Na Kopaoniku i 40 povređenih dnevno

Osoblje trauma centra u našem najvećem skijalištu ima pune ruke posla i poziva skijaše i bordere na oprez.

Vrhovi Kopaonika već su nekoliko dana zavejani sitnim, suvim snegom. Neki ga zovu „pršić” jer se ne lepi za skije već samo klizi. Ali ni prethodnih sedam sunčanih i veoma toplih dana nije zaustavilo skijaše. Dobro utaban sneg izdržao je i plus osam i sunce. Zimski školski raspust, prvi put ove godine podeljen u dva dela, očito je dobar za hotelijere koji su popunili kapacitete. I ski instruktori prilično su zadovoljni.

Ipak, toplo vreme raskvasilo je sneg, koji je bio poput kačamaka. Možda su i zbog toga oni koji su ispitivali granice mogućeg i prelazili u nemoguće, završavali u trauma centru. Vlažan sneg borderi su pretvarali u gomile na dnu staza, takozvane hupsere, koje je bilo teško zaobići, pa su padovi bili česti.

- Radimo kao da smo u Urgentnom centru u Beogradu - priča dr Vladan Novaković, ortoped.

- Dnevno ima 30 do 40 preloma, iščašenja, uganuća, a tu su i drugi zdravstveni problemi. U ekipi je nas pet lekara i još pet sestara, tehničara. Pored mene tu su specijalista interne medicine, anesteziolog, pedijatar i hirurg. Ovaj desetodnevni rad na planini vodi nam se kao da smo na radnom mestu u Beogradu. Jedina pogodnost je besplatni ski-pas, smeštaj i hrana u hotelu „Anđela”. Možemo da dovedemo i članove porodice, ali za njih doplaćujemo hranu – kaže dr Novaković.

Na popularnom Kopu postoji i Dom zdravlja, ispostava iz Raške, ali tu lekar dežura samo sredom od 10 do 13 sati. I to nije mali problem za najveći zimski turistički centar Srbije. Tako i oni s kijavicom ili bolovima u stomaku od prejedanja završavaju u Trauma centru, gde je u ovoj smeni o njima brinula i dr Nataša Petrović, vrhunski anesteziolog, član srpskog tima za transplantaciju organa, ali i ljubitelj skijanja.

Ima tu, usred muke, i smešnih scena. Pogled na lepu rendgen tehničarku Nadu dodatno podiže pritisak i onima koji su kod lekara završili zbog hipertenzije. Tako se i gospodin koji se u kasnim večernjim časovima obreo u Trauma centru u predinfarktnom stanju prvo zainteresovao za zvanje tehničarke Nade, a tek potom za vrednost svog krvnog pritiska. Ali, pritisak dobijaju i supruge koje su dovele muževe kao pacijente.

Da bi neko s težom povredom uopšte stigao do ove lekarske ekipe, tu je Gorska služba spasavanja, za koje dr Novaković ima samo reči hvale i tvrdi da znaju i više od toga da pruže prvu pomoć i bezbedno dovezu nekog ko se „skrljao” dok se skijao. Sposobni, obučeni momci tu su kad se neko ozbiljnije povredi, ali i ako se neko izgubi kad reši da prečicom stigne gde je naumio po dubokom snegu, magli, mećavi... Svaki skijaš trebalo bi da ima memorisan njihov broj – 063/466-466 – za nedajbože. U objektu Skijališta Srbije našli smo ih pre večere, koju ovim volonterima donira jedan kopaonički restoran. Vedri, mladi i duhoviti, odmah odbrusiše: „Čekajte, samo da služba spasavanja prvo spasi sebe. Zaglavio nam se auto, samo što nije pao u potok.”

U ekipi od 10 spasilaca, uz koje se obučavaju i dvojica tečajaca, zna se i ko je zadužen za kontakt s nama novinarima. Ne vredi što mi hoćemo da razgovaramo sa Aleksandrom Brus Lijem, koji je iz Brusa, naravno. Profesor je srpskog jezika, a ne kung-fua. Portparol spasilaca je Nemanja Milić iz Beograda.

– Nema među nama devojaka. Ali nadamo se da će ih uskoro biti. UNDP i Japanska ambasada sponzorisali su obuku devojaka posle poplava u Obrenovcu, kako bi se i one osposobile za pružanje pomoći ugroženima. Ali, za njihov boravak ovde na Kopaoniku potrebno je bar još jedno kupatilo, soba, minimum intime – kaže Nemanja, napominjući da među pripadnicima GSS-a ima svih profesija, od lekara, preko profesora, do studenata.

Nema pravila ko se češće povređuje, primećuje Nemanja, uz opasku da oni koji voze bord zbog neprirodnog položaja i fiksiranih nogu dobijaju teže povrede. Devojke češće, usled nedostatka snage, povređuju kolena, a muškarci ramena. Ova služba spasavanja radi 24 sata, a dešavalo se da potraga za izgubljenima traje i do ranih jutarnjih sati. Najčešće se gube oni koji sa Gobelje žele da prepreče put do centra, pa završe u delu koji se naziva Crvene bare.

– Zahvaljujući ovim službama zbrinjavanja i Skijalište Srbije je za Kopaonik dobilo višu kategoriju – kaže Ana Jovanović, pi-ar Skijališta. Ona za „Politiku” kaže da je na stazama dnevno od 6.000 do 6.500 onih sa ski-pasom i da je to više nego prošle godine.

Jedan od retkih preostalih državnih hotela na Kopu su „JAT apartmani”, koji su, uprkos svemu, kvalitet usluge zadržali na zavidnom nivou. Po rečima direktora Milovana Perišića, i njima je raspust u dva dela pomogao u popunjavanju kapaciteta i boljoj preraspodeli gostiju. Doduše, zbog globalnog otopljavanja, na planinama je februar ono što je avgust na moru. Tek sad je napadao sneg, a dokle će se zadržati tek će se videti. JAT je ime zadržao zbog prepoznatljivosti, kao jedna od šest ćerki firmi nekadašnjeg jugoslovenskog avioprevoznika. Ovaj hotel u samom centru, koji dobro posluje, čeka privatizaciju i nada se, kako kaže Perišić, ozbiljnom strateškom partneru.

Na mestu nekadašnjeg kafea „Novak” nikao je hotel, javna garaža još nije završena i tu zjapi rupa, kao i na mestu nekadašnje „Jugobanke”, gde se još čeka izgradnja hotela šeika Muhameda iz Arapskih Emirata. Ono što nazivaju Vikend naseljem, sve je sličnije Kaluđerici, po masovnoj gradnji bez smisla i svrhe.

Izvor: Politika

Ostavi komentar

Nadimak

Komentar

Prepiši ovaj kod Pošalji