skijanje.com :: Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/rss.html Članci, recenzije, reportaže i saveti o skijanju, skijalištima, ski opremi i takmičenjima. sr http://skijanje.com/img/logo.png skijanje.com :: Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/rss.html Nebesko (noćno) trčanje na Avali http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1818/nebesko-nocno-trcanje-na-avali.html Prva skyrunning trka u 2020. godini održana je na jedinoj planini Beograda. ]]>

Uspešno je startovala šesta sezona nebeskog trčanja u Srbiji. Subota veče, 1. februar Avalski toranj i ekipa Skajraning Srbije spremno je dočekala blizu 400 planinskih trkača iz 10 zemalja. Staza je imala 10,5km dužine sa 550m uspona. Po rečima trkača, sjajan i atraktivan način da se otvori nova sezona. Prava noćna avantura sa čeonim lampama.

Najbrži u muškoj konkurenciji je bio Đuro Borbelj iz atletskog kluba Apatin koji je ovu stazu pretrčao za neverovatnih 47 minuta i 8 sekundi. Na taj način je pomerio rekord staze za 6 minuta i 28 sekundi. Drugo mesto je zauzeo Aleksandar Vukmirović iz ARK Fruške gore sa vremenom 53 minuta i 8 sekundi, što je za 28 sekundi bolje od starog rekorda. Dok je treće mesto zauzeo prošlogodišnji pobednik iz OAK Beograd Dragomir Ristanović sa vremenom 54 minuta i 44 sekunde.

Kod žena titulu kao i prošle godine odnosi Ivana Živković iz kluba AOK Beograd sa vremenom 62 minuta i 52 sekunde. Za 12 sekundi je pomerila (lični) rekord staze. Drugo mesto kod dama je osvojila Tatjana Jovanović iz BRC Trail ekipe sa vremenom od 64 minuta i 44 sekunde, dok je trećeplasirana Staša Đorđević iz Beograda stazu prešla za 65 minuta i 58 sekundi.

Trka na Avali se boduje za nacionalnu skajraning Ligu - http://www.skyrunning-serbia.com/rezultati/.

Sledeća trka je na Staroj planini, više o detaljima na www.ultrakleka.com i http://www.skyrunning-serbia.com/.

]]>
Mon, 3 Feb 2020 18:28:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1818/nebesko-nocno-trcanje-na-avali.html
Ultra Trail du Mont Blanc 2019 - Reportaža http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1806/ultra-trail-du-mont-blanc-2019---reportaza.html Poslednje nedelje avgusta tradicionalno smo posetili Chamonix i trčali magični Ultra Trail du Mont Blanc. ]]>

Uvek lupam glavu i tražim reči da adekvatno opišem ovu trku i sve što se dešava oko nje, jer šta god da napišem deluje mi nedovoljno da dočara tu energetsko-emotivnu bombu koja svake godine pri kraju leta pogodi francusku dolinu u podnožju najvišeg vrha Alpa. Fantastično je samo biti na ovom mestu u vreme održavanja takmičenja, a tek trčati neku od trka je doživljaj za sebe. Čarolija UTMB-a ulazi pod kožu, zarazna je i tera čoveka da joj je svake godine vraća sa novim, ambicioznijim planom.

UTMB kao manifestacija obuhvata pet trka. Najpoznatija i najprestižnija je istoimena Ultra Trail du Mont Blanc, dugačka 170 km koja trkače vodi oko celog masiva Mont Blanca i počinje i završava se u Chamonixu. Sa njom je sve i počelo davne 2003. godine kada je ovo takmičenje održano po prvi put i tada je okupilo svega par desetina entuzijasta. Kako je vreme odmicalo i sport i manifestacija postajali popularniji, dodate su i nove distance, tj. trke, povećao se drastično broj trkača i gledalaca i ovo takmičenje se pretvorilo u pravi spektakl.

Danas pored originalnog UTMB-a postoje još četiri varijante: OCC - koja startuje u Švajcarskoj  (Orsieres, Champex, Chamonix) dugačka 56km sa 3,500 metara D+, CCC - koja počinje u Italiji (Courmayer, Champex, Chamonix), dugačka 101 km sa 6,100 metara uspona , TDS (Sur les Traces des Ducs de Savoie, odnosno, tragovima grofova Savoje) – produžema od ove godine i sada iznosi 145 km sa 9,100 metara visinske razlike i najduža varijanta PTL (La Petite Trotte a Leon) koja se trči u timu i dugačka je čak 290 km. Od prošle godine uvedena je još jedna trka, MCC (Martigny, Champex, Chamonix) - dugačka 40 km sa 2,800 m uspona, prevashodno namenjena volonterima i prijateljima trke. Sva takmičenja zajedno okupljaju preko 10,000 trkača koji sa sobom povedu bar još toliko pratilaca pa se Chamonix u nedelji održavanja takmičenja pretvara u pravi festival trail trčanja i praktično nezvanično svetsko prvenstvo u ovom sportu. Jer šta je Tour de France u biciklizmu, Kitzbuehel u skijanju, Monaco u Formuli 1 – to je UTMB u trailu.

Od celokupnog programa, vrhunac cele nedelje svakako predstavlja start, tok i finiš najprestižije trke, UTMB-a. Start trke iz centra Chamonixa je spektakl sam po sebi. Hiljade ljudi okupljeno oko zone starta navija i bodri takmičare koji se pripremaju za više desetina sati borbe sa surovim planinskim uslovima koji ih čekaju u masivu Mont Blanca. Njihova lica prikazana na video bimovima otkrivaju čitavu plejadu osećanja - duboku koncentraciju, sreću, uzbudjenje, zabrinutost ili čak strah. Emocije su na vrhuncu dok sa razglasa trešti Vangelisov Conquest of paradise, inače muzička tema koja prožima celu manifestaciju. Zmija od 2,500 ljudi lagano prolazi kroz ulice Chamonixa i kreće na nezaboravno putovanje dok ih publika pozdravlja ovacijama. Ništa manje emotivno nije ni praćenje toka trke, što uživo što online, a o dolasku takmičara u cilj ne treba posebno trošiti reči jer to su i za trkače i gledaoce trenuci koji se pamte ceo život.

Najprestižnija svetska trail trka prirodno okuplja i strašnu konkurenciju, pa svako ko je neko u trail priči želi da se nađe na startnoj liniji jedne od trka. To je posebno slučaj sa UTMB-om, koji tradicionalno okuplja najveća imena trail trčanja.

Muški deo takmičenja na UTMB trkama ove godine obeležili su Španci koji su trijumfrovali na tri od četiri trke. Na TDS-u najbolji je bio Pablo Villa Gonzales ispred Rusa Dmitryja Mityayev-a i Ludovica Pommereta iz Francuske. Na CCC-u prvi je na cilj stigao Luis Alberto Hernando, dok su drugi i treći bili Francuz Thibaut Garrivier i Čeh Čipa Jiri. Vrhunac španskog trijumfa na ovogodišnjem UTMB-u doneo je sjajni Pau Capell koji je odneo pobedu u istoimenoj najprestižnoj trci sa rekordom staze. Drugi je bio prošlogodišnji pobednik i domaća uzdanica Xavier Thevenard, dok je treće mesto osvojio Novozelanđanin Scott Hawker. Jedina trka u kojoj je pobeda izmakla sjajnim trkačima iz Španije bila je 55 km duga OCC, ali i tu su mogli da se pohvale drugim mestom Andreua Aymericha Simona. Apsolutnu dominaciju Španaca sprečio je Norvežanin Stian Angermund Vik, dok je postolje kompletirao Tao Luo iz Kine na trećem mestu.

Što se tiče ženske konkurencije, manifestaciju je obeležio sjajni nastup Amerikanke Courtney Dauwalter koja je ubedljivo pobedila na UTMB-u i pokazala da je trenutno možda najkonstantnija trail dugoprugašica. Drugo mesto je pomalo iznenađujuće osvojila Šveđanka sa austrijskom adresom Kristin Berglund, dok je treća na kraju bila sjajna Španjolka Maite Maiora Elizondo. Žensku trku je obeležilo i odustajanje velikog broja favorita kao što su Fernanda Maciel, Miao Yao i prošlogodišnja pobednica Francesca Canepa. TDS je obeležio veliki povratak Amerikanke Hillary Allen koja je maltene završila karijeru posle užasnog pada koji je doživela na Tromso Sky Race-u pre dve godine. Na izuzetno teškoj trci ona je zauzela drugo mesto iza pobednice iz Francuske Audrey Tangui. Treća je bila Austrijanka Kathrin Goetz.

Pobedu na CCC-u je odnela Ragna Debats, sjajna Holanđanka koja dominira poslednjih godina Svetskim kupom u skyrunningu. Druga je bila Amerikanka Amanda Basham, dok je treće mesto osvojila Francuskinja Camille Bruyas. I konačno, kada je u pitanju OCC, videli smo dominaciju munje sa Novog Zelanda Ruth Croft, ispred Garcie de los Salmones iz Španije i Yuri Yoshizumi iz Japana.

Ovogodišnje izdanje UTMB-a okupilo je i stotinak trkača iz bivše Jugoslavije, od toga ukupno 8 iz Srbije na različitim trkama.

Posle istrčanog OCC-a 2017. i CCC-a 2018. godine, vaša reporterka je ove godine želela da napravi korak dalje i završi TDS od 145 km sa 9,100 metara uspona. Stvari nažalost ovog puta nisu išle po planu, tako da sam morala da odustanem na 75. km trke. Malo razočarenja je naravno bilo iz više razloga, prevashodno zbog psihičkog pada, ali kada su se utisci slegli naravno da sam zaključila da želim da se vratim sledeće godine i ponovo se okušam na istoj stazi. Ovog puta malo pametnije, sa drugačijim strateškim pristupom i oslonjena isključivo na  sopstvene snage u svakom smislu.

UTMB nedelja i trke dodju i prodju, bude tu svega, pre svega emocija razne vrste i bez obzira na ovogodišnju neuspeh pamti se samo lepo, a toga je tako mnogo! Izmučeni, ali široki osmeh mi izmamljuju sveža sećanja na oštar planinski vazduh i olakšanje po izlasku na monstruozne prevoje na TDS-u i nisam još ni otišla iz Chamonixa, a znam da ću se vratiti, nek ide život, jedan je UTMB. Sledeće leto ponovo TDS, pa ako bude sreće, zdravlja i kvalifikacionih bodova za dve godine da obrnem i veliki, 170 km dug krug oko Mont Blanca, jednom u životu, i zaokružim tu predivnu priču.

Čudno je to jer od kada sam počela da se bavim trailom nikad sebe nisam videla u trkama preko 100 km, i to ostaje tako jer mi najdraže i dalje ostaju distance od 60-80 km. Ta luda trka i taj čudesni masiv Mont Blanca su i dalje izuzetak i jedino mesto koje me dovoljno inspiriše i daje motiv da prelazim tolike daljine, pentram se uz ta grozomorna brda i izlažem telo takvim naporima. Jer to je magija UTMB-a koja jednom kad ti uđe u krv više nisi isti, navučeš se i uvek tražiš još. Ko je probao, zna o čemu pričam.

]]>
Tue, 3 Sep 2019 19:54:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1806/ultra-trail-du-mont-blanc-2019---reportaza.html
Aconcagua – Prašinarenje po Andima http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1802/aconcagua-%E2%80%93-prasinarenje-po-andima.html Moj prvi 6,000+ mnv vrh i kako je to izgledalo. ]]>

Ljudi se penju na planine iz različitih razloga. Ja sam uvek za uspone birala planine koje su me na neki način fascinirale, uglavnom svojom lepotom. Sa druge strane, visokogorstvo je u mom slučaju malo zarazno i progresivno ludujuće, pa su se pored lepote prirode pojaviljivali i dodatni motivi koji se uglavnom svode na potrebu za iskušavanjem i testiranjem same sebe na različite načine. Posle godina lepih uspona po regionu i Alpima, Elbrusa 2017. godine, odlučila sam da sledeći veliki cilj u planinama bude Aconcagua, najviši vrh obe Amerike i južne i zapadne hemisfere, najviša planina na svetu van masiva Himalaja.

Pretpostavljam da je Aconcagua za mene, a verovatno i mnoge druge, postala cilj upravo zbog toga što predstavlja, a ne toliko zbog svoje prevelike lepote. Aconcagua nije lepa planina. Nema tu mnogo romantičnih planinskih pejzaža, oštrih stena koje prkose gravitaciji, glečera, snega i sličnih karakteristika na koje pomislim kad bi neko od mene tražio da opišem planinske lepote. Aconcagua je nemilosrdna pustinja, carstvo prašine i sipara, orkanskih vetrova i ubitačnog sunca. Ja sam je videla u izdanju sa minimalnom količinom snega, pa je to dodatno pojačavalo generalni utisak sivila i depresije. Istraživanje pred ekspediciju, fotografije i priče planinara koji su već bili tamo su me donekle pripremali na to što me čeka, ali niko te ne može zaista pripremiti za nešto takvo dok to ne vidiš sopstvenim očima.

Ekspedicije na Aconcagvu normalnom rutom sa severne strane obično traju oko dve nedelje, prosto mora se tako da bi se aklimatizacija odradila kako treba. Matematika je prosta, iako tehnički nije zahtevna, sa tako visokom planinom nema šale i previše prostora za improvizaciju. Ljudi često kada vide slike nasmejanih lica sa planinskih vrhova misle da je penjanje na visoke planine nešto jako romantično, ali to je najvećim delom težak, težak rad. Izlazi malo po malo na novu visinu, spuštaj se dole, pa iz početka tako, sve više i više. Iznosi opremu malo po malo na visinske kampove, spuštaj se dole, pa se vraćaj gore, skupljaj to što si ostavio i još dodatno što si poneo i nosi sebe i ormar na ledjima dan za danom. Nije sve samo ljuta fizikalija, ima na ekspediciji i mnogo lepih stvari jer bi se u suprotnom svako normalan zapitao čemu sve to. Duh zajedništva i posvećenosti istom cilju, osećaj kao da na svetu postoji samo ta nedođija i mi u njoj, zaboravljanje svakodnevnih problema i  mnogo, mnogo smejanja, posebno, ako se pogodi dobra ekipa kao ona čiji sam imala sreću da budem deo na Aconcagui. Ali, da krenemo iz početka.

U nacionalni park Aconcagua ulazi se u mestu Horcones na 2,950 mnv. Svako od nas 20 u grupi kod sebe ima dozvolu za uspon koju smo dužni da overimo na dva mesta kod rendžera – u prvom kampu Confluensia, na 3,400 mnv i kasnije u baznom kampu Plaza de Mulas na 4,300 mnv. Potrebna su i dva lekarska pregleda na istim mestima sa parafima doktora da smo zdravstveno ok za uspon. Takođe dobijamo i dve vreće – belu za smeće i narandžastu za odlaganje proizvoda fizioloških potreba tipa broj 2 :)

Od Horconesa do Confluensije, prvog kampa, pešači se oko 3 sata. Sa sobom nosimo samo ono što nam je potrebno za dva dana u tom kampu, ostatak opreme će nam mule izneti u bazni kamp Plaza de Mulas. Tokom boravka u Confluensiji malo odmaramo, malo radimo aklimatizaciju ka Plaza Franciji, drugom baznom kampu na Aconcagui sa kog se planini pristupa sa južne, strmije strane. Izlazimo do 4,000 metara i vraćamo se nazad. Posle dva dana u Confluensiji, pozdravljamo se sa poslednjim tragovima vegetacije i krećemo kroz ‘’pustinju” dugu 20 km do baznog kampa. Posle nekoliko sati prženja na suncu bez trunke hlada i udisanja omanjeg džaka prašine stižemo u Plaza de Mulas, naš privremeni dom za naredne dve nedelje.

Plaza de Mulas je najveći bazni kamp na svetu posle onog na Everestu. U centralnom delu raspoređena je infrastruktura agencija koje pružaju logistiku na planini, a u delu pored su načičkani šatori planinara koji spavaju i hrane se u sopstvenoj organizaciji. Tu je i jedan improvizovani kafić/restoran, kao i kuriozitet za ovakvo mesto – umetnička galerija, potvrđena u Ginisovoj knjizi rekorda kao najviša na svetu, koju vodi i u njoj tokom sezone živi slikar Miguel Doura, neverovatno živopisan i drag čovek.

Iako izgleda kao privid civilizacije na tako zabačenom i nepristupačnom mestu, bazni kamp i život u njemu su daleko od normalne svakodnevnice na koju smo navikli u svojim gradskim sredinama. Na takvim mestima naučiš da ceniš male stvari koje inače uzimaš zdravo za gotovo – tekuću vodu, kanalizacioni sistem, krevet i slične “obične“ beneficije koje savremeni čovek ima na raspolaganju. Voda, poreklom sa glečera, u baznom kampu se zahvata iz buradi, bljutavog je ukusa i uglavnom smo je mešali sa Cedevitom ili šumećim tabletama da bi je lakše pili. Kako bismo predupredili komplikacije zbog visine, stalno smo se nalivali vodom, a preporuka je da se pije minimum 4 litra tečnosti dnevno. Posebno zabavna posledica ovog super-hidriranja je noćno ustajanje radi odlaska u WC – prvo se pripremaš psihički i odlažeš maksimalno izlaženje iz tople vreće za spavanje (iako, avaj, znaš da je neminovno), a onda nekako odtumaraš kroz mrak i hladnoću do najbliže metalne kutije predviđene za tu namenu.   I pored prečišćavanja vode raznim sredstvima, naravno da smo svi udesili stomake i probavu prvih dana boravka u kampu tako da je aktivni ugalj bio jedan od najdragocenijih sastojaka u svačijoj kolekciji lekova.

Za ljude koji nisu stalno na ekspedicijama, prvih par dana životnih uslova u ovakvim kampovima obično bude lagani šok, ali čovek je čudna životnija i pre ili kasnije se na sve navikne. Uglavnom posle nekoliko dana zaboraviš da si nekad živeo u svetu u kome se ljudi kupaju i presvlače svakog dana i jednostavno se pomiriš sa tim da će ti petnaestak dana najbolji prijatelji biti vlažne maramice i sredstvo za suvo pranje ruku u pokušaju da tu i tamo održavaš neki privid higijene. Za žensku populaciju, posebno za one sa rusim kosama, neke stvari su dodatan izazov u tom domenu, ali o tome jednostavno prestaneš da razmišljaš i prepustiš se okolnostima.

Dani u baznom kampu prolaze brzo u pripremi za završni uspon. Nastavljamo aklimatizaciju i nošenje opreme i hrane malo po malo, prvo izlazimo na Plaza Canada na 5,000 m, a dan kasnije na prvi visinski kamp Nido de Condores na 5,500 metara, na koji iznosimo deo opreme i postavljamo šatore u kojima provodimo tu noć. Ostavljamo kamp na Nidu i spuštamo se ponovo u Plaza de Mulas, a šatori koje smo postavili i oprema u njima će nas (nadamo se) čekati gore kada budemo krenuli na vrh.

U baznom kampu nas čekaju vesti o vremenskoj prognozi koja nije obećavajuća za termin kada planiramo uspon. Na Aconcagui je vetar često problem, a za naredne dane su na vrhu prognozirani orkanski udari jačine od preko 100 km na sat. Nema nam druge nego da čekamo jer po takvom vetru nemamo šta da tražimo gore ako su nam dragi prsti na rukama i nogama. Provodimo dva dodatna dana u baznom kampu, prognoza se non-stop menja, svi su u nekim svojim mislima, ali većina dobro podnosi nervozu, smejemo se dosta i atmosfera je i dalje na visokom nivou. Dobar savet naših vodiča je da se u tim trenucima misli samo o sledećem danu, a ne previše unapred jer na neke stvari niko od nas ne može da utiče i ne vredi se opterećivati.

Međutim, vreme koje imamo na raspolaganju polako ističe jer da bismo stigli da se vratimo u Mendozu i uklopimo u povratni let, 14.2. je poslednji dan kada teoretski možemo da penjemo vrh. Poslednji update vremenske prognoze nam konačno daje zeleno svetlo i 12. februara krećemo na gore. Nadamo se da vetar koji je divljački duvao prethodnih dana nije odneo naše šatore i opremu koju smo prethodno ostavili na Nido de Condores. Posle nekoliko sati hoda stižemo do Nida i sa olakšanjem konstatujemo da je sve onako kako smo ostavili. Noćimo i sutradan ujutru pakujemo kamp i sve nosimo dalje do sledećeg i poslednjem visinskog kampa, Colere koji se nalazi na 6,000 metara.

Stižemo predveče na Coleru i postavljamo šatore, topimo sneg, hidriramo se, jedemo i odmaramo istovremeno pripremajući se mentalno za završni napor ka ispunjenju našeg konačnog cilja. Plan je da se malo odmori, ustane oko 2 ujutru i nakon spremanja krene na završni uspon u 4 sata. Niko ne spava niti priča previše, uzbuđenje i nervoza su na vrhuncu. Vetar koji fijuče napolju u šatoru zvuči kao nešto iz horor filmova. Vreme teče, već je 3 ujutru, a vetar se i dalje ne smiruje. Raša, naš vodič, kaže da dremkamo, jedemo i pijemo i da čekamo . Prolaze minuti i sati, već je pola 5, a onda konačno, malo pre 5 sati kao da je neko pritisnuo prekidač i ugasio vetar jednim potezom. U trenutku se sve smirilo i zavladala je potpuna tišina. To je bio naš znak za pokret, završavamo sa spremanjem, izlećemo iz šatora i naša velika grupa je ubrzo na okupu. Zmija čeonih lampi polako grabi naviše, dvojica drugara relativno rano odustaju i vraćaju se nazad u kamp. Na Independenciji, na oko 6,400 metara stavljamo dereze koje nećemo skinuti dok se ponovo ne nađemo na tom istom mestu pri silasku. Odatle ubrzo izbijamo na traversu dugačku nešto više od kilometra, a nakon nje sledi Canaleta, završni strmi deo i poslednja prepreka između nas i vrha. Tokom poslednjih dvestotinak metara visinske razlike po prvi put tokom uspona osećam napor, teško se diše, posle svakih par koraka pravimo pauzu od nekoliko sekundi kako bi uhvatili vazduh. I konačno posle nekih devet sati od polaska, nešto pre 14 časova stižemo na mesto odakle nema više, najvišu tačku Južne Amerike, vrh Aconcague na 6,962 metra iznad nivoa mora. Osećaj je sjajan, skoro da čujem zvuk kamena koji pada sa srca. Polako se prikupljamo na vrhu, vreme je fantastično, vetra, koji nam je pravio tolike probleme, skoro i da nema, izležavamo se na širokom vršnom platou više od sat vremena. Osećam lagano da mi dalji boravak na skoro 7,000 metara sve manje prija, polako krećemo na dole, opijeni uspehom i pomalo ošamućeni od visine. Par sati kasnije stižemo ponovo na Coleru i rušimo se u šatore na spavanje. Sutrašnji dan je ponovo naporan jer se treba spustiti do baze u Plaza de Mulas i sa sobom poneti sve što smo kao mravi dovlačili do visinskih kampova u prethodnom periodu. Prolazi nekako i to, kao i još jedan dugi i iscrpljujući dan i marš kroz pustinju od baznog kampa do izlaska iz nacionalnog parka u Horconesu. Sreći i olakšanju nema kraja kad konačno oko deset uveče, najzad u civilizaciji nasrćemo na ogromne bifteke i pivo/vino u restoranu El Rancho u Uspallati na putu ka Mendozi.

I da se vratim na sam početak. Aconcagua nije lepa planina. Da je nisam popela ovog puta nisam sigurna da bih se ikad ponovo vratila. Drago mi je da ipak jesam stigla do vrha jer da je bila izazov bila je. Pod izazovom pre svega mislim na psihički aspekt cele odiseje i osećam se bogatije za značajno iskustvo nakon povratka. Aconcagua i ekspedicija čiji sam bila član naučili su me dosta o strpljenju i poniznosti u planini, osobinama na kojima sam znala da treba da radim, a koje su neophodni kvaliteti svakoga ko ima ozbiljnije ambicije u visokim planinama. Timski rad, kretanje tempom prilagođenim većini, školsko penjanje velike planine u pogledu aklimatizacije i pripreme, život u ekspedicijskim uslovima skoro 20 dana – sve su to dragocena iskustva za neke buduće poduhvate ove vrste. Da, mora se biti optimalno fizički spreman za ovakve stvari, ali planinski gorostasi se pre svega penju glavom, a tek onda telom. Ja se bar za neko vreme ponovo vraćam lepim planinama, dok me ponovo ne obuzme želja za nekom grdosijom koja će me iskušavati i izvlačiti iz zone komfora.

Na kraju hvala planini koja je kad se sve uzme u obzir bila dobra prema nama, hvala divnoj ekipi ljudi, toliko različitih a opet toliko složnih da su živeli kao jedno dvadeset dana, a posebno hvala našim vodičima iz EST-a, Raši i Bilji. Sa vama bilo kuda, samo ne opet na Prašinagvu :)

]]>
Fri, 1 Mar 2019 06:15:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1802/aconcagua-%E2%80%93-prasinarenje-po-andima.html
Primorska planinarska transverzala - Reportaža http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1791/primorska-planinarska-transverzala---reportaza.html 4 dana, 200km i 10.000+ metara uspona. ]]>

Primorsku planinarsku transverzalu tj. prelazak planina duž cele crnogorske obale je nešto što smo Miluša i ja planirale već neko vreme. Prvobitni dogovor je bio da to ostavimo za proleće, ali smo na kraju zaključile da se to da uspešno sprovesti i oko Nove godine. Taj period nosi sa sobom i odredjene probleme kao što su hladnoća, sneg i kratak dan, ali sa druge strane ima i prednosti jer nije vruće, ne moramo da vučemo toliko vode sa sobom (jer je transverzala problematična sa snabdevenošću) i zmije na Orjenu spavaju :) Dogovor pada, stižem u Kotor dva dana pred katolički Božić, privodimo logistiku kraju - kupovina potrebština, transport stvari koje će nas čekati na Ivanovim koritima i u Baru i druge sitnice i to je to, sve je spremno za pokret!

1. dan

U 4:30 ujutru krećemo iz Lepetana trajektom ka Kamenarima, tamo hvatamo taksi do autobuske stanice u Herceg Novom, naše polazne tačke. I tu smo! 5 sati i koji minut i krenuleeeee smo! Grabimo ka Orjenu, praktično sa 0 metara nadmorske treba stići do Subre na 1679 mnv. Ide nekako, prolazimo dom za Vratlom, Subrine platoe i eto nas na vrhu dok sunce izlazi. Nestvarno je, euforija, sreća, prelepost! Prvi vrh odradjen, idemo dalje. Sledi strmopizd niz Subrin amfiteatar koji predstavlja izazov i u letnjim uslovima, a kamoli sada kada je okovan snegom i ledom. Skrkendasmo se nekako, spuštamo se na 700-800 mnv, a onda ajmo ponovo op-op, potegni hiljadarku uspona na Zubački kabao. Orjen je pun snega, od Orjen sedla milimo kroz belu nedodjiju, blizu vrha se bukvalno probijamo kroz smetove i propadamo do kolena. Izlazimo na vrh, nagradjuje nas pogled koji puca na sve strane, vetar brije i bežimo dole. Vraćamo se na Sedlo, a odatle trk ka Crkvicama gde završavamo odiseju za taj dan. Plan je bio da do kraja prvog dana stignemo do prevoja Grkavac, ali u tim uslovima, po noći, već umorne posle celodnevnog probijanja kroz sneg, nije baš bilo najpametnije nastavljati dalje po nezgodnom terenu prepunom rupa i provalija ka Grkavcu.

Statistika dana: 36 km, 3000 m uspona.

2.dan

Krećemo sa Crkvica oko 5:30, penjemo se po mraku na tvrdjavu Kom i nastavljamo dalje ka Veljem vrhu gde stižemo na izlazak sunca. Vetar razbija, ruke se lede, medjutim toliko je lepo da nam se ne silazi, ali znamo da moramo dalje, čeka nas veliki komad puta jer moramo da nadoknadimo minus od prethodnog dana. Prolazimo prevoj Grkavac, a onda dalje grebenom iznad Risanskog zaliva i Orahovca, skakućemo s kamena na kamen do tvrdjave Sveti Andrija. Stajemo svaki čas i škljocamo, pogledi su nestvarni. Od Svetog Andrije ide nezgodan i malo ružniji deo ka Valištima, gadan teren, čini nam se da nikad nećemo izaći odatle. Najzad se pojavljuju prvo Mali pa Velji Zalazi, čarobna napuštena sela, prolazimo ih i gazimo dalje dok sunce zalazi. Stižemo na Krstac, kratka okrepa u jednom od retkih kontakata sa civilizacijom na ovom putu, treba sakupiti snagu za noćni uspon na Lovćen. Penjemo se na Jezerski vrh nešto pre 7 uveče, čuvari na Mauzoleju su u blagom zabezeku što nas vide gore u to doba, komentari tipa kako nas nije strah i druga simpatična pitanja :) Sve u svemu, jako zabavna epizoda, kratko zadržavanje na vrhu i spust kroz šumu do Ivanovih korita gde stižemo oko 8 i konačno završavamo dug i naporan dan.

Statistika dana: 60 km, 3000 m uspona.

 

 

3.dan

Start sa Ivanovih korita u 5:30, pentranje na Trešteni vrh gde čekamo izlazak sunca, posle penjemo Babinu glavu i odatle nastavljamo ka Majstorima. Ko je prošao Majstore zimi, pakao mu neće teško pasti. Nezgodan teren, sneg, zapuštena staza skoro ne postoji, markacija ili nema ili se ne vide, neka grozna šumetina, popadalo drveće, vučemo se tuda satima. Setim se Vedre kad je rekla koliko će se samo puta njih dve glavoizlupetati i pitati šta im je trebala ova pizdarija. Glavolupetanje prvi put! Izlazimo nekako iz tog užasa i stižemo konačno do Brajića, srećne ko mala deca. Odatle sledi konačno malo nagrade, prolazimo divan deo preko tvrdjave Kosmač i Ogradjenice, grabimo ka Sutormanu do koga imamo dobrih 20 i nešto km. Ali ne može bez još jedne jebade za taj dan, hvata nas noć, tumaramo malo po kamenjaru, malo po sablasnoj šumi, staza se ne nazire, trek se gubi, malo se vrtimo u krug i tražimo put kroz porušene medje i trnje i u tom trenutku vrhunac jezivosti - vidimo nadgrobnu ploču neke sirote Desanke, piše na tom mestu je izgubila život tragično od ruku zlikovca! Jbm ti sve! Glavolupetanje drugi put! Hvatamo ritam nekako, lakše se nazire staza i ispadamo iz šume na prevoj Sutorman oko 8 uveče gde nas čeka Saša sa toplim autom, čajem, grickalicama i pivooooom za koje se budala naravno prvo hvata ko da joj je poslednje u životu.

Statistika dana: 55 km, oko 2500 m uspona.

4. dan

Krećemo sa Sutormana oko 6 ujutru relativno rasterećene, em je poslednji dan em imamo malo manju kilometražu u odnosu na prethodne dane. Bezbrižnost se vrlo brzo pretvara u katastrofu, ja zastajem koji minut za wc pauzu i misleći da je Miluša ispred mene idem za njom, još je psujem što je nagazila i nikako ne uspevam da je stignem. Vreme prolazi, čujemo se telefonom i dogovaramo se da se nadjemo na prevoju Bijela skala. Ja idem dalje i čudno mi je malo što se staza spušta, a trebalo bi da penje na prevoj. Ali i dalje ništa ne sumnjam, markacije su tu, a i sat pokazuje da sam na treku. Spuštam se još malo, a onda trenutak užasa - shvatam da se nalazim na početnoj tački, na Sutormanu, na koji sam se spustila s druge strane!!! Aaaaaaa! Bijela skala udaljena 12 km i ponovo penji skoro sve ono što sam već pre koji sat! Glavolupetanje treći put! Tražim nekako put nazad i čini mi se da se vrtim u krug, ali idem dalje dok konačno ne vidim tablu koja mi govori da sam na pravom putu. Susrećem se sa Milušom konačno na Bijeloj skali i nastavljamo dalje, ali moj filmski fijasko Veštica sa Sutormana koštao nas je više od dva sata vremena. Krećemo ka Rumiji, ja već pomalo iscrpljena što od stresa što od fizičkog napora u pokušaju da što brže stignem do Miluše i Bijele skale. Sledi uspon na Rumiju, dangletina od 600-ak metara uspona u 2 km, pufćem i curi mi znoj niz ledja, ali nekako izlazimo na vrh odakle puca pogled na Skadarsko jezero sa jedne i more sa druge strane. Slikanje i jurnjava dole, ostao je još samo jedan vrh, Lisinj. Put nas spušta na oko 600 metara nadmorske, a odatle sledi uspon na Lisinj visok 1355m. Idemo i idemo, Lisinj je klasična prevara od vrha, taman misliš da si tu, kad iza novo brdo i tako deset puta. Napokon stižemo i do mesta sa koga se ne može više, poslednji uspon i ukupno 8. vrh je iza nas, grlimo se, euforija već kreće, trčimo dole dok sunce zalazi i već po mraku stižemo do sela Lunje gde nas čeka Goran i vozi do Bara! Gotovooooooo!!! Sreća, ošamućenost, nesvesne i dalje šta smo radile prethodna 4 dana i šta smo sve videle i prošle, to nijedan izveštaj ili slika neće moći da dočara.

Statistika dana: 35 km (plus mojih 12 što sam muva bez glave), oko 2000 m uspona.

Eto to bi bilo to, nije moglo kraće. Neverovatno putovanje sa mojom dragom drugaricom, jedinom osobom koju poznajem sa kojom je nešto ovako bilo moguće zamisliti i ostvariti. Hvala ti što sanjaš sa mnom i pratiš me u svim mojim budalaštinama :) Takodje hvala svima koji su nas pratili i podržavali, a posebno hvala Saši Boškoviću, Sanji Tot, Goranu Banoviću i Vedrani Jerić-Milos, koji su bili deo ovog ludila s nama!

]]>
Fri, 4 Jan 2019 12:00:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1791/primorska-planinarska-transverzala---reportaza.html
Ultra Trail du Mont Blanc 2018 - Reportaža http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1769/ultra-trail-du-mont-blanc-2018---reportaza.html Poslednje nedelje avgusta tradicionalno smo posetili Chamonix i trčali magični Ultra Trail du Mont Blanc. ]]>

Uvek lupam glavu i tražim reči da adekvatno opišem ovu trku i sve što se dešava oko nje, jer šta god da napišem deluje mi nedovoljno da dočara tu energetsko-emotivnu bombu koja svake godine pri kraju leta pogodi francusku dolinu u podnožju najvišeg vrha Alpa. Fantastično je samo biti na ovom mestu u vreme održavanja takmičenja, a tek trčati neku od trka je doživljaj za sebe. Čarolija UTMB-a ulazi pod kožu, zarazna je i tera čoveka da joj je svake godine vraća sa novim, ambicioznijim planom.

UTMB kao manifestacija obuhvata pet trka. Najpoznatija i najprestižnija je istoimena Ultra Trail du Mont Blanc, dugačka 170 km koja trkače vodi oko celog masiva Mont Blanca i počinje i završava se u Chamonixu. Sa njom je sve i počelo davne 2003. godine kada je ovo takmičenje održano po prvi put i tada je okupilo svega par desetina entuzijasta. Kako je vreme odmicalo i sport i manifestacija postajali popularniji, dodate su i nove distance, tj. trke, povećao se drastično broj trkača i gledalaca i ovo takmičenje se pretvorilo u pravi spektakl.

Danas pored originalnog UTMB-a postoje još četiri varijante: OCC - koja startuje u Švajcarskoj  (Orsieres, Champex, Chamonix) dugačka 56km sa 3,500 metara D+, CCC - koja počinje u Italiji (Courmayer, Champex, Chamonix), dugačka 101 km sa 6,100 metara uspona , TDS (Sur les Traces des Ducs de Savoie, odnosno, tragovima grofova Savoje) - dugačka 120 km sa 7,200 metara visinske razlike i najduža varijanta PTL (La Petite Trotte a Leon) koja se trči u paru i dugačka je čak 290 km. Od ove godine uvedena je još jedna trka, MCC (Martigny, Champex, Chamonix) - dugačka 40 km sa 2,300 m uspona, prevashodno namenjena volonterima i prijateljima trke. Sva takmičenja zajedno okupljaju preko 10,000 trkača koji sa sobom povedu bar još toliko pratilaca pa se Chamonix u nedelji održavanja takmičenja pretvara u pravi festival trail trčanja i praktično nezvanično svetsko prvenstvo u ovom sportu. Jer šta je Tour de France u biciklizmu, Kitzbuehel u skijanju, Monaco u Formuli 1 – to je UTMB u trailu.

Od celokupnog programa, vrhunac cele nedelje svakako predstavlja start, tok i finiš najprestižije trke, UTMB-a. Start trke iz centra Chamonixa je spektakl sam po sebi. Hiljade ljudi okupljeno oko zone starta navija i bodri takmičare koji se pripremaju za više desetina sati borbe sa surovim planinskim uslovima koji ih čekaju u masivu Mont Blanca. Njihova lica prikazana na video bimovima otkrivaju čitavu plejadu osećanja - duboku koncentraciju, sreću, uzbudjenje, zabrinutost ili čak strah. Emocije su na vrhuncu dok sa razglasa trešti Vangelisov Conquest of paradise, inače muzička tema koja prožima celu manifestaciju. Zmija od 2,500 ljudi lagano prolazi kroz ulice Chamonixa i kreće na nezaboravno putovanje dok ih publika pozdravlja ovacijama. Ništa manje emotivno nije ni praćenje toka trke, što uživo što online, a o dolasku takmičara u cilj ne treba posebno trošiti reči jer to su i za trkače i gledaoce trenuci koji se pamte ceo život.

Najprestižnija svetska trail trka prirodno okuplja i strašnu konkurenciju, pa svako ko je neko u trail priči želi da se nađe na startnoj liniji jedne od trka. To je posebno slučaj sa UTMB-om, koji tradicionalno okuplja najveća imena trail trčanja.

2018. godina je po pitanju favorita bila dosta specifična i puna iznenađenja. Skoro svi su bili tu izuzev prošlogodišnjeg pobednika D'Haena, ali su tokom trke jedan po jedan otpadali – neki zbog povreda i stomačnih problema, neki zbog prejakog tempa. Među onima koji ovogodišnji UTMB neće pamtiti po dobru našao se i najveći od najvećih u istoriji ovog sporta, fenomenalni Kilian Jornet, koga su pre trke maltene svi videli na najvišoj stepenici pobedničkog postolja. Pobedu na kraju odnosi Francuz Xavier Thevenard koji jedini nije podlegao pritisku, mudro je istrčao trku i na kraju stigao do svog trećeg trijumfa na UTMB-u. On je takođe i jedini čovek koji je do sada pobedio na sve četiri trke koje se trče na najvećoj svetskoj trail pozornici – OCC, CCC, TDS i UTMB. Jedno od najvećih iznenađenja u istoriji UTMB-a priredio je Rumun Robert Hajnal osvajanjem drugog mesta i tako praktično preko noći od anonimnog trkača postao nova zvezda trail scene.

I žensku konkurenciju je ove godine karakterisala katastrofa favorita, pa su brojne velike trkačice svoje učešće završile rano ili su trku privele kraju sa razočaravajućim rezultatima. I ovde je izgleda presudilo iskustvo pa je pobedu na kraju odnela veteranka iz Italije, 47-godišnja Francesca Canepa, rado viđen gost na trkama u regionu i pobednica 100 milja Istre i Dalmacija Ultra Trail-a.

Ni na trkama OCC, CCC i TDS nije nedostajalo uzbuđenja, i tu je posebno bio vidljiv nadolazeći talas izuzetno jakih trkača iz Azije. Kineskinja Miao Yao pobedila je na CCC-u, dok je njen zemljak Qi Min zauzeo drugo mesto u muškoj konkurenciji iza pobednika Britanca Thomasa Evansa. Na OCC-u je pobedio još jedan trkač iz Kine, Erenjia Jia, dok je kod dama trijumfovala Britanka Ruth Croft.

TDS je bio posebno zanimljiv i neizvestan do samog kraja. Trojica vodećih trkača su posle 120 km i 7,200 metara savladane visinske razlike ušli u cilj u razmaku od dva minuta. U foto finišu se najbolje snašao Poljak Marcin Swierc i tako odneo pobedu ispred Amerikanca Dylana Bowmana i Rusa Dmitryja Mitayeva. U ženskoj konkurenciji je trijumfovala domaća trkačica Audrey Tangui ispred legendarne Amerikanke i dvostruke pobednice UTMB-a, Rory Bosio.

Ovogodišnje izdanje UTMB-a okupilo je i stotinak trkača iz bivše Jugoslavije, od toga ukupno 7 iz Srbije na različitim trkama. Treba posebno istaći plasman najbolje slovenačke trail trkačice Ajde Radinje koja je u oštroj konkurenciji na CCC-u zauzela sjajno 8. mesto u i time postavila sigurno najbolji rezultat u istoriji slovenačkog trail trčanja. U širem kontekstu regiona mora se pomenuti i rezultat fantastične Bugarke Marie Nikolove, inače rado viđene gošće na trkama u organizaciji Skyrunning Srbija, koja je drugu godinu za redom osvojila 9. mesto na UTMB-u.

Posle probijenog leda prethodnog leta i istrčanog OCC-a od 56 km, vaša reporterka je ove godine napravila korak dalje i završila CCC od 101 km sa 6,100 metara uspona. Trka je prošla dosta dobro s obzirom na to da sam se prvi put oprobala na toj distanci, 49. mesto u ženskoj konkurenciji uz vreme od 20 sati je nešto čime mogu da budem zadovoljna iako sam potajno priželjkivala više, tj. brže. Kažem potajno jer ovo je jedna od trka za koju se retko ko usuđuje da naglas prognozira vreme finiša iz hiljadu i jednog razloga. Suviše stvari na toj distanci i u tim uslovima može da pođe po zlu, a UTMB nema uzalud tu reputaciju koju ima jer takvi monstruozni usponi u kontinuitetu ne mogu da se nađu na mnogo mesta na svetu. Vremenske prilike takođe mogu da bude odlučujući faktor, a tokom moje trke su bile tipične kada je u pitanju ovo takmičenje, promena sva četiri godišnja doba u jednom danu – temperature od dvadesetak stepeni u plusu do nekoliko u minusu tokom noći na visinama, sunce, kiša, vetar (ova druga dva nažalost u znatno većem procentu).

Moram da pomenem i fantastičnu podršku dragih drugara, mojih saputnika, koji su prethodno završili svoje trke (MCC i OCC) i iznenadili me i sačekali u sred noći na okrepnoj stanici u Vallorcinu po ulasku u Francusku i tako mi dali dodatnu snagu za nastavak trke. To je još jedna stvar koju volim kod UTMB-a, međusobna podrška trkača je neverovatna, svi fanatično bodre jedni druge, ispraćaju, dočekuju, navijaju iz sveg glasa. Trkači naravno prevashodno bodre svoje, a kod nas je to “naši” malo širi pojam, pa tako cela bivša Juga bar na nedelju dana, neopterećena glupostima za dnevno-političku upotrebu živi kao jedno na obroncima Mont Blanca u nekom dalekom Chamonixu.

Tokom trke je kao i uvek bilo uspona i padova – moj standardno traljavi početak u stilu dizel motora sa kasnim paljenjem, sporadično mučenje sve negde do 55. km i Champexa u Švajcarskoj, a tamo posle duže pauze, gozbe i presvlačenja na okrepnoj stanici sledi buđenje i preporođeni juriš u polu-transu narednih 40 km do Argentierea. Sledi novo mučenje na poslednjih 10 i kusur km do Chamonixa, grozan završni uspon bez kraja na Flegere (kog pamtim po zlu još od prošle godine) i ozbiljan pad koncentracije i tempa na ovoj deonici. Pred sam kraj se mislim u sebi da ne bi bilo šanse da prevalim ni jedan jedini dodatni kilometar niti popnem ekstra metar brda sve da me neko tera puškom.  Ali onda ulazim u Chamonix, ljudi stoje po ulicama i bodre me u pet ujutru, prolazim kroz cilj ispod tog famoznog luka na trgu ispred crkve i zaboravljam patnju, umor, promrzlost i sve loše.

Pamti se samo lepo, a toga je tako mnogo! Izmučeni, ali široki osmeh mi izmamljuju sveža sećanja na oštar planinski vazduh i olakšanje po izlasku na masivni Grand Col Ferret, dečije klizanje po tečnom blatu na spustu ka La Foulyju, lubenicu koja nikad nije bila slađa u životu nego u Champex Lacu, žurku u sred noći koju su volonteri napravili u štali na vrhu krvničkog uspona na La Giete, klince po zabačenim švajcarskim selima koji neumorno stoje na kiši, gledaju mi ime na startnom broju i viču: Allez, allez Marija, courage! I nije još ni novo jutro svanulo i znam da ću se vratiti, a u glavi se već motaju tri nova slova – TDS. Glava me boli kad samo pomislim na uspon iz Bourg Saint Mauricea od skoro 2,000 metara u cugu, ali nek ide život, jedan je UTMB. Sledeće leto TDS, pa ako bude sreće, zdravlja i kvalifikacionih bodova za dve godine da obrnem i veliki, 170 km dug krug oko Mont Blanca, jednom u životu, i zaokružim tu predivnu priču.

Čudno je to jer od kada sam počela da se bavim trailom nikad sebe nisam videla u trkama preko 100 km, i to ostaje tako jer mi najdraže i dalje ostaju distance od 60-80 km. Ta luda trka i taj čudesni masiv Mont Blanca su i dalje izuzetak i jedino mesto koje me dovoljno inspiriše i daje motiv da prelazim tolike daljine, pentram se uz ta grozomorna brda i izlažem telo takvim naporima. Jer to je magija UTMB-a koja jednom kad ti uđe u krv više nisi isti, navučeš se i uvek tražiš još. Ko je probao, zna o čemu pričam. Spavate li mirno grofovi Savoje? Vašim tragovima dogodine!

 

]]>
Mon, 17 Sep 2018 09:59:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1769/ultra-trail-du-mont-blanc-2018---reportaza.html
Uspon na Matterhorn http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1766/uspon-na-matterhorn.html Pre nekoliko nedelja jedan veliki san pretvorio se u stvarnost. ]]>

Obično sam lenja da pišem reportaže o raznoraznim dogodovštinama u planini, ali kod ove priče je ipak nešto drugačije. Hvatam sebe kako orno pristupam zadatku ne bih li ponovo kroz pisanje proživela bar delić tog vremena provedenog izmedju sna i jave, zemlje i neba, pakla i raja. Lirska inspiracija level 1000. Matterhorn je jedna od planina koje izazivaju takvo nadahnuće.

Ne znam ni sama kad sam počela da maštam o tom usponu. Sećam se samo da sam bila potpuno hipnotisana tim šiljkom od trenutka kada sam ga prvi put videla pre mnogo godina i da ta opčinjenost traje i danas. Možda u životu često ne znam šta želim, ali u planinama sam nekako uvek znala. I tako je bilo i ovog puta, posle godina divljenja sa bezbedne udaljenosti, znala sam da je ovo to leto kada ću se usuditi da mu se približim i ako mi dozvoli popnem na njegov šiljati vrh.

Kao i svi zahtevniji usponi i ovaj je uključivao ozbiljnu pripremu, kako logističku tako i onu na terenu. Od početka planiranja, negde u rano proleće, rešavam da budem klasični štreber i da sve što se tiče organizacije odradim po PS-u. Matterhorn je suviše ozbiljan zalogaj i ne želim nikakve improvizacije i eksperimentisanja. Znala sam da u Srbiji nema mnogo ljudi koji imaju iskustva sa ovom planininom, mali je broj ljudi popeo vrh, a još manji broj ima dovoljno iskustva da bi bio u stanju da vodi uspon. Pored tehničke zahtevnosti, jedan od glavnih problema na Matterhornu je nalaženje pravog puta kroz lavirint stena jer ruta ni sa jedne strane planine nije markirana. Ideja mi je da vrh penjem normalnom italijanskom rutom, tzv. Lavljim grebenom. Kako sam odustala od lokalne organizacije ovog poduhvata, italijanske i švajcarske vodiče takođe nisam ozbiljno razmatrala jer sam znala tačno koga ću da angažujem da me vodi na uspon koji mi je toliko značio.

Andrej Štremfelj, živa legenda slovenačkog i jugoslovenskog alpinizma, prvi je čovek iz bivše države koji je zajedno sa još jednim velikanom, Nejcom Zaplotnikom, davne 1979. godine, novom rutom preko zapadnog grebena, zakoračio na vrh najvišeg vrha sveta, Mont Everesta. Njegova biografija prepuna je fantastičnih poduhvata u Himalajima, Alpima i drugim planinskim vencima sveta. 1992. godine, za uspon novom rutom na Kangchengjungu zajedno sa Markom Prezeljem, još jednom slovenačkom alpinističkom legendom, dobija najprestižnije planinarsko priznanje - Piolet d’Or. Andrej i njegova žena Marija su prvi bračni par koji je zajedno stajao na vrhu Everesta 1992. godine. 2018. godine, Štremfelj kao prvi Slovenac dobija i drugi Piolet d’Or, ovog puta za životno delo i upisuje se u red apsolutno besmrtnih u ovom sportu, rame uz rame sa Messnerom, Bonattijem, Boningtonom, Kyrtikom i drugima.

Andrej i Marija su posle uspešne alpinističke karijere postali profesionalni vodiči, a na njihovu agenciju sam nabasala sasvim slučajno čitajući po internetu o usponima na Matterhorn i druge slične planine. Naravno da sam odmah znala ko su, jer kao što su neka deca čitala o Zagoru i Supermenu, tako su meni oni bili deo ekipe super junaka kroz odrastanje – Škarja, Belak, Štremfelj, Zaplotnik, Grošelj i priče o njihovim neverovatnim poduhvatima po Himalajima koje sam gutala godinama i volim da čitam i danas. Kakva misao – Matterhorn, koji je sam po sebi san, i još ideja da me na njega vodi jedna od najvećih legendi alpinizma sa naših prostora. Ne znam zbog koje od te dve stvari sam bila uzbuđenija, ali su tek zajedno u mojoj glavi zvučale potpuno nestvarno.

Nedugo zatim kontaktiram Andreja i brzo se dogovaramo oko okvirnih detalja. S obzirom na moje dosadašnje iskustvo koje je solidno u visokim planinama, ali u dugačkim smerovima u steni poput one na Matterhornu nije previše raskošno, planiramo da kao probni uspon odradimo Dolgu nemšku smer u severnoj steni Triglava, zahtevan uspon koji u mnogo čemu, a pre svega po dužini i težini dosta liči na ono što me čeka na Matterhornu. Određujemo kraj juna kao termin za Triglav, a onda mesec dana kasnije i grand finale u Alpima. To se sve dešava negde u februaru-martu i meni samo preostaje da kao dete precrtavam dane u kalendaru i čekam kada će krenuti prvo jedna, a potom i druga avantura.

Konačno stiže i taj 20. i neki jun i eto me kod Aljaževog doma u podnožju impozantne severne triglavske stene. Krećemo rano ujutru u dve naveze, Marija vodi moju, a Andrej drugu. Šesnaest iscrpljujućih sati kasnije konačno smo ponovo na istom mestu, ja potpuno fizički i psihički slomljena kao retko kad to tada, ali presrećna, bogatija za neverovatno iskustvo u planini i čini mi se potpuno spremna za iskušenja na Matterhornu. Tada mi je bilo potpuno jasno zašto su Andrej i Marija predlagali ovaj smer kao generalnu probu, jer posle Dolge nemške nema mnogo toga što na sličnim usponima može da te iznenadi. Shvatila sam da sa Matterhornom, a i sličnim dugim smerovima u steni nije toliko stvar tehničke težine koliko dužine smera i potrebe da budeš maksimalno koncentrisan satima dok ispod tebe zjapi ambis od par hiljada metara. To je sa Triglavom posebno slučaj jer je uspon izrazito eksponiran, dugačke su vertikale i mozak i svaki mišić se satima puše od konstantnog napora. To mi je palo na pamet i mnogo puta kasnije jer nijednom na Matterhornu nisam imala teške trenutke kao na Triglavu, a objektivno ih je bilo – možda sam jednostavno na vatrenom krštenju probila neke lične barijere i nakon toga lakše prevazilazila određene situacije kada sam se ponovo sa njima susrela. U svakom slučaju, ti sati provedeni na severnoj triglavskoj steni su me naučili mnogo čemu i ono što je najvažnije - pripremili za najozbiljniji ispit u dotadašnjoj planinarskoj “karijeri”.

Jul prolazi brzo, uglavnom obeležen organizacionim zavrzlamama. Dogovor sa Andrejem je bio da nadjemo još jednog penjača sa kojim bih se kombinovala oko prevoza do Cervinije odakle je trebalo da krenemo na uspon. Kao i na Triglavu, Andrej bi vodio jednu navezu, a Marija drugu. Međutim, u roku od par nedelja odustaje prvo jedan, a potom i drugi planirani partner, obojica zbog povreda. Najveća organizaciona promena stiže desetak dana pred polazak, informacije sa terena kažu da je previše snega na italijanskoj strani što uspon u završnom delu čini dosta opasnim, tako da menjamo plan iz korena i odlučujemo da penjemo sa švajcarske strane. Razočarana sam jer sam želela taj uspon da izvedem Lavljim grebenom, rutom koja je manje popularna i malo teža od švajcarske, ali mi se uvek činila lepšom i zanimljivijom. Ali šta je tu je, ići ćemo na kraju iz Zermatta, normalnom rutom tj. Hoernli grebenom, a italijanska varijanta ostaje za neki drugi put. Naravno da tu nije bio kraj komplikacija, vreme se konstantno menjalo zbog čega sam bila u neizvesnosti maltene do poslednjeg trenutka oko datuma polaska i načina putovanja, ali nakon nekoliko last minute transportnih manevara dostojnih vrhunskog turističkog radnika konačno stižem u Zermatt, nalazim se sa Andrejem i krećemo ka Matterhornu.

Vrh se obično penje iz dva dana, tako da prvog dana stižemo iz Zermatta na 3,260 mnv do planinarskog doma Hoernli u kome noćimo. Dom je kompletno renoviran pre nekoliko godina i sada izgleda stvarno fantastično, mnogi hoteli bi mogli da mu pozavide. Odmaramo na popodnevnom suncu uz pogled na džinovsku piramidu koja se uzdiže direktno iznad nas, večeramo i odlazimo rano na spavanje jer se startuje rano, u 4:20 ujutru. Besana noć prolazi u vrpoljenju po krevetu i ubrzano disanje u ritmu hrkanja cimera Japanaca. Konačno stiže nekako i vreme za polazak i Andrej i ja sa još dvadesetak naveza stojimo kao zapete puške na izlazu iz doma.

Ulazimo u stenu i napredujemo dosta brzo, a drugačije se i ne može jer ukoliko usporimo ili zastanemo druge naveze bi nas prestigle i zaglavili bismo se u gužvi. Pravimo prvu i jedinu pauzu od svega par minuta kod skloništa Solvay na 4,000 metara. I slatkiš tokom predaha je tematski  - Toblerone, naravno, ha! To je bio i jedini trenutak kada se cela gungula koja je zajedno sa nama visila s planine na trenutak zaustavila i gledala hipnotisano u izlazak sunca i neverovatnu panoramu koja se ispred nas otvorila u punoj raskoši. Nema se previše vremena za uživanje u pogledima, nastavljamo dalje, iznad Solvaya nas čeka jedan od tehnički zahtevnijih delova koji prelazimo relativno lako i stižemo na 4,200 metara gde stavljamo dereze jer kreće zasneženi teren. Poslednjih 200 i kusur metara visinske razlike je dosta eksponirano sa tehničkim deonicama.Taj deo uspona prelazim kao u nekom bunilu, emocije divljaju, štipam se da proverim da li sam stvarno tu. Malo pre deset ujutru izlazimo na vršni greben, pogled puca na Italiju i jezera iznad Cervinije, imam osećaj da hodam po ivici noža kao mesečar. Vreme je nestvarno, toplo i bez daška vetra, školski dan za uspon na planinu kakva je Matterhorn. Još samo par koraka i eto nas, stojimo na švajcarskom vrhu na 4,478 metara nadmorske visine! Odatle nastavljamo po grebenu stotinak metara do italijanskog vrha, sreća, ludilo i euforija su na vrhuncu.

Posle kratkog odmora i slikanja treba se sabrati i pripremiti za silazak za koji znam da će biti teži od uspona. Tako i biva, neke deonice koje sam uzbdro prešla bez razmišljanja, na spustu deluju potpuno zastrašujuće i zahtevaju dosta truda i pribranosti. Negde odpenjavanje, na par mesta abseil, jurimo na dole jer sat odkucava – pokušavamo da stignemo na poslednju žičaru do Zermatta koja polazi u 16:30. Ukoliko je ne uhvatimo predstoji nam mukotrpni spust sa Schwarzsee-a na 2,500 metara još 1,000 metara niže do doline. Posle celokupne odiseje uspona i silaska dajemo sve od sebe da to izbegnemo. Ulećemo kao furije u dom, kupimo ostavljene stvari i nastavljamo trk ka stanici gondole. Sunce nemilosrdno prži, prsti na nogama bole u teškim cipelama, ali nekako uspevamo da se dokotrljamo na vreme i stižemo na žicu bukvalno u 16:29. Andrej me grli zahvalno i kaže da ni sa jednim klijentom nikada nije uspeo da stigne na tu poslednju žicu, tako da bi obično ili prespavali dodatnu noć u Hoernliju ili se mučili spuštajući se peške do Zermatta.

Dvanaest sati nakon polaska iz doma na uspon, udobno zavaljena sedim u kabini gondole još uvek ne baš potpuno svesna gde sam bila i šta sam radila za to vreme. Čujem sebe kako u euforiji pričam o novim planovima, adrenalin i dalje ne pušta - Mittellegi greben na Eigeru, Dibona ruta na Grande Cima di Lavaredo, la Meije traversa, Haute Route na skijama, Aconcagua i ostale visoke planine... I onda pomislim u sebi - stani malo u mestu bar na par minuta, uživaj u ovom trenutku. Nesređene misli naravno i dalje lete, razmišljam kuda dalje posle ostvarenja cilja koji me je okupirao toliko dugo. Tok misli naravno stiže do Nejca i one njegove čuvene o cilju i putu i shvatam ponovo koliko je to tačno i lepo rečeno. Ali da ne bih ponavljala tu divnu misao po stoti put jer je skoro svaki planinar zna napamet kao mantru, završiću ovu priču sa jednim drugim, ništa manje lepim citatom istog autora u kome se dosta prepoznajem.

“Divim se ljudima čiji je život mirna ravnica. Prostrana, rodna žitna polja što se tu i tamo blago zanjišu na vetru...Jer moj život je kao divlja reka, koja se luda zaleće u večnu stenu golog očaja! Ipak, dugi dani na vrhovima prstiju uče me da živim sa nogama na zemlji. Kad postanem pravi majstor plesa po okomitim zidovima znaću i to: hodati po ravnom tlu.”

]]>
Sun, 19 Aug 2018 18:48:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1766/uspon-na-matterhorn.html
Nebesko trčanje na Goču http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1749/nebesko-trcanje-na-gocu.html Prva skyrunning trka u 2018. godini održana je proteklog vikenda na Goču. ]]>

Prva nebeska trka u 2018. godini održana je na novoj lokaciji. 31. marta tvrđava Maglič je dočekala blizu 180 planinskih trkača iz 6 zemalja koji su na stazi dužine 30 i 44 km, preko grebena Stolova i Studene planine trčali do Goča i Dobrih voda gde je bio cilj. Po rečima trkača, ovo je pravo otkriće i vrhunska lokacija za aktivan turizam i planinske trke u Srbiji, staze koje ne treba propustiti. Vrhovi, eksponirani grebeni, vidikovci, divlji konji, srednjevekovna tvrđava, opravdavaju epitet “epskih predela”. Opština Kraljevo nudi vanserijske lokacije i svakako da će trka postati tradicionalna.

Najbrži u muškoj konkurenciji na 30km sa 2.200m uspona bio je Ratko Maksimović iz Beograda koji je ovu stazu pretrčao za sjajnih 3 sata i 7 minuta. Drugo mesto je zauzeo Dimitar Atanasov iz Bugarske sa vremenom 3 sata i 19 minuta, dok je treće mesto zauzeo takmičar iz Srbije Žarko Ćulibrk sa vremenom 3 sata i 32 minuta.

Kod žena na 30km najbrža je bila Marija Đorđević iz Beograda sa vremenom 4 sata i 10 minuta. Drugo mesto kod dama je osvojila Marija Sekulović, takođe iz Beograda sa 19 minuta zaostatka za prvom , dok je trećeplasirana Milica Branković stazu prešla za 10 minuta sporije od drugoplasirane. Trka na 30km je po pravilima svetske skajraning federacije u formatu skaj klasika i boduje se za nacionalnu Ligu.

Trka na 44km je imala bodovanje za format skaj ultra u okviru godišnjeg bodovanja. Daleko teži tereni i veći uspon za sve takmičare, pravi izazov kroz snežne deonice.  Prvo mesto kod muškaraca osvaja Džonatan Krogt iz Holandije sa vremenom 5h i 52 minuta, drugo Danijel Lončarević iz Bečeja, 20 minuta iza prvoplasiranog, treći na cilj stiže Milijan Dimitrijević iz Kosjerića sa vremenom 6 sati i 45 minuta. Kod dama prvo mesto osvaja Irena Pavlović iz Beograda sa vremenom 7 sati i 46 minuta. Drugo mesto zauzima Nela Lazarević iz Niša sa zaostatkom od 30 minuta za Irenom a treća na cilj stiže Sandra Trojanović iz Smedereske Palanke, sa vremenom 8 sati i 27 minuta.

Sledeća trka je na Staroj planini, više o detaljima trke na www.ultrakleka.com i www.skyrunning-serbia.com/.

]]>
Wed, 4 Apr 2018 07:58:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1749/nebesko-trcanje-na-gocu.html
JUT - Nezaboravna trail avantura na olimpijskoj lepotici http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1746/jut---nezaboravna-trail-avantura-na-olimpijskoj-lepotici.html Četvrto izdanje najpoznatije trail trke u BiH održava se krajem jula na Jahorini. Već sam bila pre dve godine, ali idem opet! ]]>

Jahorina Ultra-Trail, najveće i najpoznatije trail takmičenje u BiH, održaće se ponovo ove godine u periodu od 27-29. jula na stazama koje povezuju Jahorinu s Ravnom planinom, Romanijom i Trebevićem.

Takmičari će moći da biraju između 4 distance u skladu sa stepenom fizičke spreme i željom za ispitivanjem sopstvenih mogućnosti.

Najkraća trka je Mini, duga 14km, idealna za brze trkače ili početnike u trail trčanju. Staza je kružna i vodi preko vrha Ogorjelica, a start i cilj su ispred hotela Bistrica na Jahorini. Sledeća distanca je Midi, duga 34 km, možda i najatraktivnija JUT trka jer na najbolji način oslikava moto manifestacije o povezivanju gradova i planina. Startuje na legendarnoj sarajevskoj Baščaršiji, vodi preko Darive, Jarčedola, Apelovog puta, bob staze, grebena i vrha Trebevića sve do cilja na Jahorini.

Maxi trka je već solidan zalogaj za svakog trail trkača, ali i idealna prilika za sve one koji po prvi put žele da se oprobaju na ultraškoj distanci. Dugačka 69 km, to je kružna ruta koja prelazi preko tri planine (Jahorina, Ravna planina i Trebević) i povezuje tri olimpijska lokaliteta (ski staza Prača, bijatlonska staza na Dvorištima i bob staza na Trebeviću).

Za najozbiljnije ultraše, ekipa JUT-a je spremila Ultra Trail varijantu dugačku 104 km koja je takođe kružna i povezuje četiri planine Sarajevsko-romanijske regije: Jahorinu, Ravnu planinu, Romaniju i Trebević. Kao posebnu poslasticu, trkače na ovoj stazi očekuje via feratta koja otkriva čuda i lepote Romanije.

Iako ne postoji dugo, Jahorina Ultra-Trail je već postala prepoznatljiva manifestacija u svetu trail trčanja u regionu, a i šire. Jahorinci su pioniri organizovanog bavljenja ovim vidom trčanja u BiH, a za njima su krenuli i ostali pa danas imamo nekoliko atraktivnih trail takmičenja u ovoj zemlji kao što su Vučko trail, Kozara, Skakavac, Čvrsnica...Sigurno će ih biti još, što je sjajno jer je BiH izmišljena lokacija za ovaj vid aktivnosti u prirodi.

I sam JUT postaje sve bolji iz godine u godinu, a tome su svakako doprineli neumorni organizatori (na čelu sa direktorkom trke Sanjom Kavaz) koji rade fantastičan posao. Jedna od novosti u odnosu na prethodna izdanja je i proširenje trkačkih startnih paketa, pa će tako trkači od organizatora na poklon dobiti vaučere za panoramsko razgledanje Jahorine, vožnju zip-lineom na Ravnoj planini, alpine roller coasterom Sunnyland i žičarom koja kreće iz Sarajeva i vozi do Trebevića. To će biti idealna prilika da trkači iz vazduha razgledaju prelepe predele kojima će tog vikenda trčati.

Dobar glas se daleko čuje, pa se tako broj učesnika JUT-a povećava svake godine, a organizatori se nadaju da će se približiti broju od 600 trkača koliko je postavljeno kao ovogodišnji limit.

U lepote Jahorine i okoline i fenomenalnu atmosferu na JUT-u imala sam i lično priliku da se uverim pre dve godine kada sam trčala Midi trku. Trasa je od tada neznatno promenjena, a trka je dodatno dobila na atraktivnosti pomeranjem starta na sarajevsku Baščaršiju. Ono što posebno pamtim je Trebević, pomalo nepravedno zapostavljen i večito u senci mnogo poznatije komšinice Jahorine. Uspon uz njegove strme padine, trčanje po grebenu i pogled na Sarajevo, kao i prolazak kroz olimpijsku bob stazu, zaštitni su znak ove trke i nešto što takmičarima večno ostaje u sećanju. Meni svakako jeste. Verovatno taj trenutak i najbolje pamtim od cele trke - u svom tom divljem zelenilu odjednom utrčavamo u betonsku konstrukciju olimpijskog boba koja je cela prekrivena šarenim grafitima. Znam da sam tada pomislila – kakvo potpuno nadrealno mesto. Posle sam negde pročitala kako je upravo ta lokacija izabrana za jedno od 10 najfascinantnijih napuštenih mesta na svetu.

Sećam se takođe i kako sam htela da ispustim dušu po vrućini penjući 1000m visinske razlike po Trebeviću i pitala se šta mi je to u životu trebalo. I onda izađem na greben, pogled puca na sve strane i pomislim kako nigde radije u tom trenutku ne bih bila. To i jeste jedna od lepota trail trčanja – od očaja do sjaja u svega nekoliko minuta.

Ljubazni volonteri su takođe nešto po čemu je JUT poznat pa tako dobro pamtim  i hladnu lubenicu koju su mi ponudili na jednoj od kontrolnih tačaka i koja je po tom vrelom letnjem danu bila nešto najukusnije na svetu. Sećam se i kako su mi sa puno brige previli krvavo koleno, koje sam prethodno nespretno razbila zevajući u trebevićko zelenilo i kako smo se smejali da je dobro što ne trčim drumske trke jer ne znam da se krećem po ravnom. Od cele divlje prirode, livada, šuma, potoka, stena itd. ja sam uspela da se groteskno prospem na asfaltiranoj deonici dugoj par stotina metara.

Sve u svemu, sećam se mnogo toga lepog sa JUT-a 2016. i vraćam se opet. Ove godine ću se ponovo naći na startu Midi-ja, iako me je kopkala Maxi trasa. Dugo sam se dvoumila, ali zgusnut letnji raspored i neophodnost oporavka između trka su prelomili u korist Midi distance. Iako sam već bila, ne sumnjam da ću uživati kao da je prvi put.

Tako da ako volite netaknutu prirodu i nove izazove, ako ste početnik u trail trčanju ili već iskusni ultraš, dođite na JUT i nećete se pokajati. Dođite i zaljubite se u Trebević ili neko drugo mesto koje će samo vama iz nekog razloga ostati u posebnom sećanju. Ili prosto ako volite ćevape, burek ili baklave, treba sve te sarajevske đakonije negde potrošiti. Vidimo se na Jahorini!

]]>
Wed, 7 Mar 2018 21:05:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1746/jut---nezaboravna-trail-avantura-na-olimpijskoj-lepotici.html
Pobeda sjajnog Jovice Spajića u Amazoniji http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1659/pobeda-sjajnog-jovice-spajica-u-amazoniji.html Neverovatni srpski ultra trkač Jovica Spajić napravio je još jedan podvig i pobedio na surovom ultramaratonu u srcu Amazonije! ]]>

Jovica je bio toliko nadmoćan u odnosu na prilično jaku svetsku konkurenciju da je posle 254 kilometra (da, dobro ste pročitali) trčanja kroz nepristupačne i divlje predele pobedio sa prednošću od dva sata i 51 minutom. Spajić je vrlo skroman i human čovek, pa je i na ovoj trci učestvovao kao član Inspired by HOPE tima, koji ukazuje na probleme obolelih od opake bolesti plućne hipertenzije.

Sa kakvim izazovima u Južnoj Americi je morao da se suoči zna samo on, ali trebalo je pobediti velike vrućine i vlagu, močvarne i blatnjave putanje pune rastinja i divljih životinja...

Za Jovicu Spajića to praktično nije ništa novo jer ovaj ultramaratonac ima iskustvo učestvovanja na najtežim svetskim trkama tog tipa, kao što je ona u Namibijskoj pustinji (250 km) u kojoj je bio drugi ili trka od 330 kilometara Tahoe 200 Endurance u Americi, gde je zauzeo četvrto mesto.

Pobeda u Amazoniji spada u red najznačajnijih rezultata Jovice Spajića.

]]>
Tue, 17 Oct 2017 18:37:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1659/pobeda-sjajnog-jovice-spajica-u-amazoniji.html
Ultra Trail du Mont Blanc 2017 – Reportaža http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1649/ultra-trail-du-mont-blanc-2017-%E2%80%93-reportaza.html Poslednje nedelje avgusta posetili smo Chamonix u vreme održavanja najprestižnije trke u svetu trail trčanja – Ultra Trail du Mont Blanc ili skraćeno UTMB. ]]>

Trail trčanje je poslednjih godina u svetu u velikoj ekspanziji, a kruna ovog sporta, barem kada je Evropa u pitanju, je manifestacija koja obuhvata pet trka različitih dužina koje se krajem svakog leta održavaju u prestonici aktivnog načina života, francuskom Chamonixu.

Od pet trka koje obuhvata UTMB kao događaj, najpoznatija i najprestižnija je istoimena Ultra Trail du Mont Blanc, dugačka 180 km koja trkače vodi oko celog masiva Mont Blanca i počinje i završava se u Chamonixu. Sa njom je sve i počelo davne 2003. godine kada je ovo takmičenje održano po prvi put i tada je okupilo svega par desetina entuzijasta. Kako je vreme odmicalo i sport i manifestacija postajali popularniji, dodate su i nove distance, tj. trke, povećavao se drastično broj trkača i gledalaca i ovo takmičenje se pretvorilo u pravi spektakl.

Danas pored originalnog UTMB-a postoje još četiri varijante – OCC koja startuje u Švajcarskoj  (Orsieres, Champex, Chamonix) dugačka 56km sa 3,500 metara visinske razlike, CCC koja počinje u Italiji (Courmayer, Champex, Chamonix), dugačka 101 km sa 6,100 metara visinske razlike, TDS (Sur les Traces des Ducs de Savoie) dugačka 120 km sa 7,200 metara visinske razlike i najduža varijanta PTL (La Petite Trotte a Leon) koja se trči u paru i dugačka je čak 290 km.

Sve trke zajedno svake godine okupe skoro 10,000 trkača koji sa sobom povedu bar još toliko pratilaca pa se Chamonix u nedelji održavanja takmičenja pretvara u pravi festival trail trčanja. Tada se organizuje i veliki broj pratećih događaja kao što su testiranje opreme, predavanja, filmske projekcije, treninzi sa profesionalnim trkačima, a tu je i veliki sajam opreme za trail trčanje na kojem izlažu skoro svi proizvođači koji nešto znače u ovom sportu.

Od celokupnog programa, vrhunac cele nedelje svakako predstavlja start, tok i finiš najprestižije trke, UTMB-a, koja okuplja najbolje trail trkače i trkačice na svetu. Start trke iz centra Chamonixa je spektakl sam po sebi. Hiljade ljudi okupljeno oko zone starta navija i bodri takmičare koji se pripremaju za više desetina sati borbe sa surovim planinskim uslovima koji ih čekaju u masivu Mont Blanca. Njihova lica prikazana na video bimovima otkrivaju plejadu emocija - od duboke koncentracije, sreće, uzbudjenja, zabrinutosti pa do očiglednog straha. Emocije su na vrhuncu dok svira muzička tema iz filma Vatrene kočije kada se daje znak da trkači mogu da startuju. Zmija od 2,500 ljudi lagano prolazi kroz ulice Chamonixa i kreće na nezaboravno putovanje dok ih publika pozdravlja ovacijama. Ništa manje emotivno nije ni praćenje toka trke, što uživo što online, a o dolasku takmičara u cilj ne treba posebno ni trošiti reči jer to su i za trkače i gledaoce trenuci koji se pamte ceo život.

Možemo slobodno da kažemo da na UTMB-u konkurencija nikada nije bila tako jaka kao ove godine, posebno u muškom delu takmičenja. Posle velike borbe pobedu je odneo dugonogi Francuz Francois D'Haene pobedivši pravu živu legendu ovog sporta Španca Kiliana Jorneta. Treće mesto pripalo je Amerikancu Timu Tollefsonu. U ženskoj konkurenciji pobeda je pripala Španjolki Nuriji Picas, pošto je glavna favoritkinja Francuskinja Caroline Chaverot odustala tokom trke zbog zdravstvenih problema.

Ovo takmičenje je generalno postalo jedan od simbola Chamonixa i okolnih sela i fantastično je biti tamo u nedelji održavanja UTMB-a. Cela dolina živi za taj događaj, organizuju se proslave i druge manifestacije, a lokalno stanovništvo, staro i mlado fanatično bodri takmičare kada prolaze kroz njihova mesta.

Ja sam ove godine kao akreditovani novinar imala priliku i da trčim jednu od trka, najkraću varijantu OCC od 56 km. Trka je prošla odlično, od samog starta u švajcarskom Orsieresu do cilja u Chamonixu sve je išlo kako treba. Iako je kiša padala sve vreme, bilo je idealno za trčanje jer je temperatura bila oko 20 stepeni pa nije bilo hladno. Vreme je inače jako bitan faktor u svim trkama u okviru UTMB-a jer su planine oko Chamonixa visoke i surove i neretko se takmičari pored umora bore i sa snegom, vetrom i mećavom. To su iz prve ruke mogli da saznaju takmičari na UTMB-u ove godine, jer se vreme drastično pogoršalo baš u vreme starta te trke, pa su takmičari ušli u dugu i hladnu prvu noć sa kišom i snegom na visinama preko 2,000 metara.

Kao i tokom cele nedelje, i na samoj trci sam stvarno uživala, od prolaska kroz predivne predele (koje doduše zbog lošeg vremena nisam videla kako sam želela) do bodrenja lokalaca prilikom prolaska kroz svako selo, shvatila sam zašto ovo takmičenje ima posebno mesto u svetu trail trčanja. Pozitivna atmosfera i uživanje odrazili su se i na dobar rezultat tako da je celokupno UTMB iskustvo zaokruženo na najbolji način. Ulazak u cilj u Chamonixu, dok sa strane staze stoje stotine ljudi koji aplaudiraju nešto je što nikada neću zaboraviti.

Fantastično je i samo biti na ovom mestu u vreme održavanja takmičenja, a tek trčati neku od trka je zaista poseban osećaj. Magija UTMB-a ulazi pod kožu, zarazna je i tera čoveka da joj je svake godine vraća sa novim, ambicioznijim planom. Tako je i kod mene, pa su odmah po okončanju ovogodišnjeg putovanja počele da lutaju misli ka narednom letu i sledećem koraku, trci CCC od 101 km. Plan mi je da idem polako, redom, a onda možda jednog dana i ja budem stajala na startnoj liniji kod crkve u centru Chamonixa zajedno sa 2,500 duša iz celog sveta i zatvorenih očiju se pripremala za nezaboravnu avanturu od 180 km oko masiva Mont Blanca dok sa razglasa grmi tema iz Vatrenih kočija. Za jednog trail trkača nema većeg sna od toga. 

]]>
Mon, 18 Sep 2017 10:51:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1649/ultra-trail-du-mont-blanc-2017-%E2%80%93-reportaza.html
Sokolov put 2017 http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1646/sokolov-put-2017.html Održano 4. izdanje najatraktivnije planinske trke u Srbiji. ]]>

Planinska trka Sokolov put održana je po četvrti put ovog vikenda. Centar Niške Banje je dočekao 300 nebeskih trkača iz 12 zemalja koji su na stazi dužine 30 i 15 km, preko grebena Suve planine trčali do njenog najvišeg vrha, Trema, a zatim do Bojaninih voda. Po rečima trkača, ovo je jedna od najlepših i najzahtevnijih skyrunning trka u Srbiji, koja se ne propušta. Vrhovi, odseci, neverovatan pogled, jednom rečju “izazov” je ono što okuplja sve veći broj planinskih trkača širom Evrope koji sa oduševljenjem pričaju o ovoj stazi, planini i ponose se učešćem na ovoj trci.

Najbrži u muškoj konkurenciji na 30km bio je Dušan Bazić sa Kopaonika koji je ovu stazu pretrčao za sjajnih 3 sata, 20 minuta. Drugo mesto je zauzeo Aleksandar Kirkovski iz Makedonije sa vremenom 3 sata i 22 minuta, dok je treće mesto zauzeo takođe takmičar iz Makedonije Dejan Todevski sa vremenom 3 sata i 23 minut.

Kod žena na 30km najbrža je bila Miluša Bošković iz Crne Gore sa vremenom 4 sata i 29 minuta. Drugo mesto kod dama je osvojila Jovana Stojković iz Niša sa 50 minuta zaostatka za Milušom, dok je trećeplasirana Dragana Kurtović iz Beograda stazu prešla za 13 sekundi sporije nego Jovana. Inače trka na 30km je po pravilima svetske skajranong federacije u formatu skaj klasika I boduje se za nacionalnu Ligu.

Trka na 15km nije imala bodovanje ali su napravljeni sjajni rezultati, odličan potez sa kraćom stazom gde je dosta novih trkača sa asfalta ušlo u svet nebeskog trčanja. Prvo mesto kod muškaraca osvaja Željko Ćorić iz Niša, drugo Aleksandar Božović iz Kragujevca, treće Slobodan Ivković iz Beograda. Kod dama prvo mesto osvaja Ivana Petrović iz Leposavića koja je ujedno bila i četvrta kod muškaraca što govori o velikom potencijalu. Drugo mesto zauzima Teodora Eror iz Novog Sada a treće Milica Branković iz Beograda.

Najizazovnija trka skajraning lige se dogodine sprema za svoje jubilarno peto izdanje.

Skajraning asocijacija Srbije se zahvaljuje Turističkoj organizaiciji Niša koja kao dugogodišnji pokrovitelj podržava ovu trku. Velika zahvalnost ide opštini Niška Banja, Marnik Runu, planinarskom klubu Mosor, kao i svim organiazcijama, volonterima koji su doprineli kvalitetu ovog dogadjaja. Sve rezultate možete pogledati na sledećim linkovima:

http://sportotime.com/eng/race/1475/total_rank

http://sportotime.com/eng/race/1476/total_rank

Ovom trkom završena je treća skajraning sezona u Srbiji. Iza asocijacije stoji 23 trka, za tri godine postojanja. Kalendar trka za 2018. očekuje se u narednih mesec dana kada će biti i proglašenje pobednika Lige za 2017. godinu.

]]>
Tue, 12 Sep 2017 18:55:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1646/sokolov-put-2017.html
Lužnički megdan 2017 http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1638/luznicki-megdan-2017.html Nebesko trčanje po bespuću jugoistočne Srbije. ]]>

Netaknuti i napušteni delovi jugoistoka Srbije su idealni za ljubitelje sportova u prirodi. To potvrđuje četvrti Lužnički megdan, koji je po prvi put pripremljen za ljubitelje planinskog trčanja u letnjem periodu.

Do sad ste ga pamtili po jedinoj zimskoj avanturističkoj trci na turno skijama u Srbiji, od sad u drugom ruhu ostavio je bez daha blizu 100 takmičara iz 5 zemalja.

U subotu 15.jula trka je krenula u 7:30 iz Zvonačke banje (kanjon Cedilka). Startovali su ultra maratonci na 65km i prva štafeta. Njih je čekala izmena na 37km u selu Preseka.

Ukupan uspon na stazi prelazi 3.000m što govori o težini. Sama trka se bodovala za najveću i najatraktivniju trku sveta – Ultra trail Mont Blanc.

Srpska skajraning asocijacija uz podršku Turističke organizacije opštine Babušnica je ozbiljno spremila staze, trimeri se nisu gasili kao i testere. Prokrčeni su stari karavanski i granični putevi između Bugarske i Srbije. Takmičari su prošli pored najlepših i najviših vrhovi te regije – Asenov kale, Vetren, Ruj, Crni vrh, Golemi stol. Na sreću učesnika i organizatora tropski talas je prošao i vreme je bilo prijatno, pogotovo u gornjim delovima staze.

U konkurenciji timova – štafeta, prvi na cilj stiže tim “Garmin Srbija” za 6 sati 18 minuta (Dušan Bazić, planinski trkač sa Kopaonika – Vladimir Savić poznati triatlonac iz Pančeva), u mix konkurenciji pobedu odnosi tim BB show (Biljana Bursać iz Beograda – Bojan Đačić iz Beograda) sa vremenom 7 sati 41 minut. U individualnoj konkurenciji, kod ultraša na 65km prvi stiže trkač iz Beograda Bojan Dulejan za 7 sati 50 minuta. Zanimljiva je statistika, samo su pobedničke štafete imale bolje vreme od Dulejana, ostali timovi su bili sporiji.

Drugoplasirani je Ratko Maksimović sa vremenom 8 sati 10 minuta a samo 5 minuta iza njega stiže mladi Pančevac Miloš Milanović. Naš poznati i uspešni plivač. Kod dama prva na cilj stiže Mateja Blažević iz Hrvatske sa vremenom 8 sati 35 minuta, Nevena Rajković iz Kruševca stiže na cilj sa 24 minuta zaostatka za Matejom, a Nela Lazarević iz Niša stiže kao trećeplasirana na cilj u centru Babušnice za 11h od starta.

Promovišući ruralne, siromašne i zaboravljene predele Srbije, trka oživljava planinska sela. Lužnički megdan je 22. trka asocijacije od nastanka Lige i po prvi put se desilo da čitava sela, porodice i deca dočekuju takmičare aplauzom, trčanjem oko njih. Iznosili su se domaći sokovi, hrana i ostale đakonije. Atmosfera kao sa Alpskih trka, gde lokalno stanovništvo ima svest koliko ovakve manifestacije znače za njihov kraj. Skyrunning asocijacija Srbije se zahvaljuje svima koji su učestvovali i pomogli u organizaciji ovog dogadjaja, posebno Turističkoj organizaciji Babušnice, Marnik Run-u i volonterima!

Rezultati: trka.rs/event/49/

Sve o formatu i pravilima: www.skyrunning-serbia.com/kalendar2017/luznickimegdan2017.html

]]>
Tue, 18 Jul 2017 20:35:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1638/luznicki-megdan-2017.html
Peto izdanje trke Ultra trail Stara planina http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1634/peto-izdanje-trke-ultra-trail-stara-planina.html Park prirode Stara planina peti put bio je domaćin jedne od najvećih planinskih trka u Srbiji. ]]>

Sportska manifestacija “Ultra trail Stara planina” održana je od 26. do 28. maja 2017. godine na Staroj planini. Više od 300 takmičara iz 12 zemalja, govori da je duplo više bilo takmičara na trkama koje su se održale na najdužem planinskom masivu u Srbiji u odnosu na prošlu godinu. Srpska skajraning asocijacija spremila je staze dužine 24, 57 i 108 km koje su dočekale takmičare i pokazale im najlepše vrhove po kojima nose nazive Sky Trail Babin zub, Ultra trail Midžor i Kopren. I pored nestabilne vremenske prognoze, smenjivanja kiše, susnežice, vetra i sunca, takmičari su pokazali ozbiljan takmičarski duh, solidarnost na stazi i poštovanje prema prirodi. Stara planina se pokazala u pravom svetlu, divlja, nepredvidiva i omiljena trail trkačima upravo zbog toga. Brojnost takmičara iz inostranstva pokazalo je da kvalitetni trkači i Evropa prepoznaju potencijale za trail i skyrunning, kao i da je koncept trke vrlo atraktivan i redak u ovom sportu što daje posebnu draž.

Kao i prethodne godine naša redakcija uzela je aktivno učešće na trci. Ove godine imali smo dva predstavnika, na trkama od 24 i 108 kilometara.

Na trci od 24 km prvi se na cilju kod hotela “Stara planina” pojavio Marko Stamenković iz Niša sa vremenom od 2 sata i 26 minuta, drugoplasirani je bio Dragiša Bauer iz Sremskih Karlovaca sa vremenom od 2 sata i 29 minuta, dok je trećeplasirani gost iz Rumunije Florin Nita, zabeležio vreme od 2 sata i 38 minuta. Najbolje rezultate u ženskoj konkurenciji ostvarila je Ksenija Bubnjević iz Novog Sada, inače peta u ukupnom plasmanu, sa vremenom od 2 sata i 46 min. Drugo mesto zauzela je gošća iz Bugarske, Rositsa Beleva sa vremenom 3 sata i 8 min, dok je trećeplasiranoj Engleskinji Alice Wenborn bilo potrebno 3 sata i 11 minuta da stigne do cilja.

Nešto zahtevniji zadatak imali su takmičari na distanci od 57km, koja je od Babinog zuba, vodila preko Midžora do Beleđa i Toplog dola, kroz carstvo vodopada, nazad do hotela Stara planina, gde se nalazio cilj svih trka. Najbrži na ovoj stazi bio je Dušan Bazić sa Kopaonika sa vremenom od 5 sati i 44 min, dok su drugo i treće mesto zauzeli Aleksandar Dimitrijević iz Mladenovca (5h i 46 min) i Ratko Maksimović iz Beograda (6h i 1 min). Najbrža u ženskoj konkurenciji bila je Miluša Bošković iz Kotora sa vremenom od 7 sati i 11 minuta. Drugo mesto zauzela je Meri Mirčeska iz Makedonije (7 h i 15 min), dok je trećeplasirana bila Curta Teodora iz Rumunije (8 h i 8 min).

Prava avantura i veliki izazov za mnoge bila je trka na 108 km, nešto više od 60% trkača je uspelo da završi ovu zahtevnu stazu. Vladimir Panić iz Valjeva kao najbrži istrčao je ovu stazu za 14 sati i 13 minuta. Nakon njega je kroz cilj prošao Dimitar Atanasov iz Bugarske sa vremenom od 15 sati i 31 minut, dok je treće mesto zauzeo Anton Popov sa vremenom od 16 sati i 43 min. Najbrža žena na ovoj distanci bila je Mariya Nikolova iz Bugarske sa fantastičnim vremenom od 16 sati i 43 min (to je ujedno i treće vreme kod muškaraca). Drugo mesto nakon 19 sati i 32 minuta zauzela je Denka Abraševa. Jedan dan i 34 minuta njih tri provele su na stazi i zajedno prošle kroz cilj kao trećeplasirane Nela Lazarević (Niš), Ivana Stanković (Beograd) i Jelena Filipović (Gornji Milanovac).

Peta uspešno završena trka na Staroj planini postaje nezaobilazni događaj u svetu trail trčanja širom jugo-istočne Evrope i privlači sve veći broj stranih učesnika, uživalaca aktivnog turizma, planinskih sportova i netaknutih predela. Posebno nam je zadovoljstvo što je na trci sve vreme bio i ambasador trke i naš proslavljeni ultramaratonac Jovica Spajić koji je pomagao i bodrio sve učesnike. Promovišući potencijale koje ova planina nudi za avanturizam i aktivan odmor, u narednim godinama se očekuje mnogo veća poseta trkača sa svih meridijana i dostizanje magične brojke od preko 1.000 učesnika na startu.

Kao izuzetan događaj za razvoj turizma, Ultra trail Stara planina, dobila je podršku i Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Republike Srbije, kao i Turističke organizacije Srbije. Značaj ove manifestacije prepoznali su Hotel “Stara planina” (SP Resort), Skijališta Srbije, opština Knjaževac, Turistička organizacija i Sportski centar Knjaževac, Marnik Run, Infoteam (Garmin Srbija) i Prima kozmetika. Skyrunning asocijacija Srbije uputila je zahvalnice svima koji su učestvovali i pomogli u organizaciji ovog događaja, kao i Parku prirode Stara planina, Srbija šumama, restoranu “Plaža”, planinskom domu “Šum” i mnogobrojnim volonterima.

Ultra trail Stara planina 2017 Pokrivalica za TV gostovanja from Udruzenje Freestylera on Vimeo.

]]>
Wed, 31 May 2017 17:39:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1634/peto-izdanje-trke-ultra-trail-stara-planina.html
Innsbruck Alpine Trailrun Festival, powered by Inov8 – Reportaža http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1633/innsbruck-alpine-trailrun-festival-powered-by-inov8-%E2%80%93-reportaza.html Za 1. maj bili smo na Trailrun festivalu u Innsbrucku. ]]>

Pored skijanja na glečerima u Tirolu, boravak u Innsbrucku za prvomajske praznike iskoristili smo i za učešće na manifestaciji Innsbruck Alpine Trailrun Festival, powered by Inov8.

Poslednjih godina trail trčanje je u velikoj ekspanziji i skoro sva veća alpska mesta su prolećno/letnju turističku ponudu počela da upotpunjuju organizacijom trail trka. U to se uključio i Innsbruck u kome se krajem aprila održava pet trka različitih distanci u okviru Innsbruck Alpine Trailrun Festivala koji sponzoriše sjajni britanski proizvođač trail opreme, Inov8 (pisac ovih redova je inače veliki fan ovog brenda, a njihove patike i garderoba testirani su na brojnim ultra maratonima i treninzima i pojam su udobnosti i kvaliteta).

Kao što je pomenuto, Festival obuhvata pet trka različitih distanci – najkraća je duga 15km i predviđena je prevashodno za početnike u trail trčanju, dok najduža varijanta iznosi 85 km i podrazumeva malo veće iskustvo i sjajnu fizičku spremu. Pored njih tu su i tri srednje varijante od 25, 42 i 65 km. I visinska razlika varira naravno u zavisnosti od trke pa je tako najmanja kod trke od 15 km i iznosi 400 m, dok kod najduže trke od 85 km treba popeti čak 3,600 m nadmorske visine. Duže varijante boduju se za najprestižnije trke u svetu trail trčanja – Ultra Trail du Mont Blanc u Chamonixu.

Kako je jedna polovina tandema Skijanje.com na ovom putovanju početnik u trail trčanju, prijavili smo se za najkraću varijantu, trku od 15 km koja je počinjala u gradiću Hall u Tirolu sa ciljem u centru starog grada u Innsbrucku. Malo smo se pribojavali vremenskih prilika pošto nas je Austrija dočekala u zimskom ruhu uz oko metar snega koji je napadao prethodnih dana u višim planinskim predelima. I organizatori su imali dosta problema u pripremi takmičenja, pa su trase trka morale donekle da budu promenjene zbog opasnosti od lavina, a najduža trka na 85 km je prinudno skraćena.

Za razliku od ostalih trka koje su počinjale u subotu, 29. aprila ujutru, mi smo startovali popodne. Vreme je predivno i idealno za trčanje pred start, sunce sija, a nije vruće. Krećemo polako iz Halla i napredujemo ka obližnjim brdima preko kojih ćemo se spustiti u Innsbruck. Uživamo u prirodi na svakom koraku, idemo polako i za svoju dušu i ne vodimo računa o plasmanu i brzini kojom se krećemo. Dok trčim, pada mi na pamet kako često na planinskim trkama predjem desetine kilometara, a uopšte ne vidim gde sam došla u stalnoj jurnjavi od markacije do markacije i gledanju u sat i prolazno vreme. Sad je potpuno obrnuto jer trčimo lagano, sasvim je dovoljno vremena za razgledanje i fotografisanje. Uživam i prisećam se zašto sam krenula da se bavim ovim sportom.

Posle nepuna dva sata trčkaranja iznad Innsbrucka spuštamo se u grad i ubrzo prolazimo kroz cilj u centru starog grada. Stavljaju nam finišerske medalje oko vrata i krećemo pravo na pivo koje nikad nema bolji ukus nego posle ovakvih stvari. U cilju je gomila ljudi, tu je i velika bina na kojoj se održava celodnevni program, atmosfera je vesela.

Organizacija trke je jako dobra, sve je na vrlo profesionalnom nivou. Oko cilja je napravljeno malo trkačko selo gde se nalaze pultovi za informacije, ostavljanje stvari, šatori za presvlačenje, jelo i piće, tuševi itd. Tu je i nekoliko šatora proizvođača trail opreme, a izbor je stvarno sjajan. Svi koji su ime u ovom sportu imaju svoje štandove sa modelima iz najnovijih kolekcija. Tu su Salomon, Inov8, Scott, Dynafit, La Sportiva i mnogi drugi. Osećam se kao dete u prodavnici čokolade. Velika većina ih je donela najbolje modele trail patika na testiranje tako da svako može da ih proba i istrči malo u modelu koji ga zanima. Naravno, da ne odolevamo iskušenju i odlazimo odatle sa nekoliko novih drangulija. Šta da se radi, ne nailazi se svaki dan na takvu ponudu ove, pomalo specifične opreme na jednom mestu.

Sve u svemu, Innsbruck Alpine Trailrun Festival se pokazao kao odlična ideja. Grad Innsbruck je sam za sebe već vredan posete, a trail trčanje i skijanje su dodatni bonus. Odlično smo se proveli i istinski uživali u ovoj odlično organizovanoj trci. Zahvaljujemo se organizatorima na pozivu da učestvujemo.

]]>
Mon, 22 May 2017 08:05:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1633/innsbruck-alpine-trailrun-festival-powered-by-inov8-%E2%80%93-reportaza.html
Na Kopaoniku počela nova sezona skyrunning lige Srbije http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1609/na-kopaoniku-pocela-nova-sezona-skyrunning-lige-srbije.html Nesvakidašnjom trkom na ski stazama Kopaonika, otpočela je treća sezona Skyrunning lige Srbije. ]]>

Najteže ski staze ski centra Kopaonik poslužile su Skyrunning asocijaciji Srbije za organizaciju još jedne izazovne planinske trke koja je po drugi put okupila najbolje planinske trkače i avanturiste iz regiona. Najpopularnija zimska avantura među trkačkom zajednicom okupila je 134 takmičara iz 8 zemalja, koji su trčali na stazi dugačkoj 15,2 klizavih km uz 1.800 m uspona. Veći deo takmičara uspeo je da nakon starta u 5h ujutru iz Brzeća, stigne do cilja kod hotela Grand, u limitu pre početka rada skijališta (do 9h).  

Trku će mnogi pamtiti po dobroj zabavi na stazi, pomeranju svojih granica, rekordima ali i po naučenoj lekciji da se pravila i disciplina u skyrunningu mora poštovati i pored najboljih rezultata.

Dušan Bazić sa Kopaonika, oborio je rekord staze sa vremenom od 1 sat i 55 min i prvi stigao na cilj, 9 minuta pre Kristijana Stošića. Potpuno neočekivano za sve prisutne, nakon provere neophodne opreme na stazi, utvrđeno je da Bazić nije imao obaveznu astro foliju, te mu je dodeljeno dodatnih 20 min na njegovo ukupno vreme i time je automatski postao trećeplasirani. Prvo mesto zauzeo je Kristijan Stošić iz Beograda, sa vremenom 2 sata i 4 minuta, dok je drugoplasirani bio Antonije Kijanović iz Prijepolja sa vremenom 2 sata i 10 minuta. Ravnopravnost, sportska etika i disciplina su iznad svih dobrih rezultata, te je Skyrunning još jednom pokazao svoju profesionalnost i promovisanje pravih vrednosti koje se moraju poštovati u sportu, a posebno u prirodi. Kopaonik je ćudljiva planina i vreme se za čas promeni, iz tog razloga sva dodatna oprema je obavezna.

Žensku konkurenciju obeležilo je nadmetanje dveju najboljih trkačica iz Srbije i Crne Gore do poslednje sekunde. Dobro prijateljstvo i zdrava konkurencija izmedju ove dve takmičarke, stvorilo je navijačku atmosferu ispred hotela Grand kada je Miluša Bošković iz Kotora, utrčala u cilj nekoliko sekundi pre najbolje skyrunnerke Srbije, Nevene Rajković iz Kruševca. Prijateljski zagrljaj i iskrene čestitke pokazale su da je prijateljstvo i zdrav takmičarski duh najveća nagrada u skyrunningu. Treće mesto zauzela je članica naše redakcije Marija Sekulović sa vremenom od 3 sata i 2 minuta.

Organizator trke, Skyrunning asocijacija Srbije, se zahvaljuje pokroviteljima i su-organizatorima trke MK Resortu, Skijalištima Srbije, Marnik Run-u (Compressport), Vili Runolist, Polaris Srbija, hotelu Junior i skyrunning volonterima.

Sportski duh, prijateljstvo, zdrava konkurencija, priroda, avantura i dobra energija čine  skyrunning jedinstvenim sportom koji promoviše #sveštovolim u Srbiji.

]]>
Tue, 7 Mar 2017 20:48:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1609/na-kopaoniku-pocela-nova-sezona-skyrunning-lige-srbije.html
Sokolov put - najatraktivnija nebeska trka u Srbiji http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1525/sokolov-put---najatraktivnija-nebeska-trka-u-srbiji.html Na Suvoj planini održano treće izdanje najatraktivnije skyrunning trke u Srbiji. ]]>

Planinska trka Sokolov put održana je po treći put. 15.oktobra centar Niške banje je dočekao preko 250 nebeskih trkača iz 12 zemalja koji su na stazi dužine 22 km uz 2.169 m uspona, preko grebena Suve planine trčali do njenog najvišeg vrha, Trema. Po rečima trkača, ovo je jedna od najlepših i najzahtevnijih skyrunning trka u Srbiji, koja se ne može propustiti. Vrhovi, odseci, neverovatan pogled, jednom rečju “izazov” je ono što okuplja sve veći broj planinskih trkača širom Evrope koji sa oduševljenjem pričaju o ovoj stazi, planini i ponose se učešćem na ovoj trci.

Najbrži u muškoj konkurenciji bio je Mladen Plakalović iz BiH, predstavnik Jahorina Ultra trail tima koji je ovu stazu pretrčao za sjajnih 2 sata, 36 minuta. Drugo mesto je zauzeo Nenad Živković iz Kruševca sa vremenom 2 sata i 47 minuta, dok je treće mesto zauzeo trećeplasirani Dušan Bazić sa Kopaonika i vremenom 2 sata i 51 minut.

Najbrža u ženskoj konkurenciji bila je Martyna Kantor iz Poljske sa oborenim rekordom staze i  vremenom 3 sata 19 min i 45 sekundi. Ovo je sjajan rezultat za mladu Poljakinju koja je u ukupnom plasmanu zauzela 9 mesto. Drugo mesto kod dama je osvojila takodje gošća iz Poljske, Ewelina Matula, sa vremenom 3 sata i 41 minut, dok je trećeplasirana Marina Nikolić iz Beograda stazu prešla za 3 sata i 48 minuta.

- Posebno smo ponosni na to da je kvalitet takmičara na dosta višem nivou, imali smo tu čast da na startu imamo prvakinju države u triatlonu Vidu Medić, osvajača Olimpijskog srebra u Riu Marka Tomićevića (kajak) i sjajne skyrunning timove iz Bugarske, Slovenije, Poljske u ne tako malom broju. - naglasili su iz Skyrunning asocijacije Srbije.

Pozitivna energija, sjajno raspoloženje medju trkačima, oboreni sopstveni rekordi, jedna prosidba, nova prijateljstva, gomila dece na cilju (Trem, 1.810mnv), poslednja trka sezone, ali svakako ljubav prema planini na prvi pogled sa Mosora, Sokolovog kamena ili Trema. Učesnici Sokolovog puta su vikend iskoristili za obilazak okoline ili opuštanje u wellnes i spa centru u Niškoj Banji.

Skyrunning asocijacija Srbije se zahvaljuje Turističkoj organizaiciji Niša koja kao dugogodišnji pokrovitelj podržava ovu trku koje će tek u narednim godinama pokazati svoj puni potencijal i veliki doprinos razvoju aktivnog  turizma na ovom području. Velika zahvalnost ide Opštini Niška Banja, Prima kozmetici, Wiener osiguranju, kao i svim organiazcijama, volonterima koji su doprineli kvalitetu ovog dogadjaja. Posebnu zahvalnost se upućuje grupi volontera (kolega) iz Rumunije, organizatorima njihovog najpopularnijeg sky race-a Retezat, koji su se samoinicijativno prijavili za pomoć u organizaciji.  Ukus prirode i duh tradicije mogao se prepoznati na osvežavajućim stanicama na kojima je Zlatiborac sa svojim proizvodima obezbedio dodatnu energiju trkačima na stazi. Sve rezultate možete pogledati na sledećem linku -

Planinska trka Sokolov put održana je po treći put, 15.oktobra centar Niške banje je dočekao preko 250 nebeskih trkača iz 12 zemalja koji su na stazi dužine  22 km uz 2.169 m uspona, preko grebena Suve planine trčali do njenog najvišeg vrha, Trema. Po rečima trkača, ovo je jedna od najlepših i najzahtevnijih skyrunning trka u Srbiji, koja se ne može propustiti. Vrhovi, odseci, neverovatan pogled, jednom rečju “izazov” je ono što okuplja sve veći broj planinskih trkača širom Evrope koji sa oduševljenjem pričaju o ovoj stazi, planini i ponose se učešćem na ovoj trci.

Najbrži u muškoj konkurenciji bio je Mladen Plakalović iz BiH, predstavnik Jahorina Ultra trail tima koji je ovu stazu pretrčao za sjajnih 2 sata, 36 minuta. Drugo mesto je zauzeo Nenad Živković iz Kruševca sa vremenom 2 sata i 47 minuta, dok je treće mesto zauzeo trećeplasirani Dušan Bazić sa Kopaonika i vremenom 2 sata i 51 minut.

Najbrža u ženskoj konkurenciji bila je Martyna Kantor iz Poljske sa oborenim rekordom staze i  vremenom 3 sata 19 min i 45 sekundi. Ovo je sjajan rezultat za mladu Poljakinju koja je u ukupnom plasmanu zauzela 9 mesto. Drugo mesto kod dama je osvojila takodje gošća iz Poljske, Ewelina Matula, sa vremenom 3 sata i 41 minut, dok je trećeplasirana Marina Nikolić iz Beograda stazu prešla za 3 sata i 48 minuta.

Posebno smo ponosni na to da je kvalitet takmičara na dosta višem nivou, imali smo tu čast da na startu imamo prvakinju države u triatlonu Vidu Medić, osvajača Olimpijskog srebra u Riu Marka Tomićevića (kajak) i sjajne skyrunning  timove iz Bugarske, Slovenije, Poljske u ne tako malom broju.

Pozitivna energija, sjajno raspoloženje medju trkačima, oboreni sopstveni rekordi, jedna prosidba, nova prijateljstva, gomila dece na cilju (Trem, 1.810mnv), poslednja trka sezone, ali svakako ljubav prema planini na prvi pogled sa Mosora, Sokolovog kamena ili Trema. Učesnici Sokolovog puta su vikend iskoristili za obilazak okoline ili opuštanje u wellnes i spa centru u Niškoj Banji.

Skyrunning asocijacija Srbije se zahvaljuje Turističkoj organizaiciji Niša koja kao dugogodišnji pokrovitelj podržava ovu trku koje će tek u narednim godinama pokazati svoj puni potencijal i veliki doprinos razvoju aktivnog  turizma na ovom području. Velika zahvalnost ide Opštini Niška Banja, Prima kozmetici, Wiener osiguranju, kao i svim organiazcijama, volonterima koji su doprineli kvalitetu ovog dogadjaja. Posebnu zahvalnost se upućuje grupi volontera (kolega) iz Rumunije, organizatorima njihovog najpopularnijeg sky race-a Retezat, koji su se samoinicijativno prijavili za pomoć u organizaciji.  Ukus prirode i duh tradicije mogao se prepoznati na osvežavajućim stanicama na kojima je Zlatiborac sa svojim proizvodima obezbedio dodatnu energiju trkačima na stazi. Sve rezultate možete pogledati na sledećem linku.

Ovom trkom završena je još jedna uspešna skyrunning sezona u Srbiji. Iza asocijacije stoji 19 trka, za dve godine postojanja a kalendar za 2017. očekujte u narednih mesec dana kad će biti i proglašenje pobednika Lige za 2016. Dušan Bazić sa Kopaonika i Nevena Rajković iz Kruševca su zasluženo osvojili epitet najboljih kroz sve formate nebeskog trčanja.

Ovom trkom završena je još jedna uspešna skyrunning sezona u Srbiji. Iza asocijacije stoji 19 trka, za dve godine postojanja a kalendar za 2017. očekujte u narednih mesec dana kad će biti i proglašenje pobednika Lige za 2016. Dušan Bazić sa Kopaonika i Nevena Rajković iz Kruševca su zasluženo osvojili epitet najboljih kroz sve formate nebeskog trčanja.

]]>
Wed, 19 Oct 2016 18:20:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1525/sokolov-put---najatraktivnija-nebeska-trka-u-srbiji.html
Sjajan nastup srpskog skajraning tima u Grčkoj http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1517/sjajan-nastup-srpskog-skajraning-tima-u-grckoj.html Petočlani srpski tim ostvario zapažene rezultate na veoma jakom takmičenju u Grčkoj. ]]>

Srpski skajraning tim je na svom drugom međunarodnom nastupu ponovio odlične rezultate. Proteklog vikenda u sastavu Duško Momić, Bojan Dulejan, Aleksandar Štajfer, Dušan Bazić i Sofija Arapović na najvećem grčkom planinskom maratonu “Zagori” (http://zagorirace.gr/en/) uzeli su učešće na tri distance. Na 80km Momić i Dulejan, na 42km Štajfer dok su Arapović i Bazić išli na 21km. Preko 1.000 takmičara iz više zemalja, pakleni vremenski uslovi i tehnička staza, nisu pokolebali naše koji su dali svoj maksimum.  Dovoljno je reći da ovu trku podržava North face, odmah znate da je u pitanju trka svetske klase.

Prvi su krenuli naši spartanci na 80km, u subotu 23. jula u 4:50 ujutru. Na ovoj distanci ih je čekalo čak 5.100m uspona što dovoljno govori o težini. Start je bio u poznatom turističkom selu Cepelovo u nacionalnom parku Zagori. Momića i Dulejana je ispratio ceo tim, da bi kasnije organizator prebacio Aleksandra Štajfera na njegov start u selo ispod Cepelova – Kipi.

Taj dan je bio rezervisan samo za dugoprugaše, Štajfer je imao neverovatan međunarodni debi, startovao je u 6:30. Pored paklenih 42km pred njim je bilo i 2.500m uspona kao i vrhovi preko 2.300 metara nadmorske visine gde su prolazili i naši na 80km. Njegova prva duža distanca i sjajan rezultat, četvrto mesto sa vremenom 5h 21 minut u konkurenciji 300 takmičara. Saveti i razgovori u toku puta da se potpuno opusti i ne razmišlja o poziciji urodili su plodom. Do samog kraja nije znao da se nalazi nadomak prva tri. U pitanju je veliki potencijal i tek se očekuju pravi rezultati mladog Štajfera koji isključivo trenira na ravnom jer je iz Čelareva.

Logistički tim prati online rezultate i vidi da je Momić u prvih 15, a Dulejan u prvih 50 od 260 takmičara na njihovoj distanci. Pored sebe imaju profesionalne brdske trkače iz najvećih svetskih timova Salomon, La Sportiva, North Face. Sve je toplije i na rang listi se često menjaju pozicije, dosta njih i odustaje. Da bi nakon 13h i 14 minuta Momić prošao kroz cilj kao 25. takmičar. Treba napomenuti da je Momić najbolje plasirani stranac na najdužoj trci, na kojoj se i povredio ali su istrajnost i volja presudile da ostvari ovako dobar rezultat i finišira.

Bojan Dulejan je prošao cilj nakon 14h i 42 min i zauzeo 46. mesto što je takođe sjajan rezultat. Prvi utisci oba naša takmičara je da je bilo pretoplo i da je staza jako nezgodna i tehnička. Nisu nikako mogli da se priviknu na njihov kamenjar, dok je u čuvenom kanjonu Vikos bilo bez daška vetra. Vidno iscrpljeni i pomalo razočarani jer su očekivali bolji plasman, ali posle par sati odmora im je u potpunosti bilo jasno da je ovo trka za koju su jedino Grci spremni. Nigde kod ne postoje slični uslovi, a po rezultatima se vidi da lokalci imaju veliku prednost. Često organizatori navode primer čuvenog italijanskog trkača iz La Sportiva tima koji je kolabirao pre par godina na trci iako je vodio do samog kraja. Uslovi su stvarno surovi i specifični.

U nedelju 24.jula u 8h startuju Dušan Bazić i Sofija Arapović, pred njima je 21km sa 1.100m uspona. Start je u selu Kipi a ni manje ni više nego 500 takmičara rame uz rame. Naši najmlađi takmičari su bez većih teškoća iztrčali ovu trku, Bazić je bio 8. od 400 učesnika dok je Arapović bila 17. u konkurenciji 100 takmičarki. Cilj je bio da se skuplja iskustvo i bez velikih očekivanja. Bez obzira rezultati su bili odlični i na ovoj distanci. Organizatori su odmah primetili rezultate i objavili da je ekipa bila vrlo fokusirana kao i da je Skyrunning Serbia najbolji nacionalni tim na trci ove godine. Grci će uzvratiti Srbiji, tako što će svoj najbolji tim dovesti na naše najmasovnije trke a prvenstveno na Sokolov put i Staru planinu.

Predstoji kratak odmor za nebeske trkače pa ide čuvena trka i prvi SkyRace sezone na Šarplanini 13. avgusta (http://sarplaninaskyrace.com/index.php/sr/pocetna/).

Pred Srpskom skajraning asocijacijom je ozbiljan rad a naša zemlja ima odlične uslove za ovaj planinski sport, koji se bori da postane olimpijski. Sve pohvale kolegama iz Grčke, ozbiljna konkurencija i sjajna organizacija.

]]>
Fri, 29 Jul 2016 13:38:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1517/sjajan-nastup-srpskog-skajraning-tima-u-grckoj.html
Četvrto izdanje trke Ultra trail Stara planina http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1514/cetvrto-izdanje-trke-ultra-trail-stara-planina.html Održano četvrto izdanje najteže planinske trke u Srbiji – Ultra trail Stara planina. ]]>

Park prirode Stara planina po četvrti put je bio domaćin jedne od najvećih planinskih trka u Srbiji. Sportska manifestacija “Ultra trail Stara planina” je prepoznata od strane ministartsva sporta kao bitna trka za razvoj planinskih sportova sa velikim potencijalom a od ove godine to isto kažu i strani trkači koji su oduševljeni uslovima i terenom. U periodu od 03. do 05. juna na stazama dužine 19, 86 i 122 km u okviru Skyrunning lige Srbije naš najduži planinski masiv je opet pokazao da je pred takmičarima nimalo lak zadatak, gde je procenat finišera oko 50%.

Na trkama koje su simbolično nosile imena po Staroplaninskim vrhovima SkyTrail Midžor, Ultra Trail Bratkova Strana i Kopren, učestvovalo je oko 160 takmičara iz 10 zemalja. Povećano učešće takmičara iz inostranstva pokazalo je da kvalitetni trkači i Evropa prepoznaju potencijale koje ovaj planinski masiv nudi za trail i skyrunning, kao i da je koncept trke vrlo atraktivan i redak u ovom sportu što daje posebnu draž. Takmičarima se najviše dopada netaknuta priroda i bitka sa nezaobilaznim klekama. Start i cilj trka na 86 i 122 km koje se boduju za popularni Ultra trail Mon Blana bio je na Babinom zubu, dok su takmičari na distanci od 19km, startovali u selu Crni vrh, pa preko Midžora trku takodje na istom mestu završavali. Takmičari su doživeli pravu avanturu, prolazeći kroz potpuno netaknute i divlje predele najčešće na 2000 m nadmorske visine po vrlo promenljivom vremenu.

Prvi se na cilju u konkurenciji na 19 km pojavio Nikola Milanović sa vremenom 2:13:13, a samo nekoliko sekundi posle njega drugoplasirani Nikola Ilić i minut kasnije trećeplasirani Milan Stojanović. Najbolje rezultate u ženskoj konkurenciji zabeležile su Nevena Rajković sa vremenom 2 h i 36 min, Sofija Arapović 2h i 42 min i trećeplasirana Ana Milosavljević 2 h i 53 min. Pobednik na trci od 86 km bio je Aleksandar Svetoslavov iz Bugarske sa vremenom od 11 sati i 18 min, drugoplasirani Zoran Prekogačić sa vremenom 12 sati i 55 min, dok je trećeplasiranom Žarku Ćulibrku bilo potrebno 13 sati i 9 min. Najbrža medju damama bila je gošća iz Hrvatske, Mateja Blažević sa vremenom od 15 sati i 55 min, drugo mesto zauzela je Nela Lazarević nakon 16 sati i minut trčanja, a samo desetak minuta iza nje, na cilju se pojavila i trećeplasirana Marija Sekulović.

Na najdužoj distanci od 122 km trčalo se i do 30 sati, a najbrži medju njima Đorđe Dukić, svoju trku završio je za 18 sati. Drugoplasirani Filip Šulović na cilju se pojavio nakon 18 sati i 15 min, dok je trećeplasiranom takmičaru iz Slovačke, Ladislavu Halasu, trebalo svega 5 minuta više. Rekord staze u ženskoj kategoriji postavila je i po treći put na ovoj distanci pobedila Tanja Stojanovski sa vremenom 22 h i 25 min. Drugoplasirana na ovoj trci bila je Ivana Stanković sa vremenom od 24 h i 13 minuta. Nažalost, zbog odustajanja takmičarki, nije bilo trećeplasirane.

Marija Sekulović, trećeplasirana u takmičenju na 86 km, inače novinar našeg magazina, bila je oduševljena trkom i lepotama Stare Planine:

- Fantastično iskustvo u svakom smislu. Drago mi je što sam uspela da završim ovu zahtevnu trku i ostvarim dobar rezultat, a posebno što sam obišla delove prelepe Stare planine koje verovatno nikada ne bih imala prilike da vidim na drugi način. Veliko hvala i čestitke na sjajnoj organizaciji celoj ekipi ljudi koja stoji iza ovog dogadjaja.

Četvrta po redu uspešno završena trka na Staroj planini postaje pravi brend jugoistočne Evrope i nezaobilazni dogadjaj za sve ljubitelje netaknute i divlje prirode. Skyrunning asocijacija Srbije se zahvaljuje svima koji su učestvovali i pomogli u organizaciji ovog dogadjaja, a posebno Turističkoj organizaciji opštine Knjaževca, Hotelu “Stara planina”, Parku prirode Stara planina, PK “Vidlič” i “Babin zub”, restoranu “Plaža”, planinskom domu “Šum” i mnogobrojnim volonterima i lokalnim organizacijama.

]]>
Fri, 10 Jun 2016 17:54:00 +0100 Planinsko Trčanje http://skijanje.com/planinsko-trcanje/1514/cetvrto-izdanje-trke-ultra-trail-stara-planina.html