskog kupa u bijatlonu.

Kronplatz je od Beograda udaljen oko 800km i do njega se može stići na nekoliko načina. Najčešće korišćeni put vodi preko Slovenije i Austrije – posle tunela Karavanke ide se dalje autoputem i izlazi sa njega kod Lienza odakle se nastavlja prema Italiji magistralnim putem. U pograničnom području između Austrije i Italije kreću da se ređaju skijališta – prvo ide austrijski Sauris, a zatim se nastavljaju italijanski ski centri iz sistema Dolomiti Superski kao što su San Candido, Sexten i ubrzo i Kronplatz. Do Kronlatza se može stići i na drugi način – autoputem preko Zagreba, Ljubljane i Trsta odakle se nastavlja na Belluno i Cortinu d'Ampezzo ili na Udine, pa preko Sextena i Sappade do Brunica. 

Do Brunica i okolnih mesta se može stići i vozom, a kada je u pitanju avio prevoz najbliži aerodromi su Bolzano, Innsbruck, Verona, Venecija i Bergamo.

Skijalište

Skijalište Kronplatz se prostire na visini od 975 do 2,275m nadmorske visine. Sa vrha skijališta na 2,275 metara, staze se prostiru na tri strane  ka mestima Brunico, San Vigilio i Valdaora-Olang. Ukupna deklarisana dužina staza iznosi 119 km koje opslužuju 32 najsavremenija ski lifta. Kronplatz je inače i u evropskim okvirima poznat po modernoj infrastrukturi i u žičare se često i obilno ulaže. Skijalištem dominiraju gondole kojih ima čak 21, dok ostatak čine moderni četvorosedi ili šestosedi uglavnom sa sistemom grejanja i haubama za slučaj lošeg vremena. Na Kronplatzu vučnica gotovo i da nema, tu je svega nekoliko po okolnim mestima koja nisu spojena sa glavnim delom skijališta.

Pored modernih ski liftova, Kropnplatz je takođe poznat i po najsavremenijem sistemu za veštačko osnežavanje. Skijalište raspolaže sa preko 500 topova za veštački sneg koji omogućavaju da se ovde sezona otvara relativno rano -  krajem novembra, iako prirodnog snega često nema ni malo. Pokrivenost staza sistemom za veštačko osnežavanje je 100%. „Veštak“ je inače neverovatnog kvaliteta, gotovo da je nemoguće primetiti razliku između njega i prirodnog snega. Velika ulaganja koja je ski centar imao u broj topova i kvalitet snega koji oni proizvode su razumljiva kada se uzme u obzir činjenjica da Kronplatz, kao i ostala skijališta u sistemu Dolomiti Superski često ima problema sa prirodnim snegom.

Deklarisanih 119 km staza izraženih u broju skijaških staza iznosi ukupno 47, od čega je 27 plavih, 13 crvenih i 7 crnih staza. Kronplatz je inače poznat upravo po kombinaciji crveno-plavih staza koje su idealne za početnike i porodice, ali će i bolji skijaši uživati u usavršavanju tehnike na perfektno sređenim stazama ovog italijanskog skijaškog bisera.

Ono što je generalno karakteristično za Kronplatz su besprekorno sređene, široke i dugačke staze. Skoro svaka staza je široka par stotina metara i dugačka preko kilometar, a staze koje se sa vrha spuštaju na sve tri strane u dolinu imaju dužinu i preko 5 km. Odlične su crvene staze br. 2 i 3 koje se sa vrha spuštaju ka Brunicu, kao i nekoliko plavih staza koje sa vrha idu ka Olang-Valdaori. U delu skijališta iznad sela San Vigilio ističe se staza Erta na kojoj se od sezone 2016/17 po prvi put vozi Svetski kup u ženskoj konkurenciji i to u veleslalomu. Sa druge strane brda od San Vigilia sa vrha kreće crna staza Piculin, najstrmija na Kronplatzu i jedna od najstrmijih u Italiji. Ova staza silazi nadomak sela San Martino in Badia u dolini Badia, a veza sa Alta Badiom je uspostavljena uz pomoć ski busa koji od podnožja staze Piculin do Corvare u Alta Badiji vozi na svakih 20 minuta.

Kako se uprava skijališta stalno trudi da ga unapredi, od sezone 2016/17 otvorena je i potpuno nova, plava staza Hinterberg koja je dugačka oko 3 km i spušta se sa vrha ka žičari Belvedere.

Kronplatz ima i jedan od najmodernijih snow parkova u Južnom Tirolu koji se nalazi između staza Belvedere i Plateau na visini od 2,230m nadmorske visine.

Kao i kada su u pitanju ostala skijališta u Dolomitima, prva asocijacija na Kronplatz je skijanje po uređenim stazama, a ne toliko na freeride. Mogućnosti za skijanje po dubokom snegu su prilično limitirane i zbog konfiguracije terena, a i zbog sve češćih problema sa prirodnim snegom. Jedine oblasti u kojima freeride dolazi u obzir su pojasevi šume u nižim delovima skijališta i neuređeni deo oko staze Piculin.

Sve u svemu, Kronplatz je fantastično skijalište i sigurno jedno od najboljih na kojima smo skijali. Ljubitelji uređenih staza će uživati, a ski centar je dovoljno veliki da predstavlja odličnu opciju za celonedeljno skijanje. Povoljne vremenske prilike su takođe jedna od prednosti Kronplatza s obzirom da ovo skijalište može da se pohvali sa skoro 300 sunčanih dana godišnje.

Za Kronplatz se može kupiti pojedinačni ski pass, ali se mnogo više isplati za malo veću sumu novca kupiti Dolomiti superski pass koji pokriva fantastičnih 1200 km staza i 12 različitih skijališta u Dolomitima. Cena Dolomiti superski passa zavisi od perioda sezone, pa tako za šestodnevnu ski kartu u periodu predsezone od otvaranja 26. novembra do 24. decembra treba izdvojiti 229 evra (161 za decu), u visokoj sezoni od 25.decembra do 7. januara i od 5. februara do 18. marta 287 evra (201 za decu), a u slabijoj sezoni od 8. januara do 4. februara, odnosno 19. marta do 2. aprila – 258 evra ( 181 za decu). Poređenja radi, pojedinačan ski pass za Kronplatz za šest dana košta 213, 239 i 266 evra u zavisnosti od perioda sezone.

Smeštaj

U pogledu smeštaja, skijanje na Kronplatzu ostavlja nekoliko opcija. Najbolje je smeštaj tražiti u okolini neke od tri polazne stanice gondola koje izvlače na vrh skijališta tj. Brunico, San Vigilio ili Olang-Valdaora. Sam Brunico udaljen je od polazne stanice gondole u mestu Riscone oko 3 km. Grad i okolina raspolažu sa oko 5,000 kreveta i mogu da ponude različite kategorije smeštajnih jedinica od luksuznih hotela pa sve do bazičnih soba i apartmana. Za one kojima je pored skijanja bitno da postoje i neki drugi sadržaji najbolje je smestiti se upravo u samom gradu, dok oni drugi kojima to i nije tako važno smeštaj mogu potražiti u okolnim selima koji su bliži skijalištu kao što su San Lorenzo di Sebato, Riscone itd.

Smeštaj u San Vigiliju i okolnim selima je strateški pogodan za skijaše koji žele da koriste pune benefite Dolomiti superski passa i da kombinuju skijanje na Kronplatzu sa skijalištima Sella Ronde (Alta Badia, Val di Fassa, Val Gardena i Arabba).

Restorani, barovi, apres ski

Kao i u ostalim skijalištima u Dolomitima, gastronomija je bitan faktor sveukupnog uživanja tokom skijanja na Kronplatzu. Mešavina austrijskog i italijanskog, uz dodatak uticaja autohtonih ladinskih starosedelaca stvara jedinstvenu kombinaciju koja predstavlja praznik za nepca za svakog ljubitelja dobrog zalogaja. Ovde ćete popiti savršeno espresso, ali i pojesti ništa manje dobru gulaš supu, štrudlu od jabuke, Kaiserschmarren ili neki drugi delikates austrijske kuhinje. Tu su naravno i specifični lokalni specijaliteti po kojima je cela regija dobro poznata.

Planinski restorani su brojni i jako lepo sređeni, pa je svaka pauza na skijanju poseban hedonistički ugođaj. Kada je u pitanju apres ski, najpoznatije mesto za provod je bar K1 kod polazne stanice gondole u Risconeu gde zabava traje od završetka skijanja do ranih jutarnjih sati. Za ljubitelje apres skija tu je i Gassl, bar, restoran i picerija kod polazne stanice gondole u Olangu.

Brunico kao veće mesto ima solidnu ponudu restorana, pizzeria, kafića i barova uglavnom lociranih u glavnoj ulici – pešačkoj zoni ili oko nje. Tu je i jedini noćni klub Pukanaka. San Vigilio je dosta manji, i važi za mirnije, porodično mesto.

Alta Badia je ski centar koji se nalazi u italijanskoj provinciji Bolzano - Južni Tirol. Smeštena u širokoj dolini Badia, u srcu Dolomita, Alta Badia nije kompaktno mesto, već je čini 6 gradića, grupisanih u 3 opštine - Corvara sa mestima Corvara i Colfosco, Badia koju čine  La Villa, San Cassiano i Badia, i na kraju La Val, koji zajedno imaju oko 6,000 stanovnika. Corvara je najveće mesto u dolini i kolevka turizma ove regije. Takođe ima i najbolju vezu sa autoputem, aerodromima i javnim prevozom. Veće mesto je i La Villa koja pored Corvare nudi najveću ponudu smeštaja, a tu su i drugi sadržaji poput restorana, kafića i prodavnica.

Zavisno od grada,  nadmorska visina u dolini Badia ide od 1348 m do 1645 m. Zajedno sa skijalištima Val Gardenom, Val di Fassom i Arabbom/Marmoladom, Alta Badia čini Sella Rondu, čuvenu skijašku kružnu rutu oko masiva Sella. Obilazak Selle je nešto što ne treba propustiti jer pomenuta 4 ski centra zajedno imaju oko 500 km staza, a priroda je prelepa, po mnogima najlepša u Evropi.

Starosedeoci ovih planina su Ladini, koji i dalje koriste svoj specifični jezik. Celo područje je trojezično, uz neobični ladinski jezik, u upotrebi su i italijanski i nemački. Cela regija je dugi niz godina bila u sastavu Austrije, tako da gradići u dolini Badia, kao i ostala mesta u Dolomitima, odišu poznatim tirolskim ambijentom i šarmom.

Osim skijanja, Alta Badia posetiocima pruža i mnoge druge mogućnosti za uživanje u odmoru. Boravak u Badia dolini turisti mogu iskoristiti i za opuštanje u brojinim specijalizovanim spa centrima, klizanje, jahanje, nordijsko skijanje (oko 80 km staza) i šoping. Prodavnice uglavnom nude tradicionalne ladinske proizvode, a osim toga postoje i brojni butici sportske opreme.

Sredinom decembra svake godine, Alta Badia je mesto održavanja muškog veleslaloma Svetskog kupa, koji se vozi na čuvenoj stazi Gran Risa.

Alta Badia je od Beograda udaljena 842 km. Do nje se može doći na nekoliko načina. Najkraći put je preko Austrije, autoputem preko Zagreba, Ljubljane, Villacha i Spittala. Odatle se nastavlja magistralnim putem prema Lienzu, i kod San Candida/Innichena i Dobiacca ulazi se u Italiju. Zatim se nastavlja putem za Brunico i tu se skreće levo za Alta Badiu. Nakon 30-ak kilometara stiže se u La Villu, Corvaru ili Colfosco u zavisnosti od toga gde ste smešteni. Ovo je i najjeftinija varijanta jer se od putarina plaća samo tunel Karavanke (pored neizbežne hrvatske putarine) i slovenačka i austrijska vinjeta. Druga varijanta ide autoputem kroz Italiju preko Trsta, Pordenonea i Belluna. Najbliži aerodromi su Innsbruck i Verona. Takođe, kao opcije za avionski prevoz mogu se koristiti i nešto dalji aerodromi u Milanu, Bergamu ili Veneciji. Sa italijanskih aerodroma postoji autobuska linija do Alta Badie, odnosno do najvećeg mesta Corvare.

Skijalište

Skijalište se nalazi na nadmorskoj visini od 1400 – 2700 m. Ukupno raspolaže sa 130 km staza, od čega je 53% plavih, 40% crvenih i 7 % crnih staza. Iz konfiguracije staza proizilazi da je Alta Badia najpogodnija za porodično skijanje i početnike, s obzirom da ski tereni nisu previše zahtevni. Za eksperte više se preporučuju susedne Val Gardena i Arabba, mada će i u Alta Badiji potkovaniji skijaši naći ponešto za sebe – nekoliko lepih izazovnijih crvenih staza i naravno čuvena Gran Risa, crna staza na kojoj se vozi Svetski kup. Nama se više svidela njena crvena varijanta, sigurno jedna od najboljih koje smo vozili u Alta Badiji.

Alta Badija, kao i ostala skijališta u Dolomitima poslednjih godina imaju velike probleme sa prirodnim snegom kojeg je iz sezone u sezonu sve manje. Početkom 2017. godine, kada smo ovde skijali, prirodno stvorenog snežnog pokrivača gotovo da nije ni bilo. To međutim upravi skijališta nije pravilo velike probleme s obzirom da sistem za veštačko osnežavanje funkcioniše gotovo savršeno. Jedan od glavnih utisaka nam je bio da je kvalitet veštačkog snega neverovatan i da je skoro nemoguće primetiti razliku između veštačkog i prirodnog snega. To nije slučaj samo sa Alta Badijom u kojoj je oko 88 km staza pokriveno topovima za veštačko osnežavanje već i sa ostalim skijalištima u Dolomitima.

Ono po čemu je Alta Badia takođe poznata su savršeno uređene staze. Oni koji prevashodno vole uređeno skijanje ovde će uživati. Infrastruktura je sasvim dobra, liftovi nisu poslednja reč tehnike, ali su dovoljno moderni i brzi.

Zaključak je ipak da su staze u Alta Badiji možda suviše blage i kratke iako postoji nekoliko dugačkih i lepih crvenih staza. Od nekoliko sektora skijališta nama se najviše dopao pomalo zavučeni i izolovani Colfosco. Razlog tome je nekoliko savršenih crvenih staza koje se nalaze u ovom delu, a takođe i dramatična scenografija koja dominira predelom – poznate crvene stene Dolomita koje se izdižu direktno iznad staza. Generalno, Alta Badia je skijalište sa jednim od najlepših krajolika koji možete videti u planinama.

Ski pass se može kupiti samo i za područje Alta Badie, mada bi bila prava šteta ne doplatiti par desetina eura i ne nabaviti čuveni Dolomiti Superski skipass, koji omogućava korišćenje najvećeg sistema žičara pokrivenih jednom ski kartom, i ukupno obuhvata 1220 km staza. Od toga je 500 km direktno povezano u regiji Sella, a od ostalih skijališta koji su obuhvaćeni ovim ski passom najpoznatija su Kronplatz i Cortina d’Ampezzo.

Smeštaj

Veliki broj mesta u Alta Badia regiji nudi različite opcije smeštaja. Od ekstravagantnih hotela do malih porodičnih apartmana, naći će se za svakog po nešto. Smeštaj je dosta skuplji i luksuzniji u većim mestima kao što su Corvara, La Villa i Colfosco, kojima dominiraju elegantni hoteli za nešto bogatiju klijentelu. Za one koji traže nešto povoljniju varijantu, najbolja opcija je da potraže smeštaj u manjim mestima u dolini kao što su San Cassiano, Pedraces ili La Val. Usluga je generalno dobra bez obzira na broj zvezdica, jer iako se radi o Italiji, mentalitet ugostitelja je austrijski, tako da se o kvalitetu izuzetno vodi računa.

Restorani, barovi, apres ski

Cela oblast je poznata po gastronomiji, postoji veliki broj restorana koji služe i austrijska i italijanska jela. Ovde ćete pojesti odlične pizze i paste ali i ništa lošije Kaiserschmarren, Apfelstrudel ili gulaš supu. Najbolje od oba sveta što bi se reklo.

Turisti mogu da biraju između porodičnih farmerskih restorana, luksuznih i elegantnih - najčešće u okviru hotela, zatim snack barova ili picerija. Meštani su naročito ponosni na tradicionalnu ladinsku kuhinju.

Jedan od glavnih utisaka tokom skijanja u Alta Badiji su nam definitivno bili planinski restorani koji su fantastični redom bez izuzetka. Znate ono kad hoćete da pravite pauzu na skijanju pa kažete idemo tamo u onu lepu kafanu. E ovde ta rečenica može da se odnosi na bilo koji restoran na celom skijalištu. O estetskom momentu se izuetno vodi računa – kamen, drvo i topli planinski tonovi su dobitna kombinacija. Toliko je lepo da se čovek teško natera da nastavi sa skijanjem posle pauze.

Ljubitelji noćnog provoda u Alta Badiji neće biti previše zadovoljni, jedno od retkih mesta koje je živo uveče je Badia pub u Pedracesu. Ni apres ski u popodnevnim satima nije preterano zanimljiv. Vredi pomenuti bar Las Vegas iznad San Cassiana i otvoreni šank na Piz la Ila iznad LaVille. Generalno Alta Badia je više koncipirana kao utočište za turiste koji prevashodno vole da veče provedu u lepom restoranu uz dobru hranu i vino, nego uz pivo i ludi noćni provod.

Avion je sa piste aerodroma Nikola Tesla poleteo u 8.10, a već u 11 sam skijao na slovenačkom Krvavcu! Bilo mi je pomalo nestvarno dok je sneg šuštao ispod mojih skija...pa pre manje od tri sada sam bio u Beogradu. Priliku da za pet dana obiđem pet skijališta u Sloveniji zaista nisam smeo da propustim. Moram da priznam da me posebno privlačio Kanin, najviši ski centar bivše Jugoslavije, koji je posle nekoliko godina ponovo počeo s radom.

KRVAVEC

U Sloveniji, ako imate automobil, ništa nije preterano daleko, a Ljubljančani su te sreće da im je Krvavec udaljen samo pola sata vožnje. Interesantno je da je to najbliži ski centar jednom aerodromu u Evropi, pošto od Brnika ima osam kilometara. Dakle, posle petnaestak minuta od kada sam napustio aerodromsku zgradu, već sam se presvlačio na parkingu ispred gondole i s nestrpljenjem čekao da me ona podigne na bele staze. Snega je bilo sasvim dovoljno (oko 60 cm) a u servisu Jecom sport su me zadužili sa skoro novim Elanom SL...uživanje je moglo da počne.

Šteta što je baš tog dana vrh bio u magli, a duvao je i jak vetar. Međutim, staze su bile sređene, a čim sam se spustio nešto niže, vidljivost je bila vrlo dobra. Krvavec nije slučajno proglašen najboljim skijalištem u Sloveniji i zaista pruža super mogućnosti za sve vrste skijaša - od plavih, pa do crnih staza, za svakog po nešto.

Što se tiče ugostiteljskih objekata, dominira hotel Krvavec, koji se nalazi na najvišoj nadmorskoj visini u Sloveniji i smešten je direktno na stazi. Nismo odoleli domaćim kobasicama i nefiltriranom Union pivu - odlično je!

KRPLJENJE NA POKLJUKI 

Krpljenje, kako Slovenci zovu hodanje na krpljama, video sam samo u stripovima i filmovima koji su opisivali život hrabrih trapera. Tako da mi se ideja da posle skijanja napravimo noćnu turu kroz šumarak Pokljuke činila više nego zanimljivom. Istina, krplje se više ne prave od drveta i konopca, ali su i ove moderne jednako dobre. Sa lampama na glavama probijali smo se kroz dubok sneg. Osećaj...pa dobro, nije baš kao iz filma Povratnik, ali je opet super iskustvo. Posebno kada nas je u sred šume naš vodič ponudio gutljajem specijalnog likera smrekovca, koji se pravi od rakije i mladih iglica smreke. Ovakva zanimljiva putešestvija mogu da traju i ceo dan i da uključuju noćenje u brvnari visoko na planini.

Ali nije samo krpljenje ono što biste trebalo da probate u Pokljuki. Ovo mesto je i poznato po modernom centru za nordijske discipline - skijaško trčanje i biatlon. Posle malo vežbe i nekoliko padova, savladao sam osnovni korak - i svidelo mi se. Netaknuta priroda, najčistiji mogući vazduh i fizička aktivnost u kojoj je angažovano celo telo. Šta čovek više da poželi.

BLED - KRANJSKA GORA 

Naši domaćini su me zagolicali sjajnom idejom - pošto od nedavno postoji mogućnost da se kupi jedinstveni ski pas koji važi za pet slovenačkih skijališta, bilo bi najbolje stacionirati se u Bledu, koji se nalazi praktično u središnjem delu te regije, pa za odlazak u različite ski centre ne treba mnogo vremena.

Tako smo pre puta u Kranjsku Goru predahnuli u legendarnoj kavani Park na Bledu, a to se ne računa ako se ne proba čuvena bledska krempita, koju je pre pola veka osmislio srpski majstor Ištvan Lukačević. Postaje mi jasno zašto je recept i dalje strogo čuvana tajna. Ukus krempite je - prste da poližeš!

I tako, pun slatkih utisaka putujem ka Kranjskoj Gori i sa nestrpljenjem čekam noćno skijanje. Staza iznad zvanično najboljeg hotela u Kranjskoj Gori Ramada Resort blista pod reflektorima i prvi skijaši se već spuštaju. Staza je iz kategorije plavih, ali ima preko 700 metara i, pošto nema gužve, uživamo u skijanju. Kranjska Gora je najpopularnije skijalište u Sloveniji, zato i ima iznenađujuće mnogo gostiju sa prostora bivše Jugoslavije.

Sledećeg jutra pažnju mi privlači atraktivan crveni ski autobus koji besplatno prevozi skijaše na nešto udaljenije staze, a izgleda retro - poput američkih školskih buseva. U ovom idiličnom mestu ima šta da se vidi - kafići, restorani, picerije...pored staze iz bara na otvorenom praši Dubioza kolektiv.

KANIN

O Kaninu sam čuo da je jedno od najatraktrivnijih skijališta u ovom delu Evrope, posebno zbog fantastičnog pogleda koji doseže od Triglava pa čak do Jadranskog mora. Zbog problema sa gondolom iz Bovca, ovaj centar je godinama bio zatvoren za skijaše i bordere. Sada je konačno i to rešeno, ali avaj, na ovom delu Alpi, gde se snežni pokrivač obično meri u metrima, ovoga puta ga ima dovoljno tek da dve staze budu dobro sređene.

Međutim, kada me je gondola izvukla na vrh, usledilo je jedno dugačko - vauuuu. Imali smo sreće s vremenom, oblaka ni na vidiku, pa je pogled pucao skoro do Trsta. U daljini je svetlucalo more...skijati u takvom okruženju jedinstven je osećaj. Šteta što je strana prema italijanskoj Sella Nevei bila zatvorena zbog nedostatka snega. Ta staza, bar ono što sam uspeo da vidim, obećava. Naročito što je moguće spuštanje sve do samog podnožja do kojeg vode dve crvene staze, na jednoj od njih se vozi i Svetski kup u superveleslalomu.

Dobro je što za oba, sada povezana skijališta, važi jedan ski pas. Kanin je posebno atraktivan za ljubitelje dubokog snega, gotovo da nema mesta sa kojeg nije moguće skijati freeride. Pošto je područje skijališta nacionalni park, još nije dozvoljena proizvodnja veštačkog snega. Prirodnog uglavnom ima i previše, ali ove zime, bar do sada, to nije bio slučaj. Ovo je jedno od retkih skijališta gde je moguće skijati čak do maja, a domaćini nam kažu da je čest slučaj da ogromne količine belog prekrivača pokriju Kanin tek u martu i zadrže se jako dugo.

Oduševljen sam i pogledom iz restorana na "čuki", gde je moguće konzumirati slovenačke specijalitete uz spektakularan pogled. Dolina reke Soče, u kojoj je smešten Bovec inače je kao iz bajke. Posebno je atraktivna leti, kada dolaze turisti iz cele Evrope kako bi uživali u raftingu, vožnji bicikala, planinarenju...

CERKNO

Nikada nisam skijao ni na Cerknom, tako da nisam znao šta da očekujem, osim onog što sam video na fotografijama, jedino sam čuo da je nekoliko godina zaredom proglašavano najboljim ski centrom u Sloveniji. Staze se nalaze na podnožju Črnog vrha na 1.290 metara nadmorske visine i do njih je moguće doći automobilom.

Sunčani vikend bez oblačka, odmah je bilo jasno da je ovo jedno od omiljenih mesta skijaša iz Slovenije, ali i Hrvatske. Od restorana Alpska perla, koji su sagradili austrijski majstori i koji izgleda prelepo, prostiru se staze na kojima je popriličina gužva. Mnogo najmlađih je uz pomoć instruktora pokušavalo da savlada veštinu skijanja, ali čim se malo odmakne od centralnog dela, situacija je mnogo bolja. Solidno široke staze pružaju mogućnost za pravo uživanje, prostiru se na površini od 10 hektara ukupne dužine od oko 18 kilometara.

Na crvenoj stazi interesantnog naziva Lom uživali smo u takmičenju 14-godišnjaka u slalomu. Neverovatno kako ti mlađahni tinejdžeri skijaju... Dve staze dugačke su skoro dva kilometra i one su plave, a najduža crvena ima oko kilometar. Više i nema potrebe da pominjem da je pogled fantastičan, sa pitomog platoa na surove vrhove.

VOGEL

Kada bih morao da da jednom rečju opišem Vogel, izabrao bih - idilično. Da me gore čeka prijatno iznenađenje, shvatio sam čim je iz gondole pukao pogled da Bohinjsko jezero. U gondoli, koja prima oko 80 ljudi, čuje se engleski i to onaj američki. Očigledno da su i oni čuli kakva je ovo lepota.

Centralni plato skijališta me je podestio na Kopaonik, ali samo do trenutka kada sam se okrenuo na drugu stranu i ugledao najvišu planinu nekadašnje Jugoslavije Triglav. Naš domaćim Matej nam kaže da je najbolje da odmah idemo na Zadnji Vogel, crvenu stazu koja je veoma interesantna za rekreativce jer ima različite nagibe. Na dvosedišnici u podnožju uopšte nema čekanja, pa sam se poprilično naskijao do ručka.

Kada ima dovoljno snega, gotovo da nema delića skijališta na kojem se ne vide štrafte freeridera...  Malo mi je žao što ne radi Žagarjev graben, staza kojom je moguće spustiti se do početka gondole i Bohinjskog jezera. Drugi put...

I tako, pun utisaka, hvatam noćni avion za Beograd. Nisam se ni presvukao, u skijaškoj jakni i borderskim pantalonama ulazim u avion i smeškam se namontiranim stjuardesama. Srećom, skinio sam ski naočare. Neki su verovatno mislili da sam čudak. Jesam.                     

Zanimljivo je da su gotovo svi sagovornici bili na ivici plača dok smo razgovarali. Kao da su govorili o svojoj majci, nježno i s poštovanjem. Ne sjećam se da smo do tada radili išta veličanstvenije od priče o Jahorini. Izgleda da smo svi zaljubljeni u nju. Tajno i trajno, kaže za Skijanje.com Zoran Kubura, jedan od autora sjajnog dokumentarnog filma "Skije koje su napravile planinu".

Film je rađen u produkciji BHT, a pored Kubure, scenario i režiju potpisuje i Bojan Hadžiabdić. Radi se o jednom od najboljih dokumentaraca o planinskoj lepotici, a u njemu, kako kaže Zoran, govore "dobri duhovi planine". 

- Kolega Bojan Hadžiabdić i ja smo djeca olimpijskog grada. Naši očevi su pasionirani skijaši. Oni su nas i zarazili planinom. Može se reći i da smo odrasli na Jahorini, Bjelašnici, Trebevici i Igmanu. Obzirom da smo obojica novinari, da zajedno radimo u redakciji Dokumentarnog programa BHT1, bilo je logično da jednom, onako za svoju dušu, uradimo priču koja obojici puno znači - priča Zoran Kubura.

Dodaje da se ne seća šta je tačno pokrenulo ideju da se snimi ovakav film. 

- Slušajući očeve kako pričaju o svojoj mladosti koju su proveli na Jahorini, o ljudima koji su bili dobri duh te planine, čije su skije i gole ruke napravile sve to što danas imamo, a sve to radili iz čiste ljubavi, nije bilo dileme, krenuli smo snimati. Kad smo stigli i kako smo mogli, u slobodno vrijeme, nešto i u toku radnog vremena, stalno tragajući za novim likovima, arhivom, fascinantnim pričama.

Potraga za materijalom bila je mukotrpna, trebalo je "prevrnuti" ogromnu arhivu, pogledati svaku fotografiju, prelistati brdo starih novina...

- Pronašli smo svaki postojeći kadar koji je TVSA snimila na Jahorini do rata i sve privatne arhive fotografija do kojih smo mogli doći. Znali smo da će neki ljudi ubrzo da nas napuste zbog bolesti i starosti. Zato smo sa njima proveli najviše vremena, snimajući sate materijala. Čak smo pretresli i svu arhivu dnevnih novina "Oslobođenje", od 1948. do 1992, tražeći svaki tekst ili fotografiju u kojem se spominje Jahorina ili skijanje. Svaki broj, list po list. To je trajalo danima ali bilo je uživanje. 

Poseban doprinos svijim sećanjima dao je je Aleksandar Aco Bošković, koji je nedugo pošto je pogledao finalnu verziju filma, preminuo.

- Jedan od dobrih duhova te planine. Od njega smo čuli nevjerovatne priče o entuzijazmu i ljubavi. Uspio je da pogleda film i za nekoliko mjeseci nas je napustio. Nakon emitavanja nas je nazvao i plakao. Rekao je da smo spasili dio istorije. To je jedan od najvećih trenutaka koji smo doživjeli radeći dokumentarce. Naš dug prema svim tim ljudima koji su nam utabali staze bio je veliki i nadamo se da smo uspjeli da vratiimo bar dio toga. 

Snimanje je trajalo oko godinu i po dana. jer su neki sagovornici bili u inostransvu i autori su morali da sačekaju kako bi kompletirali priču.

- Jedan od njih je bio i Ajdin Pašović, zasigurno najveći skijaš sa ovih prostora. Kao trener BiH skijaške reprezentacije bio je na Olimpijskim igrama u Sochiju i tu smo ga kontaktirali preko Skypea. Nismo bili sigurni da ćemo uspjeti da ga snimimo. Sletio je u Sarajevo, posjetio porodicu i istu noć smo snimali. Nije bilo vremena da to uradimo sutradan jer je išao nazad u Norvešku.  

Velika pomoć stigla je i od legendarnog skijaša Stojana Granzova, ali je postojao jedan problem. 

- Nažalost, nije htio pred kameru i to nam je jedina goričina koju smo osjetili tokom snimanja. Imao je hiljadu nestvarnih skijaških anegdota, rodio se na Jahorini, diše s njom, ali uzalud, nije htio da se snima. Stvar je popravila njegova kćerka Mirjana, olimpijka, još jedno jahorinsko dijete. Ona je prepričala očeva sjećanja, ali je podijelila sa nama i svoje emocije. Nažalost, nismo mogli snimiti sve one ljude koji su ostavili svoj trag na ovoj lijepoj planini. To je produkcijski nemoguće. Bio bi to serijal od 100 nastavaka. Ali sačuvali smo nešto od zaborava, a to je ustvari ljepota dokumentarizma.

Pogledajte ovaj divan film:

Naša poseta Hintertuxer Gletscheru u Austriji, došla je prilično neočekivano. Naime, boravili smo te nedelje u Sloveniji poslom i planirali povratak kući za četvrtak, 25.09. Naravno, kao i uvek razmišljali smo kako bi bilo lepo otići na neki od austrijskih glečera koji su „preko granice“, u Koruškoj ili Tirolu.

U međuvremenu smo saznali da je zbog migrantske krize zabranjen ulaz vozilima sa srpskim registarskim oznakama u Hrvatsku. S obzirom da smo u četvrtak obilazili Mariborsko Pohorje i Golte, novi plan je bio da se preko Mađarske vratimo kući.

Kako u automobilu uvek imamo par skija i cipela spremnih za „akciju“, u sredu nam je posle nekoliko piva u ljubljanskom pubu Cutty Sark sinula ideja. Ako već ne možemo da se vratimo kući, zašto ne bi smo otišli na skijanje, Mölltaler ili Hintertuxer gletscher. Pogledali smo vremensku prognozu za petak: svež sneg (30-40cm) i sunce na „Hinteru“, idealno.

Definitivna odluka donesena je u četvrtak na pumpi, nakon posete Goltama. Umesto prema Pečuju, krenuli smo prema tunelu Karawanken. Na sledećoj pauzi kod Kranja smo shvatili da nemamo smeštaj za četvrtak uveče. Preko Bookinga smo rezervisali sobu u Mayrhoffenu i nastavili dalje ka Villachu i Bischofshofenu.

Kiša nas je pratila ceo put pa smo odlučili da reskiramo. Umesto autoputem preko Salzburga i Nemačke, odlučili smo se na kraći ali mnogo neizvesniji put preko Zell am Seea i Gerlos prevoja što je, ispostaviće se bila dobra odluka. Kiša je stala a nakon desetine serpentina i uspona na preko 1.600m, konačno smo ugledali sneg.

Usledilo je spuštanje ka Zillertal dolini i Mayrhofenu. U pansion stižemo oko 23h, ostavljamo stvari i odlazimo u Scotland Yard Pub. Mesto je prilično prazno jer je letnja sezona tek završena.

U petak smo ustali pomalo razočarani jer smo napolju ugledali potpuno oblačno vreme. Prognoza je bila sunce, zar je moguće da su toliko pogrešili. Penjemo se prema Tux dolini, svraćamo na kratko u Lanersbach da se javimo našim prijateljima iz Turističke organizacije Tux-Finkenberg, pa nastavljamo dalje.

Konačno smo smo stigli u Hintertux, sneg je u samom mestu. Penjemo se jednom pa drugom gondolom, sada smo u oblaku. Pred izlaznom stanicom druge gondole konačno fenomenalan prizor. Iznad oblaka smo a ispod nas „more“. Oduševljeni ulazimo u treću gondolu i penjemo se na vrh glečera, na 3.250m. Temperatura na vrhu je nula celzijusa, idealno vreme bez vetra.

Na skijama smo i premijerno otvaramo sezonu 2015/16. Probamo staze na vrhu koje su nešto mekše zbog novonapadalog snega. Zbog toga odlučujemo da skijamo sve do restorana Tuxer Fernerhouse na 2.660m. Ova pista broj 3. je odlična, tvrda, crvena i široka, pa tu pravimo nekoliko vožnji.

Dosta je i takmičara, veliki broj staza je zatvoren ali je glečer dovoljno prostran da ima sasvim dovoljno pista i za rekreativne skijaše kao što smo mi.

Ono što nas oduševljava je pravi zimski ambijent. Pored staza ima sveže novonapadalog snega pa imamo utisak da je februar ili mart a ne kraj septembra. Međutim, s obzirom da imamo skije za uređenu stazu, nismo se odlučili za „freeride“, a i zbog rupa u glečeru koje nisu vidljive upravo zbog svežeg snega.

Pravimo pauzu u Tuxer Fernerhouse na prelepoj terasi i koristimo priliku za sunčanje i fotografisanje. Restoran je odličan, a hrana i piće su pristupačni, pogotovo u takozvanoj „menzi“, gde možete sasvim pristojno ručati za 10-15€. Postoji i „a-la-carte“ deo koji je skuplji ali u njega nismo svraćali.

Nakon toga usledilo je još nekih sat-dva skijanja, sada već po mekanim i razrovanim stazama na vrhu ali je staza do restorana i dalje dobra. Oblaci su krenuli da se podižu, pa odlučujemo da polako završavamo sa skijanjem.

Spuštamo se gondolom do mesta Hintertux na 1.500m gde smo se parkirali. Nakon presvlačenja krećemo nazad. Planirana ruta preko Beča i Budimpešte je promenjena u poslednjem trenutku jer smo saznali da je granica ponovo otvorena pa preusmeravamo GPS na Villach i Ljubljanu. Kiša nas ponovo prati pa u Beograd stižemo u subotu, tek oko 4h ujutru. Sve u svemu bilo je naporno ali je vredelo!

I za kraj, Hintertux je zaista odličan glečer, verovatno i najbolji u Austriji, koji nudi veliki broj staza za letnje i pogotovo jesenje skijanje. Međutim, ovde svakako treba doći i preko zime kada uz ski pass za celu Zillertal regiju, pored pomenutog Hintertuxa, možete obići i sjajna obližnja skijališta kao što su Zell am Ziller, Hochfügen i Mayrhofen.

Kompletnu galeriju možete pogledati na našoj Facebook stranici.

Početkom maja posetili smo austrijski gradić Kaprun i skijali na obližnjem glečeru Kitsteinhorn. Kod izbora mesta presudilo je mnoštvo sadržaja koje ovo mesto i glečer nude u odnosu na ostala austrijska glečerska skijališta. Moelltaller i Hintertux glečeri, iako pružaju bolje uslove za skijanje, pored toga nemaju mnogo toga da ponude. Selima u njihovom podnožju dominiraju porodične kuće tako da čovek baš i nema gde da prošeta ili popije piće kada se vrati sa skijanja.

Kaprun i Kitsteinhorn su u prolećnim mesecima sušta suprotnost tome. Posebno je živahno za prvomajske praznike kada sve vrvi od turista, kako u gradu tako i na samom glečeru. Kaprun je lep austrijski gradić sa simpatičnom centralnom pešačkom zonom, mnoštvom hotela, restorana, kafića i prodavnica. Kada smo u prolazu ne propuštamo da svratimo u ogromni Intersport Brundl koji se nalazi u centru mesta. Ova prodavnica se prostire na pet spratova i predstavlja pravi raj za  ljubitelje skijaške i generalno sportske opreme, a ima i odlična sniženja u prolećnim mesecima.

Nedaleko od Kapruna nalazi se i Zell am See, lepo mesto na obali jezera, koje je u zimskim mesecima poznato kao odlično skijalište. Na 80km od Kapruna smešten je Salzburg koji je takođe odličan izbor za popodnevni izlet posle skijanja.

Turistička zajednica Kapruna se izuzetno trudi da gostima koji dolaze za prvomajske praznike obezbedi veliki broj zanimljivih sadržaja u kojima mogu da uživaju za vreme boravka. Tokom nekoliko dana praznika na glečeru se održava veliki broj zabavnih događaja kao što su koncerti različitih izvođača, promotivna takmičenja i slično. Atmosfera u restoranu i barovima oko impozantnog Alpine centra na glečeru je gotovo uvek vesela, muzika je glasna, toči se pivo u neograničenim količinama, ljudi igraju po stolovima i dobro se provode.

Jedna od najzanimljivijih promotivnih događaja za skijaše je besplatni ski test modela za narednu sezonu u kome učestvuju skoro svi poznatiji proizvođači kao što su Head, Fischer, Atomic, Blizzard, Voelkl itd. Naravno da nismo propustili priliku da isprobamo par modela koji još uvek nisu stigli u prodavnice.

I dok su vanskijaški sadržaji na vrhunskom nivou, ono što malo zaostaje po kvalitetu je samo skijanje. Zamerka se prevashodno odnosi na uređeno skijanje jer staze nisu preterano dobro sređene. Nismo uspeli da dokučimo da li je u pitanju prosto nedovoljno dobra priprema staza ili je problem u velikoj količini ljudi koja njima prođe (za prvomajske praznike su velike gužve česta pojava). Šta god da je razlog, staze nisu besprekorne čak ni rano ujutru, a već oko 12-1h „puknu“ potpuno. Sigurno da sa tim ima ima veze i činjenica da je proleće i da su temperature više, mada takvih problema nismo imali na drugim austrijskim glečerima u ovo doba godine.

Kada tome dodamo činjenicu i da je vreme bilo vrlo promenljivo za vreme našeg boravka jasno je da se nismo baš naskijali. Međutim, u pravim vremenskim uslovima Kaprun ima izuzetan potencijal za skijanje van staze. Iako je skijalište glečersko i samim tim ograničeno po prostranstvu, Kitzsteinhorn ima puno odličnih terena za freeride koji su obeleženi i lako dostupni sa staza. Ovog puta nismo imali sreće da nas dočeka svež sneg, ali kada sneg padne ugođaj je sigurno zagarantovan. Za ljubitelje trikova Kitsteinhorn nudi i tri snowparka.

Inače, najviša tačka glečera nalazi se na 3030 m, i skijanje je moguće tokom cele godine, mada je dosta lošije u letnjim mesecima. Kitsteinhorn ima oko 40 km staza, a skijaška infrastruktura je zaista odlična. Sistem žičara na Kaprunu poznat je i po tome što gondola koja ide do vrha glečera prelazi preko najvišeg gondolskog stuba na svetu, visokog 113,6 m.

Iako je skijanje ovog puta moglo da bude i bolje, sve u svemu, uživali smo tih nekoliko dana na Kaprunu.  Sam osećaj boravka na snegu u vreme kada kod nas polako pristiže leto je neprocenjiv. Zato i volimo odlazak na austrijske glečere na proleće i držimo se te tradicije iz godine u godinu. 

Kada žice stanu, priroda utihne pritajeno, a ljubitelji snežnih sportova odu da se ogreju i odmore, padinama najpoznatijeg srpskog skijališta zagospodari sasvim drugačija ekipa, koja umesto skija i daske, tera gusenice.

MONDO je imao privilegiju da ‘otaba’ turu sa timom momaka koji svakodnevno brinu o kopaoničkim stazama, ali i doživi noćno ruho ćudljivog gorostasa. Zborno mesto Dolina sportova, 17 časova. U koloni, četiri ratraka kreću ustaljenom trasom, uz padinu ka Pančićevom vrhu. Napolju kijamet, onaj planinski, reflektori tabača se jedva probijaju kroz gustu maglu.

No, ovaj posao ne bira vremenske uslove, jer "staza je kao žena, ako je zapustiš..." počinje priču šef specijalne mehanizacije i redarske službe Bojan Čupović.

Bojan je zadužen za momke iz senke, koji zapravo čine najvažniji šraf u mašineriji koja je Kop svrstala uz rame najboljim evropskim ski centima. Uređene staze, moderne žičare, uživanje za sve koji vole "zimske radosti". Sve više gostiju je iz Bugarske, Rumunije, dolaze i Italijani, Francuzi... Upravo su staze jedan od glavnih aduta ‘krova Srbije". Ukupno oko 60 kilometara različitih težina - plave, crvene i crne, kako već umeće, kondicija i hrabrost dozvoljavaju.

Najvažnije je da su staze dobre 

A da bi sve one bile u funkciji, treba se o njima brinuti, obrađivati ih, uređivati, kako bi ujutru, armija skijaša I bordera mogla da vozi po idealnoj ili gotovo idealnoj podlozi. 

- Za skijaše je najvažnije da su staze dobre. Nije toliko bitan ni smeštaj, ni nešto drugo, najbitnija im je staza. Ako su staze dobre - oni su srećni - kaže Bojan Čupović, šef tima koja se brine o uređivanju staza. 

Došao je kao 19-godišnjak i nikada više nije napustio Kopaonik. Ne zaboravlja ni datum. 

- Došao sam na Kopaonik 5. decembra 1989. godine. Moj stric, koji je tada bio direktor skijališta, pozvao me je da dođem. Pošto sam završio saobraćajni fakultet, interesovala me je specijalna mehanizacija. I tako sam došao da pogledam i eto... ostao sam do danas, a juče sam napunio 46 godina - kaže Bojan.

Tek što nam je Bojan otkrio svoje početke na Kopaoniku, nađosmo se na Pančiću, tačnije Suvom rudištu - skijaškom vrhu Srbije. Jasno je, moramo nizbrdo, ali nismo baš očekivali da će nas naši domaćini strmeknuti niz Crnu Duboku! Da, da, onu adrenalinsku, takmičarsku. U trenutku nam se omiliše i magla i mrak koji bar delimično prikriše ‘strahote’ ove padine.

I dok smo se pod ručnom odupirali ‘crnom’ nagibu, Bojan uz smešak nastavlja priču. Staze se, tabaju, tj. kako oni kažu, obrađuju, 150 i kusur skijaških dana tokom sezone. 

Šta znači obraditi stazu?

- Pre svega, uklanjanje naslaga snega, skidanje hupsera, leda ako ga ima negde... Staza treba da bude idealno ravna, bez leda. Da bude ploča... Najteže staze za obradu su Ledenice (zašto li se tako zove), Gvozdac, Crna Duboka, Bela Reka, Krčmar - priča Bojan dok ovu mašinu od 500 konjskih snaga znalački tera niz Duboku. A ona ga sluša. Zna sa njom, uz i niz brdo. 

Iza njega idu još četiri mašine, a ostale su raspoređene na drugim stazama. U funkciji je i mašina sa vitlom, koja je umnogome olakšala posao, jer ona služi za sređivanje najzahtevnijih staza, gde se treba "obračunati" sa ledom i nagibom.

"Izlazak na stazu, nikad nije isti, staza nikad nije ista. Nama je svaki put drugačije - da li je sneg vlažan, suv, da li ima leda... Ponekad kada je ovakvo vreme (vejavica), moramo da radimo po 10, 11, 12 sati. Vama, koji gledate sa strane, može ovo da izgleda kao zabava, ali, verujte, nije. Ovo je baš zahtevan posao. Za nas nema - 'ne može'. Mi moramo da budemo na stazi kakvo god da je vreme, bilo da je mirno, bilo da je kao sada, pada sneg i duva vetar, magla... Staza mora da bude spremna za skijaše - priča Bojan, koji mašinom upravlja uz pomoć volana koji neodoljivo podseća na upravljač za video igrice.

Bojan je zaljubljen u svoj posao i ove simpatične monstrume od mašina, koje su potpuno nove, po "poslednjoj modi". Iz Nemačke, Italije... svaka košta po nekoliko stotina hiljada evra.

Skupa je ovo zabava, pomislismo, dok Bojan već okreće gusenicu uz Crvenu Duboku. Olakšanje, opet hitamo uzbrdo. Pretabali smo onu ‘crnu’, a pretekosmo, u komadu!

Mašina od 13 tona čuva glavu

Ponekada, da bi "pobegao" iz kancelarije i birokratskog posla, ode u kabinu svog ljubimca. Kao da je na terapiji.

- Ova mašina ima 13 tona i ona ti čuva glavu. Ovo je moćna mašina i može mnogo toga. Zato prema njoj moraš da budeš nežan i ona će ti tako vratiti. Ja uživam u ovome, u ovoj kabini. Ponekad, kada me sve smori, kada mi dođu oni papiri preko glave, ja sednem u kabinu i krenem da obrađujem stazu. To me smiruje, opušta, kažem ti, uživam u ovome - kaže on i potom "ispaljuje" mudrost:

- Znaš, staza ti je kao žena - kaže šeretski..

- Ako je zapustiš, ne brineš o njoj, ode sve u... Zato moraš stazu svakodnevno da čistiš, uređuješ, glancaš, da brineš o njoj. Baš kao o ženi.

Momci, mislite o tome!

Staza se "neguje" cele godine. Kada se sneg otopi uklanjanje se kamenje i busenčići, vršI se drenaža terena, mašine se teraju na remont. Gleda se svaki šraf, svaki ležaj, gusenica. Jer, sve mora da bude tip top za sledeću sezonu. Popravnog nema. Naravno, dešavaju se sitniji problemi sa mašinama na stazi, ali vozači su dovoljno obučeni da otklone kvarove. 

Bojan je ponosan na ekipu sa kojom radi i u sve ima potpuno poverenje. Srećom, za sve ove godine nije imao nijednu veću havariju sa svojim timom. Dešavaju se sitniji incidenti, uglavnom po magli, neko se zagubi, ali se brzo i pronađe.

Kako mogu da idu po teško pristupačnom terenu, tabači učestvuju i u spasavanju ljudi, kaže Bojan i priseća se kako je ratrakom, kod Srebrnca i Jarma, uspešno "odglavio" kolonu zavejanih vozila.

- Uh, bilo je tu svega. Bila je zarobljena kolona vozila, desetine ljudi, žene i deca plaču, vrište... Tabačem sam najpre pomerio kamion, potom čistio jednu, pa drugu stranu puta. A onda smo ratracima prevezli ljude, pre svega decu i žene, na toplo.

Moraš da budeš hrabar

Ko može da vozi ovo čudo, koje guta naftu (otprilike 30 litara nafte po satu)?

- Pre svega ovaj posao moraš da voliš. Zatim, da budeš hrabar i da imaš iskustva. Ovo je moćna mašina, ima 500 konjskih snaga, koliko je jaka toliko je i nežna. Potrebna je C kategorija ali i iskustvo na bagerima, utovarivačima... Ima ovde momaka koji su tu iz okolnih mesta. Sve su to dobri momci, vredni, pošteni i izdržljivi - pojašnjava Bojan. 

Radi usavršavanja i razmene iskustva, Bojan je obišao na desetine evropskih ski centara, gledao kako i šta drugi rade, ali ponosno ističe da su i stranci dolazili ovde i nešto naučili.

- Bili su nam Slovenci i Austrijanci i bili su oduševljeni. Kod njih nema toliko šuma oko staza i ovde je mnogo teže za obrađivanje. Zato im je bilo interesantno da sve vide. Mogu slobodno da kažem da smo po uređenosti staza, mehanizaciji, obučenosti ljudi - evropski skijaški centar, uz rame onim najboljim.

Za one koji, možda, imaju primedbe na to da bi staze mogle da budu upeglanije, Bojan ima spreman odgovor: 

- Najpre to ne bi imalo efekta, a i ne bismo smeli da izlazimo na stazu u toku skijaškog dana, pre svega zbog bezbednosti ljudi. Možemo mi da zatvorimo stazu i prođemo tabačem, ali to bi onda bilo dobro samo za prvih 10, 20 skijaša, a onda bi se napravile rupe. Nama je bezbednost skijaša na prvom mestu i vidite i sami da su ljudi počeli da se vraćaju na Kopaonik, pre svega zato što su staze u odličnom stanju. Jedna loša sezona može da otera mnogo ljudi. Zato oko ovoga nema igre i mi smo zato tu svakodnevno.

Polako se prbližavamo odredištu. Mi završavamo, ali ne I ovi momci, koji rade u smenama. Jedna ekipa je na dužnosti od 10 ujutru do 22 časa, potom preuzima druga, pa treća smena. I tako u krug. Posle 12 sati tabanja, sledi dan odmora.

Za ovih 27 godina koliko "čuva" i "neguje" Kopaonik, Bojan je imao teških trenutaka kada je pomišljao i da ostavi mašine, ali sve je prebrodio, izdržao... I, zato, sada kaže: "Nikad ne bih radio nešto drugo!".

Iz toplih kabina tabača, iskočismo u ledenu noć. Sneg je neumoljivo vejao… Pozdravismo se sa nasmejanim domaćinima koji hitro sedoše u svoje ljubimce. Nekoliko minuta kasnije, u daljini, iz šumovitih padina Kopaonika, tek se nazirala svetlost sa ratraka. Pohode novu strminu!

Tekst i foto: Mondo

Austrijanci kažu da Kaiser znači nešto više od kralja, ta reč bi se mogla prevesti kao neprokosnoveni vladar. Kada neko dobije takav nadimak, onda je u svom životu postigao zaista nešto veliko.

Kaiser Franz nadimak je Franza Klammera, čuvenog austrijskog spustaša, neprevaziđenog vladara ove discipline, čiji rekord od 25 pobeda u Svetskom kupu teško da će biti oboren. I što je najluđe, dobio sam priliku da skijam s tim čovekom. Zapravo, ovaj nesvakidašnji događaj priredila je Turistička organizacija Koruške u sklopu promocije skijališta Bad Kleinkirchheim i St. Oswald.

Franz nas je dočekao u lobiju fenomenalnog hotela Pulverer u centru Bad Kleinkirchheima, nasmejan i obučen u tradicionalni austrijski kaputić. Dok smo ispijali šampanjac dobrodošlice primeto je natpis Skijanje.com na mojoj dukserici.

- Vi ste iz Slovenije? - upitao je.

- Ne, iz Srbije.

- A, pa bio sam u Srbiji pre dve godne, skijao sam na Kopaoniku, mogu vam reći da je bilo dobro.

Tu se već atmosfera skroz opustila, pa nastavljamo priču o njegovim slavnim danima. Ispričao ju je milion puta, ali za mene je neverovatna. Kaže da se i danas seća svake sekunde čuvenog spusta u Innsbrucku 1976, kada je osvojio olimpijsko zlato pred 66.000 navijača. Bila je to jedna od najboljih i najneizvesnijih trka svih vremena. Franz je bio poznat kao spustaš bez straha, superheroj u žutom konbinezonu i crvenoj kacigi koji je skijao do krajnjeg limita, pa zato i ne čudi što je bio idol Bodea Millera.

- OK, vidimo se onda sutra u šest ujutro - kaže nam Klammer posle prijatne večere u restoranu Loy Stub'n.

Kada me je probudio telefon, napolju je bila potpuna tama. Biće ovo definitivno najranije skijanje u mom životu. Nešto pre sedam časova već smo u kabini lifta Kaiserbahn, koji nas vodi na vrh Kaiserburg. A gore - mesečina. Zora je tek počela da se budi. Kaiser Franz se šali, kaže da moramo najpre da se zagrejemo, ipak je ovo skijanje sa šampionom! Zagrevanje vodi instruktorka Mojca, devojka iz Slovenije, koja živi u Austriji već 20 godina. Franz nam pokazuje kako da zauzmemo čuveni položaj "jaje". Tu sam na metar od njega, još mi sve izgleda neverovatno...

Ružičasta zora konačno ubija mrak i možemo da krenemo na dole. Staze su uglavnom crvene, naravno, mi smo prvi na njima tog jutra. Klammer kreće prvi i, iako ima 61 godinu, skija perfektno. Čovek na stazi radi bukvalno šta god poželi. Kratki elegantni zavoji starom tehnikom, pa kad malo produži u karving, u dva, tri zaokreta je već dole. Jedva uspevamo da ga pratimo, a on nas, naravno, uvek sačeka.

Nažalost, ne možemo da isprobamo crnu FIS stazi koja je dobila ime po njemu, jer se na njoj tih dana na programu trke Svetskog kupa, spust i superveleslaalom za žene. Ipak, dobijamo priliku da uđemo na startni deo odmah ispod kućice. I tu se šokiram. Stotinjak metara posle starta je toliko strmo da je prosto neopisivo. Jedan od ljudi zaduženih za takmičenje upozorava nas da je staza tvrda i da dobro pripazimo, jer u slučaju da neko padne, postoji realna opasnost od ozbiljnih povreda. Sve je potpuno drugačije od onog što sam video na televiziji, pa čak i kada sam gledao trku sa tribine. Za tih nekoliko minuta shvam gde je i kakva je granica između amaterskog i profesionalnog skijanja.

Idemo dalje, Kaiser Franz i Mojca praše ispred nas, a mi za njima kako znamo i umemo, ali ne ide nam tako loše. Pošto smo "čekirali" nekiliko različitih staza, vreme je da se nešto i prezalogaji. Za tu priliku idealan je restoran na samom vrhu. Jedan deo ugostiteljskog objekta Kaiserburg zove se Klammersub'n, a samo za nas poznati kuver Marco Krainer priprema koruške specijalitete. Šta čovek više da poželi...

Pošto je vremena ostalo još dosta, pozdravljamo se s Franzom i pada odluka da isprobamo i skijalište St. Oswald. Transport je veoma jednostavan, šatl autobusom ili na skijama. Mojca se velikodušno ponudila da skija s nama i dalje.

U St. Oswaldu staze su orjentisane tako da ima sunca gotovo preko celog dana. Nema gužve, pa je skijanje pravo uživanje. Mojca nas vodi na stazu broj 19, koja, kako kaže, iz ko zna kojih razloga nije tako popularna, a sjajna je. I zaista, nigde nikog. Definitivno skijanje za pamćenje.

Foto: Daniel Gollner

Mesta za skijanje u Evropi tokom letnjih meseci nema previše, tako da skijaši koji ne žele da se odreknu snega u julu i avgustu imaju na raspolaganju svega nekoliko varijanti. S obzirom da smo tokom prethodnih godina preko leta skijali na Zermattu, Saas-Feeu, Passo Stelviu i Les Deux Alpesu rešili smo da ovoga puta posetimo Tignes, jedini veći glečer u Alpima na kome do sada nismo bili u ovo doba godine.

Plan je na papiru bio savršen – odlazak u Tignes u prvoj nedelji otvaranja gornjeg dela glečera, kada bi snežni uslovi trebalo da budu najbolji. Za popodneva posle skijanja isplanirali smo brojne sportske aktivnosti pored jezera u Tignes Le Lacu. Sportignes kartica koja se dobija uz važeći ski pass omogućava preko 20 besplatnih aktivnosti kao što su tenis, fudbal, golf, kajak, kanu itd.  Gratis su i žice koje polaze iz Tignesa koje koriste planinari i mountain bikeri. Padine oko Tignesa su inače raj za mountain bikere i viđali smo ih svakog dana u velikom broju.

U pravljenju planova jedino na šta nismo računali je bila loša vremenska prognoza. Kišovito leto nije zaobišlo ni ovaj deo Evrope, pa je posle prva dva sunčana dana sledećih pet padala kiša, a jednog dana čak i sneg u mestu na 2,000 metara.

Svakodnevna kiša i magla u višim delovima planine poremetili su značajno naše skijaške planove. Od sedam predviđenih, skijali smo samo prva dva dana kada je vreme bilo sunčano i toplije. Tignes ima oko 20 km deklarisanih staza za letnje skijanje. Velika prednost je u tome što se iz mesta Val Claret stiže do podnožja glečera za nepunih deset minuta, tako da nema putovanja od skoro sat vremena i presedanja sa žice na žicu kao recimo na Zermattu ili Les Deux Alpesu. Od izlaska iz voza do samog vrha glečera vozi gondola Grande Motte, a sa strane se pruža nekoliko staza koje opslužuju sidra i tanjiri.

Što se tiče konfiguracije letnjih staza bili smo prijatno iznenađeni. Staze su široke, dugačke i pristojne strmine. Slično kao i na drugim glečerima, skijanje je u letnjem periodu moguće tokom prepodneva, od 7:15 do 13h. Jedini problem glečera u Tignesu je kvalitet snega koji je mokar i težak čak i rano ujutru. Generalno, izgleda da je ovaj glečer u dosta lošijem stanju u odnosu na Les Deux Alpes i švajcarska letnja skijališta i najverovatnije će na njemu skijanje tokom letnjih meseci biti moguće još svega nekoliko godina.

Tignes se sastoji od nekoliko delova od kojih su najveći Le Lac i Val Claret. U Le Lacu se nalazi veliko prirodno jezero, sportski tereni, dosta restorana i prodavnica. Uglavnom su sve aktivnosti osim skijanja skoncentrisane tu i Le Lac je najživlje mesto u okolini tokom letnjih meseci.

Val Claret je nešto manji, i dok tokom zimske sezone vrvi od života, preko leta je dosta pust. Iz Val Clareta polazi voz do glečera Grande Motte tako da smo odlučili da ovde budemo smešteni. Ni Le Lac ni Val Claret u arhitektonskom smislu ne mogu baš da se pohvale šarmom tradicionalnih alpskih mesta jer su građeni namenski, kao i većina drugih francuskih ski centara šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Krajolikom dominiraju betonske višespratnice koje se ne uklapaju baš najbolje u planinski ambijent. Kiša samo pojačava utisak sivila.

Nema sumnje da su i vremenske prilike dosta uticale na naše utiske o letnjem boravku u Tignesu. Po lepom vremenu sve verovatno izgleda drugačije i bolje. U Tignesu često ističu kako je njihovo mesto prestonica sporta u Alpima i veliki broj profesionalnih sportista dolazi ovde na planinske pripreme, uključujući i francusku fudbalsku reprezentaciju kao i fudbalski klub Olimpik Lion, koji je stalni gost svakog leta.

U pogledu skijanja, mišljenja smo da je Tignes ipak bolji izbor kao zimska destinacija. Veliko skijaško prostranstvo Espace Killy koga čine Tignes i Val d’Isere zimi se ubraja među najbolje ski regije na svetu. Potvrdu te činjenice dobili smo pre nekoliko godina kada smo ovde bili u januaru. Što se tiče kvaliteta letnjeg skijanja, kao i samog mesta i sadržaja, utisak je da je Les Deux Alpes ipak bolja opcija. O Zermattu da ne pričamo.