Reportaža Marija Sekulović

Primorska planinarska transverzala - Reportaža

4 dana, 200km i 10.000+ metara uspona.

Primorsku planinarsku transverzalu tj. prelazak planina duž cele crnogorske obale je nešto što smo Miluša i ja planirale već neko vreme. Prvobitni dogovor je bio da to ostavimo za proleće, ali smo na kraju zaključile da se to da uspešno sprovesti i oko Nove godine. Taj period nosi sa sobom i odredjene probleme kao što su hladnoća, sneg i kratak dan, ali sa druge strane ima i prednosti jer nije vruće, ne moramo da vučemo toliko vode sa sobom (jer je transverzala problematična sa snabdevenošću) i zmije na Orjenu spavaju :) Dogovor pada, stižem u Kotor dva dana pred katolički Božić, privodimo logistiku kraju - kupovina potrebština, transport stvari koje će nas čekati na Ivanovim koritima i u Baru i druge sitnice i to je to, sve je spremno za pokret!

1. dan

U 4:30 ujutru krećemo iz Lepetana trajektom ka Kamenarima, tamo hvatamo taksi do autobuske stanice u Herceg Novom, naše polazne tačke. I tu smo! 5 sati i koji minut i krenuleeeee smo! Grabimo ka Orjenu, praktično sa 0 metara nadmorske treba stići do Subre na 1679 mnv. Ide nekako, prolazimo dom za Vratlom, Subrine platoe i eto nas na vrhu dok sunce izlazi. Nestvarno je, euforija, sreća, prelepost! Prvi vrh odradjen, idemo dalje. Sledi strmopizd niz Subrin amfiteatar koji predstavlja izazov i u letnjim uslovima, a kamoli sada kada je okovan snegom i ledom. Skrkendasmo se nekako, spuštamo se na 700-800 mnv, a onda ajmo ponovo op-op, potegni hiljadarku uspona na Zubački kabao. Orjen je pun snega, od Orjen sedla milimo kroz belu nedodjiju, blizu vrha se bukvalno probijamo kroz smetove i propadamo do kolena. Izlazimo na vrh, nagradjuje nas pogled koji puca na sve strane, vetar brije i bežimo dole. Vraćamo se na Sedlo, a odatle trk ka Crkvicama gde završavamo odiseju za taj dan. Plan je bio da do kraja prvog dana stignemo do prevoja Grkavac, ali u tim uslovima, po noći, već umorne posle celodnevnog probijanja kroz sneg, nije baš bilo najpametnije nastavljati dalje po nezgodnom terenu prepunom rupa i provalija ka Grkavcu.

Statistika dana: 36 km, 3000 m uspona.

2.dan

Krećemo sa Crkvica oko 5:30, penjemo se po mraku na tvrdjavu Kom i nastavljamo dalje ka Veljem vrhu gde stižemo na izlazak sunca. Vetar razbija, ruke se lede, medjutim toliko je lepo da nam se ne silazi, ali znamo da moramo dalje, čeka nas veliki komad puta jer moramo da nadoknadimo minus od prethodnog dana. Prolazimo prevoj Grkavac, a onda dalje grebenom iznad Risanskog zaliva i Orahovca, skakućemo s kamena na kamen do tvrdjave Sveti Andrija. Stajemo svaki čas i škljocamo, pogledi su nestvarni. Od Svetog Andrije ide nezgodan i malo ružniji deo ka Valištima, gadan teren, čini nam se da nikad nećemo izaći odatle. Najzad se pojavljuju prvo Mali pa Velji Zalazi, čarobna napuštena sela, prolazimo ih i gazimo dalje dok sunce zalazi. Stižemo na Krstac, kratka okrepa u jednom od retkih kontakata sa civilizacijom na ovom putu, treba sakupiti snagu za noćni uspon na Lovćen. Penjemo se na Jezerski vrh nešto pre 7 uveče, čuvari na Mauzoleju su u blagom zabezeku što nas vide gore u to doba, komentari tipa kako nas nije strah i druga simpatična pitanja :) Sve u svemu, jako zabavna epizoda, kratko zadržavanje na vrhu i spust kroz šumu do Ivanovih korita gde stižemo oko 8 i konačno završavamo dug i naporan dan.

Statistika dana: 60 km, 3000 m uspona.

 

 

3.dan

Start sa Ivanovih korita u 5:30, pentranje na Trešteni vrh gde čekamo izlazak sunca, posle penjemo Babinu glavu i odatle nastavljamo ka Majstorima. Ko je prošao Majstore zimi, pakao mu neće teško pasti. Nezgodan teren, sneg, zapuštena staza skoro ne postoji, markacija ili nema ili se ne vide, neka grozna šumetina, popadalo drveće, vučemo se tuda satima. Setim se Vedre kad je rekla koliko će se samo puta njih dve glavoizlupetati i pitati šta im je trebala ova pizdarija. Glavolupetanje prvi put! Izlazimo nekako iz tog užasa i stižemo konačno do Brajića, srećne ko mala deca. Odatle sledi konačno malo nagrade, prolazimo divan deo preko tvrdjave Kosmač i Ogradjenice, grabimo ka Sutormanu do koga imamo dobrih 20 i nešto km. Ali ne može bez još jedne jebade za taj dan, hvata nas noć, tumaramo malo po kamenjaru, malo po sablasnoj šumi, staza se ne nazire, trek se gubi, malo se vrtimo u krug i tražimo put kroz porušene medje i trnje i u tom trenutku vrhunac jezivosti - vidimo nadgrobnu ploču neke sirote Desanke, piše na tom mestu je izgubila život tragično od ruku zlikovca! Jbm ti sve! Glavolupetanje drugi put! Hvatamo ritam nekako, lakše se nazire staza i ispadamo iz šume na prevoj Sutorman oko 8 uveče gde nas čeka Saša sa toplim autom, čajem, grickalicama i pivooooom za koje se budala naravno prvo hvata ko da joj je poslednje u životu.

Statistika dana: 55 km, oko 2500 m uspona.

4. dan

Krećemo sa Sutormana oko 6 ujutru relativno rasterećene, em je poslednji dan em imamo malo manju kilometražu u odnosu na prethodne dane. Bezbrižnost se vrlo brzo pretvara u katastrofu, ja zastajem koji minut za wc pauzu i misleći da je Miluša ispred mene idem za njom, još je psujem što je nagazila i nikako ne uspevam da je stignem. Vreme prolazi, čujemo se telefonom i dogovaramo se da se nadjemo na prevoju Bijela skala. Ja idem dalje i čudno mi je malo što se staza spušta, a trebalo bi da penje na prevoj. Ali i dalje ništa ne sumnjam, markacije su tu, a i sat pokazuje da sam na treku. Spuštam se još malo, a onda trenutak užasa - shvatam da se nalazim na početnoj tački, na Sutormanu, na koji sam se spustila s druge strane!!! Aaaaaaa! Bijela skala udaljena 12 km i ponovo penji skoro sve ono što sam već pre koji sat! Glavolupetanje treći put! Tražim nekako put nazad i čini mi se da se vrtim u krug, ali idem dalje dok konačno ne vidim tablu koja mi govori da sam na pravom putu. Susrećem se sa Milušom konačno na Bijeloj skali i nastavljamo dalje, ali moj filmski fijasko Veštica sa Sutormana koštao nas je više od dva sata vremena. Krećemo ka Rumiji, ja već pomalo iscrpljena što od stresa što od fizičkog napora u pokušaju da što brže stignem do Miluše i Bijele skale. Sledi uspon na Rumiju, dangletina od 600-ak metara uspona u 2 km, pufćem i curi mi znoj niz ledja, ali nekako izlazimo na vrh odakle puca pogled na Skadarsko jezero sa jedne i more sa druge strane. Slikanje i jurnjava dole, ostao je još samo jedan vrh, Lisinj. Put nas spušta na oko 600 metara nadmorske, a odatle sledi uspon na Lisinj visok 1355m. Idemo i idemo, Lisinj je klasična prevara od vrha, taman misliš da si tu, kad iza novo brdo i tako deset puta. Napokon stižemo i do mesta sa koga se ne može više, poslednji uspon i ukupno 8. vrh je iza nas, grlimo se, euforija već kreće, trčimo dole dok sunce zalazi i već po mraku stižemo do sela Lunje gde nas čeka Goran i vozi do Bara! Gotovooooooo!!! Sreća, ošamućenost, nesvesne i dalje šta smo radile prethodna 4 dana i šta smo sve videle i prošle, to nijedan izveštaj ili slika neće moći da dočara.

Statistika dana: 35 km (plus mojih 12 što sam muva bez glave), oko 2000 m uspona.

Eto to bi bilo to, nije moglo kraće. Neverovatno putovanje sa mojom dragom drugaricom, jedinom osobom koju poznajem sa kojom je nešto ovako bilo moguće zamisliti i ostvariti. Hvala ti što sanjaš sa mnom i pratiš me u svim mojim budalaštinama :) Takodje hvala svima koji su nas pratili i podržavali, a posebno hvala Saši Boškoviću, Sanji Tot, Goranu Banoviću i Vedrani Jerić-Milos, koji su bili deo ovog ludila s nama!

Ostavi komentar

Nadimak

Komentar

Prepiši ovaj kod Pošalji