Predrag Gajić

Blog Julije Mancuso: Možete da budete najbolji ako to dovoljno jako želite

Ako pročitate moj blog, ili komentare i blogove drugih sportista zašto pobeđuju ili zašto se baš tog dana sve poklopilo, uglavnom ćete pronaći nešto zajedničko – VERU. Veru da možemo da budemo najbolji ili da smo učinili sve da to bude dan o kome smo sanjali, piše u najnovijem blogu američka skijašica, olimpijska šampionka Julia Mancuso.

Uglavnom verujem sebi kada zamišljam da pobeđujem i jednostavno znam da će se to desiti. Moja majka me je naučila da mogu da projektujem svoje snove kako bi oni postali stvarnost.  Moja mama je prava žena, meditira svako jutro, celo kupatilo oblepljeno je papirićima s njenim ciljevima i verovanjima. Ja nikada nisam bila dobra u postavljanju ciljeva ili ispisivanju papirića jer smo navikli da to dobijamo od naših trenera na različitim takmičenjima. Uzmimo za primer plasman na trkama Svetskog kupa. Zašto bih ja ikada napisala kako želim da budem 25? Nemamo li svi ambiciju da bidemo prvi? Moji treneri uvek imaju odgovor – budi realna. Ali zašto da ne stremimo ka tome da postanemo “broj jedan”? Šta je tako nerealno u vezi toga? Postoji samo jedna najviša stepenica na podijumu i, ako je ne želim ja, neko drugi će se popeti na nju. Za sve ove godine, koliko sam imala priliku da se penjem na podijume, imam utisak da je najveći problem za takmičara kada postavi za cilj ulazak u najboljih 30 u Svetskom kupu. Ako ne misliš da možeš da trijumfuješ, ne bi trebalo ni da učestvuješ. Jer si svojim razmišljanjem već na samom startu doživeo ogroman poraz, a da nisi ni krenuo do prve kapije. Meni se to ranije događalo cele sezone! Toliko sam bila koncentrisana da uđem među 30 skijašica, da sam redovno za nekoliko stotinki ispuštala šansu za drugu vožnju… 31, 32, 33, 34…ređala su se moja mesta sve do trenutka kada sam odlučila da idem da pobedim i kada me je mama naučila da stalno ostanem pozitivna i da verujem u sebe.

Postoji literatura, kvantna fizika, tripi-hipi knjige koje su vrlo interesantne, poznate su pod nazivom “Tajna” i možda ste čuli za njih. Ne želim detaljnije da ulazim u to, samo da znate odakle dolaze neki moji uticaji. Svi su oni povezani za ono što mi je majka ponavljala, a ja nisam znala da to može da mi pomogne. Olimpijske igre su veoma važan deo mog života. Sanjala sam o olimpijskom zlatu još kada sam bila klinka. Tako sam nacrtala nešto što je VISA uvrstila u reklamu za Olimpijske igre i to možete da ocenite kao moju viziju. Zamislila sam da je to stvarno i uspela sam! Kao takmičari mnoge stvari radimo podsvesno, a ja mislim da čak možemo da upravljamo time, ako radimo pozitivno i kontrolišemo stvari koje možemo, pa ih projektujumo u budućnost.

Nema boljeg testa volje od takmičenja “jedan na jedan”. Kada sam išla u Moskvu na paralel slalom, iskreno, nisam očekivala da mogu da pobedim, ali sam se nadala da ću biti konkurentna. Oslanjala sam se na moju brzinu i pametan start. Imala sam odličnu prvu trku i to mi je podiglo samopouzdanje. Od tog trenutka svaki put na startu sam bila sigurna da ću se boriti jako, da ću biti prva na cilju. Jednstavno sam tako odredila u svojoj glavi i to mi je povratilo želju za trijumfom.

Sećam se kada sam bila mlađa, 2005. godine sam počela da beležim značajnije prodore. Gledala sam vremenske zaostatke i uvek razmišljala: To! Još samo 75 stotinki, toliko sam blizu. Ušla bih u drugu vožnju sa stavom da najbolju moram da pobedim za samo jednu sekundu. I to bi se dogodilo. Prosto, uvek težite najvišem. Ponekad moj mozak usput previše razmišlja i sada posle trke mogu da analiziram šta mi je sve prolazilo kroz glavu  Naprimer, prošlog vikenda, prvog dana kada smo vozili veleslalom, u drugoj vožnji mi je izgledalo kao da sam na početku tesne trke i da ne mogu da dozvolim da iko bude brži. Umesto da kažem: Vau, zaostajem samo osam desetinki, mogu ovo da dobijem! I onda odskijam slabo i završim na devetom mestu. Sledećeg dana sam bila u sličnoj poziciji. Zaostajala sam sekundu u odnosu na drugoplasiranu devojku, a iza mene je bilo tonu njih. Rekla sam sebi: Ima ovo da uradiš! I na prolaznom vremenu sam bila najbolja, ali tada sam napravila grešku…Ispala sam, ali mi je drago što sam išla do kraja. Još jednom sam shvatila da nije sve u poenima, jer ako si dobar, oni će doći. Znam da, ako želim da budem na tom podijumu, moram da pronađem balans i pobedničku veru.

Potrebno je mnogo rada da biste poverovali da možete da budete najbolji, a još je teže kada osećete da sve nije tako idealno. Zašto to onda stalno ne fukcioniše? Pa…želja za pobedom…neko je ponekad ima malo više. Ne možete da pobedite svaki put, ali sam sigurna da možete da pokušate.

Ostavi komentar

Nadimak

Komentar

Prepiši ovaj kod Pošalji