Uspon na Matterhorn

Pre nekoliko nedelja jedan veliki san pretvorio se u stvarnost.

Obično sam lenja da pišem reportaže o raznoraznim dogodovštinama u planini, ali kod ove priče je ipak nešto drugačije. Hvatam sebe kako orno pristupam zadatku ne bih li ponovo kroz pisanje proživela bar delić tog vremena provedenog izmedju sna i jave, zemlje i neba, pakla i raja. Lirska inspiracija level 1000. Matterhorn je jedna od planina koje izazivaju takvo nadahnuće.

Ne znam ni sama kad sam počela da maštam o tom usponu. Sećam se samo da sam bila potpuno hipnotisana tim šiljkom od trenutka kada sam ga prvi put videla pre mnogo godina i da ta opčinjenost traje i danas. Možda u životu često ne znam šta želim, ali u planinama sam nekako uvek znala. I tako je bilo i ovog puta, posle godina divljenja sa bezbedne udaljenosti, znala sam da je ovo to leto kada ću se usuditi da mu se približim i ako mi dozvoli popnem na njegov šiljati vrh.

Kao i svi zahtevniji usponi i ovaj je uključivao ozbiljnu pripremu, kako logističku tako i onu na terenu. Od početka planiranja, negde u rano proleće, rešavam da budem klasični štreber i da sve što se tiče organizacije odradim po PS-u. Matterhorn je suviše ozbiljan zalogaj i ne želim nikakve improvizacije i eksperimentisanja. Znala sam da u Srbiji nema mnogo ljudi koji imaju iskustva sa ovom planininom, mali je broj ljudi popeo vrh, a još manji broj ima dovoljno iskustva da bi bio u stanju da vodi uspon. Pored tehničke zahtevnosti, jedan od glavnih problema na Matterhornu je nalaženje pravog puta kroz lavirint stena jer ruta ni sa jedne strane planine nije markirana. Ideja mi je da vrh penjem normalnom italijanskom rutom, tzv. Lavljim grebenom. Kako sam odustala od lokalne organizacije ovog poduhvata, italijanske i švajcarske vodiče takođe nisam ozbiljno razmatrala jer sam znala tačno koga ću da angažujem da me vodi na uspon koji mi je toliko značio.

Andrej Štremfelj, živa legenda slovenačkog i jugoslovenskog alpinizma, prvi je čovek iz bivše države koji je zajedno sa još jednim velikanom, Nejcom Zaplotnikom, davne 1979. godine, novom rutom preko zapadnog grebena, zakoračio na vrh najvišeg vrha sveta, Mont Everesta. Njegova biografija prepuna je fantastičnih poduhvata u Himalajima, Alpima i drugim planinskim vencima sveta. 1992. godine, za uspon novom rutom na Kangchengjungu zajedno sa Markom Prezeljem, još jednom slovenačkom alpinističkom legendom, dobija najprestižnije planinarsko priznanje - Piolet d’Or. Andrej i njegova žena Marija su prvi bračni par koji je zajedno stajao na vrhu Everesta 1992. godine. 2018. godine, Štremfelj kao prvi Slovenac dobija i drugi Piolet d’Or, ovog puta za životno delo i upisuje se u red apsolutno besmrtnih u ovom sportu, rame uz rame sa Messnerom, Bonattijem, Boningtonom, Kyrtikom i drugima.

Andrej i Marija su posle uspešne alpinističke karijere postali profesionalni vodiči, a na njihovu agenciju sam nabasala sasvim slučajno čitajući po internetu o usponima na Matterhorn i druge slične planine. Naravno da sam odmah znala ko su, jer kao što su neka deca čitala o Zagoru i Supermenu, tako su meni oni bili deo ekipe super junaka kroz odrastanje – Škarja, Belak, Štremfelj, Zaplotnik, Grošelj i priče o njihovim neverovatnim poduhvatima po Himalajima koje sam gutala godinama i volim da čitam i danas. Kakva misao – Matterhorn, koji je sam po sebi san, i još ideja da me na njega vodi jedna od najvećih legendi alpinizma sa naših prostora. Ne znam zbog koje od te dve stvari sam bila uzbuđenija, ali su tek zajedno u mojoj glavi zvučale potpuno nestvarno.

Nedugo zatim kontaktiram Andreja i brzo se dogovaramo oko okvirnih detalja. S obzirom na moje dosadašnje iskustvo koje je solidno u visokim planinama, ali u dugačkim smerovima u steni poput one na Matterhornu nije previše raskošno, planiramo da kao probni uspon odradimo Dolgu nemšku smer u severnoj steni Triglava, zahtevan uspon koji u mnogo čemu, a pre svega po dužini i težini dosta liči na ono što me čeka na Matterhornu. Određujemo kraj juna kao termin za Triglav, a onda mesec dana kasnije i grand finale u Alpima. To se sve dešava negde u februaru-martu i meni samo preostaje da kao dete precrtavam dane u kalendaru i čekam kada će krenuti prvo jedna, a potom i druga avantura.

Konačno stiže i taj 20. i neki jun i eto me kod Aljaževog doma u podnožju impozantne severne triglavske stene. Krećemo rano ujutru u dve naveze, Marija vodi moju, a Andrej drugu. Šesnaest iscrpljujućih sati kasnije konačno smo ponovo na istom mestu, ja potpuno fizički i psihički slomljena kao retko kad to tada, ali presrećna, bogatija za neverovatno iskustvo u planini i čini mi se potpuno spremna za iskušenja na Matterhornu. Tada mi je bilo potpuno jasno zašto su Andrej i Marija predlagali ovaj smer kao generalnu probu, jer posle Dolge nemške nema mnogo toga što na sličnim usponima može da te iznenadi. Shvatila sam da sa Matterhornom, a i sličnim dugim smerovima u steni nije toliko stvar tehničke težine koliko dužine smera i potrebe da budeš maksimalno koncentrisan satima dok ispod tebe zjapi ambis od par hiljada metara. To je sa Triglavom posebno slučaj jer je uspon izrazito eksponiran, dugačke su vertikale i mozak i svaki mišić se satima puše od konstantnog napora. To mi je palo na pamet i mnogo puta kasnije jer nijednom na Matterhornu nisam imala teške trenutke kao na Triglavu, a objektivno ih je bilo – možda sam jednostavno na vatrenom krštenju probila neke lične barijere i nakon toga lakše prevazilazila određene situacije kada sam se ponovo sa njima susrela. U svakom slučaju, ti sati provedeni na severnoj triglavskoj steni su me naučili mnogo čemu i ono što je najvažnije - pripremili za najozbiljniji ispit u dotadašnjoj planinarskoj “karijeri”.

Jul prolazi brzo, uglavnom obeležen organizacionim zavrzlamama. Dogovor sa Andrejem je bio da nadjemo još jednog penjača sa kojim bih se kombinovala oko prevoza do Cervinije odakle je trebalo da krenemo na uspon. Kao i na Triglavu, Andrej bi vodio jednu navezu, a Marija drugu. Međutim, u roku od par nedelja odustaje prvo jedan, a potom i drugi planirani partner, obojica zbog povreda. Najveća organizaciona promena stiže desetak dana pred polazak, informacije sa terena kažu da je previše snega na italijanskoj strani što uspon u završnom delu čini dosta opasnim, tako da menjamo plan iz korena i odlučujemo da penjemo sa švajcarske strane. Razočarana sam jer sam želela taj uspon da izvedem Lavljim grebenom, rutom koja je manje popularna i malo teža od švajcarske, ali mi se uvek činila lepšom i zanimljivijom. Ali šta je tu je, ići ćemo na kraju iz Zermatta, normalnom rutom tj. Hoernli grebenom, a italijanska varijanta ostaje za neki drugi put. Naravno da tu nije bio kraj komplikacija, vreme se konstantno menjalo zbog čega sam bila u neizvesnosti maltene do poslednjeg trenutka oko datuma polaska i načina putovanja, ali nakon nekoliko last minute transportnih manevara dostojnih vrhunskog turističkog radnika konačno stižem u Zermatt, nalazim se sa Andrejem i krećemo ka Matterhornu.

Vrh se obično penje iz dva dana, tako da prvog dana stižemo iz Zermatta na 3,260 mnv do planinarskog doma Hoernli u kome noćimo. Dom je kompletno renoviran pre nekoliko godina i sada izgleda stvarno fantastično, mnogi hoteli bi mogli da mu pozavide. Odmaramo na popodnevnom suncu uz pogled na džinovsku piramidu koja se uzdiže direktno iznad nas, večeramo i odlazimo rano na spavanje jer se startuje rano, u 4:20 ujutru. Besana noć prolazi u vrpoljenju po krevetu i ubrzano disanje u ritmu hrkanja cimera Japanaca. Konačno stiže nekako i vreme za polazak i Andrej i ja sa još dvadesetak naveza stojimo kao zapete puške na izlazu iz doma.

Ulazimo u stenu i napredujemo dosta brzo, a drugačije se i ne može jer ukoliko usporimo ili zastanemo druge naveze bi nas prestigle i zaglavili bismo se u gužvi. Pravimo prvu i jedinu pauzu od svega par minuta kod skloništa Solvay na 4,000 metara. I slatkiš tokom predaha je tematski - Toblerone, naravno, ha! To je bio i jedini trenutak kada se cela gungula koja je zajedno sa nama visila s planine na trenutak zaustavila i gledala hipnotisano u izlazak sunca i neverovatnu panoramu koja se ispred nas otvorila u punoj raskoši. Nema se previše vremena za uživanje u pogledima, nastavljamo dalje, iznad Solvaya nas čeka jedan od tehnički zahtevnijih delova koji prelazimo relativno lako i stižemo na 4,200 metara gde stavljamo dereze jer kreće zasneženi teren. Poslednjih 200 i kusur metara visinske razlike je dosta eksponirano sa tehničkim deonicama.Taj deo uspona prelazim kao u nekom bunilu, emocije divljaju, štipam se da proverim da li sam stvarno tu. Malo pre deset ujutru izlazimo na vršni greben, pogled puca na Italiju i jezera iznad Cervinije, imam osećaj da hodam po ivici noža kao mesečar. Vreme je nestvarno, toplo i bez daška vetra, školski dan za uspon na planinu kakva je Matterhorn. Još samo par koraka i eto nas, stojimo na švajcarskom vrhu na 4,478 metara nadmorske visine! Odatle nastavljamo po grebenu stotinak metara do italijanskog vrha, sreća, ludilo i euforija su na vrhuncu.

Posle kratkog odmora i slikanja treba se sabrati i pripremiti za silazak za koji znam da će biti teži od uspona. Tako i biva, neke deonice koje sam uzbdro prešla bez razmišljanja, na spustu deluju potpuno zastrašujuće i zahtevaju dosta truda i pribranosti. Negde odpenjavanje, na par mesta abseil, jurimo na dole jer sat odkucava – pokušavamo da stignemo na poslednju žičaru do Zermatta koja polazi u 16:30. Ukoliko je ne uhvatimo predstoji nam mukotrpni spust sa Schwarzsee-a na 2,500 metara još 1,000 metara niže do doline. Posle celokupne odiseje uspona i silaska dajemo sve od sebe da to izbegnemo. Ulećemo kao furije u dom, kupimo ostavljene stvari i nastavljamo trk ka stanici gondole. Sunce nemilosrdno prži, prsti na nogama bole u teškim cipelama, ali nekako uspevamo da se dokotrljamo na vreme i stižemo na žicu bukvalno u 16:29. Andrej me grli zahvalno i kaže da ni sa jednim klijentom nikada nije uspeo da stigne na tu poslednju žicu, tako da bi obično ili prespavali dodatnu noć u Hoernliju ili se mučili spuštajući se peške do Zermatta.

Dvanaest sati nakon polaska iz doma na uspon, udobno zavaljena sedim u kabini gondole još uvek ne baš potpuno svesna gde sam bila i šta sam radila za to vreme. Čujem sebe kako u euforiji pričam o novim planovima, adrenalin i dalje ne pušta - Mittellegi greben na Eigeru, Dibona ruta na Grande Cima di Lavaredo, la Meije traversa, Haute Route na skijama, Aconcagua i ostale visoke planine... I onda pomislim u sebi - stani malo u mestu bar na par minuta, uživaj u ovom trenutku. Nesređene misli naravno i dalje lete, razmišljam kuda dalje posle ostvarenja cilja koji me je okupirao toliko dugo. Tok misli naravno stiže do Nejca i one njegove čuvene o cilju i putu i shvatam ponovo koliko je to tačno i lepo rečeno. Ali da ne bih ponavljala tu divnu misao po stoti put jer je skoro svaki planinar zna napamet kao mantru, završiću ovu priču sa jednim drugim, ništa manje lepim citatom istog autora u kome se dosta prepoznajem.

“Divim se ljudima čiji je život mirna ravnica. Prostrana, rodna žitna polja što se tu i tamo blago zanjišu na vetru...Jer moj život je kao divlja reka, koja se luda zaleće u večnu stenu golog očaja! Ipak, dugi dani na vrhovima prstiju uče me da živim sa nogama na zemlji. Kad postanem pravi majstor plesa po okomitim zidovima znaću i to: hodati po ravnom tlu.”