Naslovna    Blog    Ostalo    Aconcagua – Prašinarenje po Andima
01

mar

2019

Marija Sekulović

Aconcagua – Prašinarenje po Andima

Moj prvi 6,000+ mnv vrh i kako je to izgledalo.

Ljudi se penju na planine iz različitih razloga. Ja sam uvek za uspone birala planine koje su me na neki način fascinirale, uglavnom svojom lepotom. Sa druge strane, visokogorstvo je u mom slučaju malo zarazno i progresivno ludujuće, pa su se pored lepote prirode pojaviljivali i dodatni motivi koji se uglavnom svode na potrebu za iskušavanjem i testiranjem same sebe na različite načine. Posle godina lepih uspona po regionu i Alpima, Elbrusa 2017. godine, odlučila sam da sledeći veliki cilj u planinama bude Aconcagua, najviši vrh obe Amerike i južne i zapadne hemisfere, najviša planina na svetu van masiva Himalaja.

Pretpostavljam da je Aconcagua za mene, a verovatno i mnoge druge, postala cilj upravo zbog toga što predstavlja, a ne toliko zbog svoje prevelike lepote. Aconcagua nije lepa planina. Nema tu mnogo romantičnih planinskih pejzaža, oštrih stena koje prkose gravitaciji, glečera, snega i sličnih karakteristika na koje pomislim kad bi neko od mene tražio da opišem planinske lepote. Aconcagua je nemilosrdna pustinja, carstvo prašine i sipara, orkanskih vetrova i ubitačnog sunca. Ja sam je videla u izdanju sa minimalnom količinom snega, pa je to dodatno pojačavalo generalni utisak sivila i depresije. Istraživanje pred ekspediciju, fotografije i priče planinara koji su već bili tamo su me donekle pripremali na to što me čeka, ali niko te ne može zaista pripremiti za nešto takvo dok to ne vidiš sopstvenim očima.

Ekspedicije na Aconcagvu normalnom rutom sa severne strane obično traju oko dve nedelje, prosto mora se tako da bi se aklimatizacija odradila kako treba. Matematika je prosta, iako tehnički nije zahtevna, sa tako visokom planinom nema šale i previše prostora za improvizaciju. Ljudi često kada vide slike nasmejanih lica sa planinskih vrhova misle da je penjanje na visoke planine nešto jako romantično, ali to je najvećim delom težak, težak rad. Izlazi malo po malo na novu visinu, spuštaj se dole, pa iz početka tako, sve više i više. Iznosi opremu malo po malo na visinske kampove, spuštaj se dole, pa se vraćaj gore, skupljaj to što si ostavio i još dodatno što si poneo i nosi sebe i ormar na ledjima dan za danom. Nije sve samo ljuta fizikalija, ima na ekspediciji i mnogo lepih stvari jer bi se u suprotnom svako normalan zapitao čemu sve to. Duh zajedništva i posvećenosti istom cilju, osećaj kao da na svetu postoji samo ta nedođija i mi u njoj, zaboravljanje svakodnevnih problema i  mnogo, mnogo smejanja, posebno, ako se pogodi dobra ekipa kao ona čiji sam imala sreću da budem deo na Aconcagui. Ali, da krenemo iz početka.

U nacionalni park Aconcagua ulazi se u mestu Horcones na 2,950 mnv. Svako od nas 20 u grupi kod sebe ima dozvolu za uspon koju smo dužni da overimo na dva mesta kod rendžera – u prvom kampu Confluensia, na 3,400 mnv i kasnije u baznom kampu Plaza de Mulas na 4,300 mnv. Potrebna su i dva lekarska pregleda na istim mestima sa parafima doktora da smo zdravstveno ok za uspon. Takođe dobijamo i dve vreće – belu za smeće i narandžastu za odlaganje proizvoda fizioloških potreba tipa broj 2 :)

Od Horconesa do Confluensije, prvog kampa, pešači se oko 3 sata. Sa sobom nosimo samo ono što nam je potrebno za dva dana u tom kampu, ostatak opreme će nam mule izneti u bazni kamp Plaza de Mulas. Tokom boravka u Confluensiji malo odmaramo, malo radimo aklimatizaciju ka Plaza Franciji, drugom baznom kampu na Aconcagui sa kog se planini pristupa sa južne, strmije strane. Izlazimo do 4,000 metara i vraćamo se nazad. Posle dva dana u Confluensiji, pozdravljamo se sa poslednjim tragovima vegetacije i krećemo kroz ‘’pustinju” dugu 20 km do baznog kampa. Posle nekoliko sati prženja na suncu bez trunke hlada i udisanja omanjeg džaka prašine stižemo u Plaza de Mulas, naš privremeni dom za naredne dve nedelje.

Plaza de Mulas je najveći bazni kamp na svetu posle onog na Everestu. U centralnom delu raspoređena je infrastruktura agencija koje pružaju logistiku na planini, a u delu pored su načičkani šatori planinara koji spavaju i hrane se u sopstvenoj organizaciji. Tu je i jedan improvizovani kafić/restoran, kao i kuriozitet za ovakvo mesto – umetnička galerija, potvrđena u Ginisovoj knjizi rekorda kao najviša na svetu, koju vodi i u njoj tokom sezone živi slikar Miguel Doura, neverovatno živopisan i drag čovek.

Iako izgleda kao privid civilizacije na tako zabačenom i nepristupačnom mestu, bazni kamp i život u njemu su daleko od normalne svakodnevnice na koju smo navikli u svojim gradskim sredinama. Na takvim mestima naučiš da ceniš male stvari koje inače uzimaš zdravo za gotovo – tekuću vodu, kanalizacioni sistem, krevet i slične “obične“ beneficije koje savremeni čovek ima na raspolaganju. Voda, poreklom sa glečera, u baznom kampu se zahvata iz buradi, bljutavog je ukusa i uglavnom smo je mešali sa Cedevitom ili šumećim tabletama da bi je lakše pili. Kako bismo predupredili komplikacije zbog visine, stalno smo se nalivali vodom, a preporuka je da se pije minimum 4 litra tečnosti dnevno. Posebno zabavna posledica ovog super-hidriranja je noćno ustajanje radi odlaska u WC – prvo se pripremaš psihički i odlažeš maksimalno izlaženje iz tople vreće za spavanje (iako, avaj, znaš da je neminovno), a onda nekako odtumaraš kroz mrak i hladnoću do najbliže metalne kutije predviđene za tu namenu.   I pored prečišćavanja vode raznim sredstvima, naravno da smo svi udesili stomake i probavu prvih dana boravka u kampu tako da je aktivni ugalj bio jedan od najdragocenijih sastojaka u svačijoj kolekciji lekova.

Za ljude koji nisu stalno na ekspedicijama, prvih par dana životnih uslova u ovakvim kampovima obično bude lagani šok, ali čovek je čudna životnija i pre ili kasnije se na sve navikne. Uglavnom posle nekoliko dana zaboraviš da si nekad živeo u svetu u kome se ljudi kupaju i presvlače svakog dana i jednostavno se pomiriš sa tim da će ti petnaestak dana najbolji prijatelji biti vlažne maramice i sredstvo za suvo pranje ruku u pokušaju da tu i tamo održavaš neki privid higijene. Za žensku populaciju, posebno za one sa rusim kosama, neke stvari su dodatan izazov u tom domenu, ali o tome jednostavno prestaneš da razmišljaš i prepustiš se okolnostima.

Dani u baznom kampu prolaze brzo u pripremi za završni uspon. Nastavljamo aklimatizaciju i nošenje opreme i hrane malo po malo, prvo izlazimo na Plaza Canada na 5,000 m, a dan kasnije na prvi visinski kamp Nido de Condores na 5,500 metara, na koji iznosimo deo opreme i postavljamo šatore u kojima provodimo tu noć. Ostavljamo kamp na Nidu i spuštamo se ponovo u Plaza de Mulas, a šatori koje smo postavili i oprema u njima će nas (nadamo se) čekati gore kada budemo krenuli na vrh.

U baznom kampu nas čekaju vesti o vremenskoj prognozi koja nije obećavajuća za termin kada planiramo uspon. Na Aconcagui je vetar često problem, a za naredne dane su na vrhu prognozirani orkanski udari jačine od preko 100 km na sat. Nema nam druge nego da čekamo jer po takvom vetru nemamo šta da tražimo gore ako su nam dragi prsti na rukama i nogama. Provodimo dva dodatna dana u baznom kampu, prognoza se non-stop menja, svi su u nekim svojim mislima, ali većina dobro podnosi nervozu, smejemo se dosta i atmosfera je i dalje na visokom nivou. Dobar savet naših vodiča je da se u tim trenucima misli samo o sledećem danu, a ne previše unapred jer na neke stvari niko od nas ne može da utiče i ne vredi se opterećivati.

Međutim, vreme koje imamo na raspolaganju polako ističe jer da bismo stigli da se vratimo u Mendozu i uklopimo u povratni let, 14.2. je poslednji dan kada teoretski možemo da penjemo vrh. Poslednji update vremenske prognoze nam konačno daje zeleno svetlo i 12. februara krećemo na gore. Nadamo se da vetar koji je divljački duvao prethodnih dana nije odneo naše šatore i opremu koju smo prethodno ostavili na Nido de Condores. Posle nekoliko sati hoda stižemo do Nida i sa olakšanjem konstatujemo da je sve onako kako smo ostavili. Noćimo i sutradan ujutru pakujemo kamp i sve nosimo dalje do sledećeg i poslednjem visinskog kampa, Colere koji se nalazi na 6,000 metara.

Stižemo predveče na Coleru i postavljamo šatore, topimo sneg, hidriramo se, jedemo i odmaramo istovremeno pripremajući se mentalno za završni napor ka ispunjenju našeg konačnog cilja. Plan je da se malo odmori, ustane oko 2 ujutru i nakon spremanja krene na završni uspon u 4 sata. Niko ne spava niti priča previše, uzbuđenje i nervoza su na vrhuncu. Vetar koji fijuče napolju u šatoru zvuči kao nešto iz horor filmova. Vreme teče, već je 3 ujutru, a vetar se i dalje ne smiruje. Raša, naš vodič, kaže da dremkamo, jedemo i pijemo i da čekamo . Prolaze minuti i sati, već je pola 5, a onda konačno, malo pre 5 sati kao da je neko pritisnuo prekidač i ugasio vetar jednim potezom. U trenutku se sve smirilo i zavladala je potpuna tišina. To je bio naš znak za pokret, završavamo sa spremanjem, izlećemo iz šatora i naša velika grupa je ubrzo na okupu. Zmija čeonih lampi polako grabi naviše, dvojica drugara relativno rano odustaju i vraćaju se nazad u kamp. Na Independenciji, na oko 6,400 metara stavljamo dereze koje nećemo skinuti dok se ponovo ne nađemo na tom istom mestu pri silasku. Odatle ubrzo izbijamo na traversu dugačku nešto više od kilometra, a nakon nje sledi Canaleta, završni strmi deo i poslednja prepreka između nas i vrha. Tokom poslednjih dvestotinak metara visinske razlike po prvi put tokom uspona osećam napor, teško se diše, posle svakih par koraka pravimo pauzu od nekoliko sekundi kako bi uhvatili vazduh. I konačno posle nekih devet sati od polaska, nešto pre 14 časova stižemo na mesto odakle nema više, najvišu tačku Južne Amerike, vrh Aconcague na 6,962 metra iznad nivoa mora. Osećaj je sjajan, skoro da čujem zvuk kamena koji pada sa srca. Polako se prikupljamo na vrhu, vreme je fantastično, vetra, koji nam je pravio tolike probleme, skoro i da nema, izležavamo se na širokom vršnom platou više od sat vremena. Osećam lagano da mi dalji boravak na skoro 7,000 metara sve manje prija, polako krećemo na dole, opijeni uspehom i pomalo ošamućeni od visine. Par sati kasnije stižemo ponovo na Coleru i rušimo se u šatore na spavanje. Sutrašnji dan je ponovo naporan jer se treba spustiti do baze u Plaza de Mulas i sa sobom poneti sve što smo kao mravi dovlačili do visinskih kampova u prethodnom periodu. Prolazi nekako i to, kao i još jedan dugi i iscrpljujući dan i marš kroz pustinju od baznog kampa do izlaska iz nacionalnog parka u Horconesu. Sreći i olakšanju nema kraja kad konačno oko deset uveče, najzad u civilizaciji nasrćemo na ogromne bifteke i pivo/vino u restoranu El Rancho u Uspallati na putu ka Mendozi.

I da se vratim na sam početak. Aconcagua nije lepa planina. Da je nisam popela ovog puta nisam sigurna da bih se ikad ponovo vratila. Drago mi je da ipak jesam stigla do vrha jer da je bila izazov bila je. Pod izazovom pre svega mislim na psihički aspekt cele odiseje i osećam se bogatije za značajno iskustvo nakon povratka. Aconcagua i ekspedicija čiji sam bila član naučili su me dosta o strpljenju i poniznosti u planini, osobinama na kojima sam znala da treba da radim, a koje su neophodni kvaliteti svakoga ko ima ozbiljnije ambicije u visokim planinama. Timski rad, kretanje tempom prilagođenim većini, školsko penjanje velike planine u pogledu aklimatizacije i pripreme, život u ekspedicijskim uslovima skoro 20 dana – sve su to dragocena iskustva za neke buduće poduhvate ove vrste. Da, mora se biti optimalno fizički spreman za ovakve stvari, ali planinski gorostasi se pre svega penju glavom, a tek onda telom. Ja se bar za neko vreme ponovo vraćam lepim planinama, dok me ponovo ne obuzme želja za nekom grdosijom koja će me iskušavati i izvlačiti iz zone komfora.

Na kraju hvala planini koja je kad se sve uzme u obzir bila dobra prema nama, hvala divnoj ekipi ljudi, toliko različitih a opet toliko složnih da su živeli kao jedno dvadeset dana, a posebno hvala našim vodičima iz EST-a, Raši i Bilji. Sa vama bilo kuda, samo ne opet na Prašinagvu :)

 

Pošalji prijatelju

Povezani članci

Nema komentara.

Ostavi komentar